Kakve bi bile osnovne koordinate ovog vremena posle 2012. godine, tzv. „postdemokratskog“ vremena u kome je glavnu ulogu u politici igrao političar iz naslova? Pokušaću da opišem moje mišljenje o tome, potvrđujući neke ustaljene stavove, a opovrgavajući druge.

Kako je sve počelo?

Postoji opšte slaganje da je Vučić došao na vlast, najpre kao potpredsednik Dačićeve vlade, pa premijer i predsednik, jer su nekadašnji radikali i socijalisti promenili politiku tako da su se EU i SAD ponudili kao bolji izvršioci željene kosovske politike, nego što su demokrate ikada bile ili uopšte mogu biti. Kao nacionalisti, oni su obećali da mogu izgurati nepopularne stvari koje će voditi konačnom „obavezujućem sporazumu“ sa Kosovom.

I to se i desilo. Već u drugoj godini nove vlasti potpisan je Briselski sporazum i brutalnim merama sproveden na Kosovu. Sudovi i policija na Severu Kosova integrisani su u kosovsku državu. Tako je počeo put, koji bismo mogli nazvati trajektorija, na čijem završetku se pretpostavljalo da će stajati potpuna normalizacija odnosa i međusobno priznanje. Prvih 5-6 godina je nova vlast, dok se činilo da se kreće po trajektoriji, dobijala svesrdnu podršku Zapada. Vučić se redovno susretao sa Angelom Merkel u srdačnim posetama, govorio kako ima dobre odnose i sa Istokom i sa Zapadom, a pregovori u Briselu su se odigravali u pravilnim vremenskim razmacima.

Gledanje kroz prste

Trajektorija nove vlasti, kao i sam dolazak na vlast, bili su obeleženi gledanjem kroz prste novoj vlasti, najpre njenim novim/starim glavnim akterima. Na Vučića i Dačića počelo se gledati kao na newborn političare koji su iza sebe ostavili nacionalistilku prošlost. Vučić je povremeno priznavao da je činio greške, hvalio Đinđićevu politiku, pozivao na realizam, nosio cveće predsednici Hrvatske itd – maksimalno se trudio da pokaže lepše, proevropsko lice. Međutim, u unutrašnjoj politici razvijale su se autoritarne crte, gde se širilo uverenje da je samo Vučić taj koji rešava probleme i dobro sagledava situaciju, a da su svi drugi politički akteri izdajnici i lopovi. Kada je zamenio Tomislava Nikolića nas mestu predsednika, ne napustivši pritom, poput prethodnika, mesto predsednika SNS, Vučić je počeo da sa mesta predsednika SNS protivustavno neposredno vrši vlast baveći se pitanjima koja su u nadležnosti opština, gradova, Vojvodine, sudova, tužilaštva.

Od trenutka pobede na predsedničkim izborima, zaoštravale su se situacije u kojima je postajalo jasno da nova vlast želi da potpuno istisne opoziciju iz javnog prostora (lažni amandmani u skupštini, kupovina još dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, napad na Borka Stefanovića u Kruševcu). Kako su se ređali sve krupniji dokazi o uvođenju autokratske diktature, sve je više bilo stvari za koje je trebalo Vučiću progledati kroz prste, ali Zapad je sve do danas izdržao u stoičkom uverenju da je Vučić ipak na glavnoj trajektoriji i da se neke žrtve moraju podneti radi krajnjeg cilja.

Kalkulacija prioriteta

Da bi promena vlasti mogla da donese nešto dobro, bila je i strategija belih listića, da, baš onih čuvenih belih listića. Jedan deo belih listića imao je za prioritet kosovsko pitanje smatrajući da je vlast demokrata zakočena rešenjem kosovskog pitanja i da bi možda moglo da se progleda kroz prste prošlost naprednjaka i Ivice Dačića, ako će oni Srbiju osloboditi težnje da povrati Kosovo, težnje koja je po ovom mišljenju bila glavni uzrok autoritarizma i militarizma koji su opterećivali srpsku politiku ceo vek. Zbog tako krupne stvari, moglo se nešto drugo zanemariti. Mislim da dobro tumačim da je to bilo mišljenje Vesne Pešić. Da bi se to malo poguralo usledile su izjave o Dačiću kao De Golu i slično, a ne zbog posebne naivnosti u pogledu Dačićevih kvaliteta. Međutim, Vesna Pešić je još 2013. godine prestala da u drugim stvarima podržava Vučićevu i Dačićevu vlast, a do danas je njihov najoštriji kritičar. To, doduše, nije sasvim utrnulo nadu da bi Vučić ipak mogao završiti posao zbog kojeg je dobio šansu da bude na vlasti, što se može videti iz delova emisije #PlavaMreža iz februara ove godine, u kojoj Vesna, u razgovoru sa nama, izražava spremnost da Vučić dobije još „nekoliko meseci“ fore da pitanje reši.

Ova ista kalkulacija prioriteta vodi današnju pro-vučićevsku opoziciju, što ih, u ovom „kosovskom“ pogledu, čini većim belim listićima od Vesne Pešić. Praktično, cela današnja opozicija je u uverenju da se Vučić kreće po trajektoriji i da bi uskoro mogao da se nađe na njenom kraju. S tim, da se razlikuju po tome da li mu u tome treba pomoći (LDP, LSV) ili makar ne odmagati bojkotom izbora (GDF, deo DS) ili ga treba sačekati na kraju trajektorije kao „izdajnika“, srušiti ga i tako osvojiti vlast (SzS, a eksplicitno Dveri i Jeremić).

