(U vrtlozima nepostojeće cenzure, odnosno, između hakerskog napada i backupa Dvogled.rs koji je morao da bude urađen na raniji datum, nestao je i tekst „Novi apsolutizam“, pa ga sada objavljujemo ponovo. Tekst je 22.03.2014. preneo i portal Tačno.net. Danas je ponovo aktuelan u svetlu izjave ministarke Kori Udovički da su građani, glasajući za SNS glasali i za Zakon o radu, bez obzira što zakon u predizbornoj kampanji nije pominjao NIKO, iako smo sa ovog sajta pledirali da se to uradi. Ministarka smatra da je stepen demokratije primeren Srbiji da mi izaberemo čoveka, a da on onda sam odlučuje, mimo procedura, kakvi će zakoni biti.)

21.03.2014.

Vladimir Milutinović

Novi apsolutizam

Četiri dana je trebalo srpskom društvu da se prebaci na novi sistem „apsolutne vlasti“, a 6 dana i meni da priznam da je to tako: kad celo selo kaže da je pobednik na izborima osvojio apsolutnu vlast, nema druge nego da se to prizna. To doduše, povlači neke konsekvence, na primer tu da se Filozofski fakulteti mogu slobodno zatvoriti, pošto studenti, a i srpsko društvo, kroz njih prolaze kao neutrini. Kada izađu nimalo ne promene ni pravac ni način razmišljanja.

Ušli smo u novi apsolutizam. To ipak ne znači da su opravdani strahovi da će sada jedan čovek sve kontrolisati, da ćemo postati Severna Koreja – daleko smo mi od toga. Naš novi apsolutizam je bolje opisati kao ostvarenje predizborne ideje Čedomira Jovanovića kako „više nema šta da se bira“ i kako smo mi naše izbore davno napravili. Vučić i SNS (ova presonifikacija je čak pogrešna, pošto je to stanje nezavisno od neke ličnosti) i njihovih 157 poslanika, tu su kao garant da će se ono što „mora“ da se dogodi i dogoditi.

A šta mora da se dogodi znamo: reforme. Ne treba se ni tu previše uzbuđivati. Daleko su nove vlasti od spsosbnosti da naprave bilo kakav „sistem“, ali srećom od njih se sistem ni ne traži. Oni će sistem pomeriti u pravcu što manje sistema, što veće slobode subjekata na „tržištu“ da rade šta ih je volja. Rad će biti „fleksibilizovan“, preduzeća privatizovana, sve to u umerenoj formi, da svi budu minimalno zadovoljni. Izvan apsolutne vlasti, koja stoji u centru „sistema“ kao njegov garant, u stvari će se povećati postojeća entropija. Na televiziji i u novinama i dalje, afere iščekivanje šta će ko reći o kriminalu opozicije, projekti koji rešavaju sve, a u stvarnosti atomizovano i entropizovano društvo.
Kao u 16 veku: imaćemo na delu doktrinu „dvostruke istine“. Zvaničnu i onu koja se privatno govori i pojavljuje eventualno na twitteru. Imaćemo spoj tradicionalnih, u stvari srednjovekovnih, matrica i postmoderne atomizacije. Ono što smo po svoj prilici ostavili iza sebe jeste sloj moderniteta, ona mogućnost da veće grupe ljudi budu organizovane u skladu sa nekim vlastitim idejama.

Stranke koje su se do juče busale u grudi kao nosioci moderniteta brzinom svetslosti se prilagoađavaju novim okolnostima. Vesna Pešić je u poslednjem Peščaniku dobro opisala koliko je i DS daleko od socijaldemokratske stranke koja u sebi baštini neke moderne vrednosti. To je stranka u stanju „permanentne anarhije“, njeni članovi međusobno „se laktaju“, a njihov način razmišljanja najbolje opisuje ova rečenica: „staću tačno sa velikim džipom na zeleno svetlo da ti ne možeš da prođeš“. Svi gledaju samo svoj sebični interes bez bilo kakve međusobne solidarnosti ili zajedničkih vrednosti. Drugim rečima, i DS je jedna neoliberalna, post-moderna stranka.

U novi apsolutizam smo dakle pali sami, jer smo padu bili skloni. Biće tu malo protesta, ali slabašnog. Naša preostala i sve malobrojnija „oštra“ opozicija, oštra je iz starih lustracijskih razloga (Živković je izjavio da će nas nova vlast vratiti u devedesete), iako bi i njima već moglo biti jasno da je ta karta potrošena, pošto u parlament za malo uđoše samo stranke koje su nekada bile viđene za lustraciju. Zemlja u stvari zaista sledi „kurs LDP“, a LDP je van parlamenta ne zbog toga što je u ideološkoj manjini, već verovatno zbog kombinacije vlastite post-modernosti, zbog koje su se pretvorili u vlasništvo jednog čoveka, i fantomske lustracijske barijere koja je ostala na snazi iako su je oni pokušali ekplicitno srušiti parolom „Dogovora“.

Nismo mi, dakle, u apsolutizmu jer smo dobili harizmatskog vladara sklonog apsolutnoj vlasti, već smo tu zbog toga što nam sve stranke imaju istu ideologiju. Da su čak i sada slabašne opozicione stranke to želele, današnji manipulativni mehanizmi aktuelne vlasti (agresivni tabloidi, zavisno sudstvo, nužne reforme itd.) davno bi bili razmontirani, ali smo se mi svi kretali u istom smeru koji je vremenom postajao sve uži i besmisleniji.

Danas je taj prostor izbora postao toliko uzak da ga je skoro čitavog zauzela jedna stranka.

Nije li parola i bila „there is no alternative“?