Kaže se da se ljudske emotivne reakcije formiraju pretežno do 7. godine života, dok su kasnija doba rezervisana za intelektualni i socijalni razvoj. A budući da su do 7. godine prilično mali, ljudi u tom dobu imaju prilike da osete šta je to strašno kažnjavanje, kažnjavanje koje može biti u drastičnoj nesrazmeri sa “krivicom” koja se najčešće sastoji u nekoj istrajnoj želji ili neposlušnosti. Ovo kažnjavanje je često fizičko, ali čak i kada to nije, ono je strašno, jer preti uništenjem. Ali, ova mogućnost drastičnog kažnjavanja nije rezervisana samo za detinjstvo, već ima svoje korene i u kulturi. Svi se verovatno sećaju filma “Petparačke priče” u kome lik kojeg glumi Semjuel L. Džekson, pre nego što ubije nekoga ko se zamerio njegovom šefu, ima običaj da mu “očita” deo iz Starog Zaveta, poznato kao Jezekilj, 25,17. U tom odlomku, kroz usta proroka, opisuje se Božija osveta koju će Bog učiniti nad sinovima Amonovim, koji su se svetili sinovima Izrailja,  a sada će se Bog, “rukom naroda svog Izrailja”, osvetiti njima. Osveta je nedvosmisleno strašna: “Dignuću ruku svoju na edomsku i istrebiću iz nje i ljude i stoku, i obratiću je u pustoš, od Temana do Dedana pašće od mača.”, a narodi koji su se zamerili Bogu, poznaće “da sam ja  Gospod kad izvršim svoju osvetu nad njima”. Pokazivanje nesrazmerne sile, kažnjavanje koje “istrebljuje” i “potire” je siguran znak da je u pitanju snaga Boga. Moralni poredak, dakle, dolazi u ravnotežu, a Bog će biti zadovoljan jedino ako izvrši svoju volju potpunog, nesrazmernog kažnjavanja.

Po mom sudu, ovaj model suočavanja sa “krivicom” ili “grehom” koji se sastoji u drastičnom kažnjavanju krivca, kažnjavanju čiji je cilj da se neko oseti kao svemoćni Bog,  još uvek je pristutan u našoj kulturi. I to na oba njena pola koja na marginama društva vode svoj rat. Samo su krivice i grehovi drugačiji.

Za nacionaliste, glavna krivica je “izdajstvo”, kontakt i šurovanje sa neprijateljskom stranom, suprotstavljanje samovolji nacionalista i volji za retorzijom. Tako u najnovijem slučaju nacionalisti pozivaju da se zabrane mediji koje “finansiraju strane obaveštajne službe”. Strane službe su tu da bi krivica za “špijunažu” i “izdaju” bila uverljivija, dok se u stvari radi o finasiranju uopšte od strane vlada i nevladinih organizacija iz inostranstva – “greh” za koji se slobodno može optužiti celokupna država, škole i bolnice, država koja je samo u ovoj godini pozajmila ili primila kao donaciju 5 milijardi eura. Ali, za nacionaliste to nije važno, pisanje latinicom, konzumiranje vode, bilo šta je dovoljan povod za oznaku “strani agent”, koja se naravno kažnjava zabranom ili hapšenjem. Krajnja kazna je da budu uhapšeni svi koji su “sarađivali sa okupatorom”, ali ako sticaj okolnosti dovede do toga da budu kažnjeni svi i da ceo “narod” nestane, i ta kazna se mora prihvatiti, jer se ni u jednom momentu nije moglo postupiti  drugačije. “Greh” je bio toliko veliki da nijedna kazna nije premala, a u najvećoj kazni pokazuje se snaga koju treba umilostiviti.

Ova argumentacija pokazuje da nacionalisti zaista žive u velikoj frustraciji, verovatno razapeti između “poniženja” – jer, ako su oni nekada bili žrtve kažnjavanja i nasilja, zašto to ne bi bio i neko drugi, “šta su oni gori od njega” – i želje da budu “ruka Boga” i kazne nekoga drugoga onim istim bolom kojim su sami bili izloženi. Čini se da uzrok nacionalističke želje za nasiljem nije samo želja za retorzijom, da neko drugi oseti bol koji smo mi osetili, nego i pogrešna predstava o tome kako treba reagovati na neku nepravdu i krivicu. Sledeći jedan kulturni model, oni misle da je samo drastična kazna rešenje i da će i Bog i oni sami biti zadovoljni jedino putem nesrazmerne osvete.

Ali, problem bi bio mnogo manji kada bi samo ljudi skloni nasilju bili u vlasti ovog kulturnog modela. Međutim, kod nas i ljudi koji se, nominalno, suprotstavljaju nacionalizmu često razmišljaju na sličan način. Sada “greh” i “krivica” nije “izdaja”, kao kod nacionalista, već “saučestvovanje u zločinu”. Ali, kod ovih “antinacionalista” u zločinu ne saučestvuje onaj koji ga vrši već čitava njegova zajednica. Postoji “kolektivna krivica”, a primerena ovoj kolektivnoj krivici je kolektivna, drastična kazna. Sva kolektivna prava “zajednice zločinaca” treba da budu ukinuta ili suspendovana. Kod nas se to jasno vidi kroz političku agendu koja bi, po mišljenju “antinacinalista” moralni poredak dovela u normalu: ukidanje R. Srpske, priznanje Kosova, otcepljenje Vojvodine. Ovo kažnjavanje nije samo neko bizarno pitanje teritorija, niti legitimno pitanje autonomija, već se umanjivanje kolektivnih prava vidi kao “kažnjavanje” i ispaštanje greha “agresije” ili zločina ili “genocida” iz devedesetih.

Ono što je ovde važno jeste da se niko zaista ne trudi da u nekoj logici, moralu, raspravi ili pravu uspostavi vezu između ovog “greha” i “kazni”. Kazna je određena arbitrarno, upravo prema modelu koji smo gore opisali. Mera ispravnosti kazne nije univerzalnost ili umerenost, nego drastičnost. Da bi drastičnost kazne bila legitimna i onaj koji se kažnjava mora biti očišćen od svih prava, odnosno, očišćen od svakog dobra. Tako da se stalno moraju održavati krajnje negativni stereotipi o čitavoj zajednici.

A pošto se, barem na rečima, i antinacinalisti smatraju delom zajednice, ova volja za drastičnim kažnjavanjem, za podnošenjem drastične žrtve da bi se poredak vratio u normalu, na čudan način ponovo povezuje domaće nacionaliste i antinacionaliste. Jedan od razloga zbog koga su nacionalisti spremni da upotrebe nasilje je i taj da su oni u principu voljni i da se sami žrtvuju. Poznata “vidovdanska etika” u svari zahteva da se moralna ispravnost dokaže samožrtvovanjem, odnosno, uzima da je moralno ispravan samo onaj koji više nije živ, koji se žrtvovao za moralni poredak. Na sličan način razmišlja i “antinacionalista” i on smatra da je jedino iskupljenje od greha drastično samokažnjavanje, u principu, samoponištenje.

Čak i letimičan pogled na tekstove koji se bave krivicom I odgovornošću u Srbiji, pokazuje da su oni određeni nekom iracionalnom matricom. Ona se vidi u neumerenosti kazni, u satanizovanju protivnika, u odsustvu rasprave.

Ako želimo da se najzad oslobodimo negativne prošlosti, moramo ovu iracionalnu matricu zameniti nečim boljim.