Vučić van trajektorije

Nezgoda za ovu strategiju opozicije je u tome što Vučić, iako verovatno svestan da će mu se gledati kroz proste samo dok je na trajektoriji, zna i da je završetak tog puta istovremeno projektovan kao njegov politički kraj. Zbog toga se on trudio: 1) da sve vreme drži otvorenim kanale prema Rusiji i Kini (kojima se zapravo emotivno divi), 2) da u ekonomskom pogledu čini sve usluge Zapadu i MMF-u (Zakon o radu, mere štednje i smanjenje duga) i 3) da što više odlaže rasplet kosovskog problema.

Po mom sudu, negde u vreme šetanja po noćnom Njujorku i razledanja izloga zatvorenih knjižara, Vučić je odlučio da siđe sa trajektorije. Da zavara trag silaska i stvori utisak da je još uvek na trajektoriji, ponudio je u avgustu 2018. ideju „razgraničenja“ koja je praktično od početka bila osuđena na neuspeh, ali je privukla pažnju „kreativne“ američke administracije koje je htela da pronađe neki svoj način rešenja zakočenog problema, različit od načina američkih demokrata. „Razgraničenje“ se tokom vremena, pod teretom unutrašnjih i spošljašnjih problema, samo skinulo sa agende pregovora. Danas se Vučić žali da SAD žele da vide skoro međusobno priznanje Srbije i Kosova i da su odustale od zamene termina „priznanje“ blažim terminima. Nove vlasti na Kosovu ne žele ni da razgovaraju o razgraničenju.

Motor koji stoji

Dakle, u javnosti imamo percepciju situacije koja je pogrešna na nekoliko nivoa. Vučićev metaforički motor, kojim se vozio po svojoj osnovnoj političkoj trajektoriji, sada stoji i on već ima problema da se održava na njemu (skoncentrisao se na privredne „uspehe“ koji se odnedavno beleže – mislim na rast BDP između 3 i 4%). Opozicija je, pak, mahom uverena da se on i dalje kreće i da samo što nije stigao na cilj. Gledanje kroz prste, koje mu je priuštila i domaća javnost i Zapad, Vučić je koristio za sve jače stezanje obruča oko nezavisnih institucija i političkih sloboda u Srbiji, do ove tačke u kojoj se stiče utisak da više nikakva vladavina prava ne postoji i da sudovi, tužilaštva, REM, RTS, rade samo ono što im je naređeno. Politička podrška skuplja se praktično javnim ucenjivanjem ljudi koji rade u javnom sektoru i monolitnom, sveprisutnom, propagandom iz svih tabloida i svih TV sa nacionalnom frekvencijom.

Zbog ovog stanja, skoro da postoji konsenzus da je procena belih listića iz 2012. godine, da se takmičenje manjeg i većeg zla može i treba bojkotovati zbog otvaranja nekih novih, možda boljih mogućnosti, pokazala kao loša. Kao što sam već pisao, i ja se, kao bivši beli listić, slažem da je onda bilo loših procena. Nije dobro procenjena snaga EU da drži bivše radikale i socijaliste na trajektoriji. Takođe, ni mogućnost promena u svetskoj politici i dolaska na vlast populista i autoritaraca u mnogim zemljama, uključujući i članice EU (Mađarska, Poljska, Austrija, Italija), Tursku i SAD.

Oni koji danas kritikuju bivše bele listiće zbog ovih loših procena verovatno precizno znaju šta će se u svetu i kod nas događati u sledećih 7-8 godina. Ali, pre će biti da se drže stare mantre iz 2012. o većem i manjem zlu. Njihov rezon je i dalje: „Nije potrebno da se puno menjamo, mi smo ipak manje zlo, a to je danas svima još jasnije nego ranije. Osim toga, Vučić će morati da ispuni ono što je obećao Zapadu i to je kraj njegovog puta. Sačekaćemo još malo.“. Meni se čini da je ipak bilo bolje da su odmah 2012. rekli da su beli listići bili u pravu što su želeli i verovali u nešto bolje, prihvatili njihove kritike i krenuli da se menjaju. Ni ove glavne crte gore opisane vučićologije: trajektorija, gledanje kroz prste, kalkulacija prioriteta, diktatura, silazak sa mape puta, pa i zaustavljanje „motora“ na kraju, nisu bile toliko komplikovane da se nisu mogle odmah shvatiti i novoj vlasti snažnije parirati već 2016. na republičkim i pokrajinskim izborima, ako ne 2017. na predsedničkim i 2018. na beogradskim.

Sada nam je, umesto toga, ostao politički život od dana do dana, kretanje kroz iskrivljena ogledala propagande, bojkot, nasilje i ucenjivanje na lokalnim izborima, nestajanje svakog autoriteta institucija, ali i nedostatak jasne i kredibilne alternative svemu.

Skrenuli smo negde kod Albukerkija. Sreća (?) da ni trenutni svet nije mnogo bolji.

ps.

Boško Obradović, 18.02.2020.: „U međuvremenu je vodio brojne tajne pregovore sa ratnim zločincem i teroristom Hašimom Tačijem o priznanju lažne države Kosova i razgraničenju, i sada se nalazi pred ispunjenjem drugog dela berlinskog obećanja – konačnog priznanja tzv. nezavisnosti Kosova.