Ideja Dvogleda*
Cilj redakcije Dvogleda je da afirmiše novu epohu u koju ulazi naše društvo. Nju simbolizuje odbacivanje nebeske i svesrpske Srbije kako bi se ova realna i teško zapuštena Srbija modernizovala, otvorila ka svetu i važnim unutrašnjim promenama. Smatramo da je potrebno napustiti stare nedoumice, pogledati stvarnost iz drugog ugla, menjati se i kroz promenu dolaziti do načina za borbu sa izazovima savremenog života. Da bi se ova promena omogućila potrebno je podvući crtu ispod decenijskog rešavanja tzv. srpskog nacionalnog pitanja, bilo brutalnim ratovima, bilo držanjem Srbije van savremenih procesa i normalnog razvoja. Srbija je postala talac takve nacionalističke politike, zato je propala i zato je takvoj politici istekao rok. Redakcija veruje da nacionalizam u svim svojim malignim formama nije sudbinsko svojstvo nijednog društva, pa tako ni srpskog društva.
Kraj nacionalizma
Sticajem istorijskih okolnosti, glavna karakteristika građanske javnosti u Srbiji bilo je suočavanje sa prošlošću i pokušaj da se u srpskom društvu razvije osećaj odgovornosti za događaje u devedesetim godinama. Bilo je potrebno parirati nacionalizmu koji je negirao ove događaje i potrebu za preuzimanjem odgovornosti i sagledavanjem grešaka tog perioda. I tada i sada jasno je da se svesrpska karta igrala zbog održavanja na vlasti. Smatramo da danas možemo reći da je ovaj proces u svojim glavnim crtama završen. Većina stranaka i javnosti savladala je lekciju o štetnosti nacionalističke politike.
Pored toga, sa zaključenjem sporazuma oko Kosova, zatvoreno je poslednje pitanje koje se ticalo nacionalnih prava na prostoru bivše Jugoslavije. Sporovi oko nacionalnih prava iz devedesetih su završeni ili se upravo završavaju. Naše mišljenje je da treba prihvatiti postignuta rešenja tih prava i ne otvarati nove sporove, svesni da je to u našem regionu beskonačna mogućnost koja potapa mogućnosti razvoja, kvaliteta života i integracija. Mislimo da je srpsko društvo sposobno za ovu promenu. Više ne postoji značajna politička snaga koja se zalaže za obnavljanje srpske republike u Hrvatskoj, spor sa Kosovom privodi se kraju kao priznavanje faktičke nezavisnosti uz zaštitu srpske manjine. U BIH postoje dva entiteta, Federacija BIH i R. Srpska, koji na novi način mogu da uređuju svoje odnose, konsenzusom i u svom najboljem interesu, s ciljem da se i BiH uključi u evropske integracije. Srbija i Hrvatska trebalo bi da podrže ovaj cilj kako bi se i BiH našla pod zajedničkim evropskim krovom. Položaj Vojvodine u Srbiji i nezavisnost Crne Gore su već ustaljeni. Ako se to sve uzme u obzir, smatramo da u budućnosti ne treba da bude dominantna politička podela na nacionaliste i antinacionaliste (tzv. građanska Srbija), nego treba napraviti korak napred. To znači da politički prostor i u Srbiji treba da dobije moderniju formu koja izražava dinamiku društva – na leve i desne političke organizacije. Uvereni smo da smo stigli do te tačke jer u Srbiji više nema ni snage, ni dominantnih političkih partija koje bi vodile Srbiju u direktne sukobe oko nacionalnih prava, bilo unutar njenih granica, bilo van njih.
Trenutne vlasti u Srbiji, koju vode bivši nacionalisti, sudeći prema njihovoj politici, faktički su se odrekle nacionalističke politike. Nacionalizam je do sada bio osnovna matrica legitimacije vlasti u okviru koje se najpre obećavao maksimum prava i ujedinjenje sa Srbijom, a onda se pozivalo na realnost u kojoj to nije moguće. U napadu iskrenosti, premijer Dačić je priznao da ovo nije prvi put da Beograd izigra Srbe izvan Srbije, nakon dugogodišnjih izvlačenja koristi iz nerealnih obećanja. Maksimalna obećanja vodila su u sukob sa drugima, ali ono što je važno je da su danas ovi sukobi i obećanja iza nas. Predsednik Srbije traži pomilovanje zbog zločina iz prošlosti, želi da poseti Sarajevo i Zagreb u kome je već bio potpredsednik Vučić, premijer je već bio u poseti Sarajevu. Na svim ovim mestima poslate su poruke pomirenja i saradnje. U Crnoj Gori i Makedoniji predsednik Srbije je naglasio da želi najbolje odnose i sasvim se odrekao potkopavanja nezavisnosti Crne Gore.
Sve ovo pokazuje da je bitka protiv velikosrpske nacionalističke politike dobijena. Srbija izlazi iz perioda u kome je nacionalizam na odlučujući način određivao njenu politiku. To ne znači da se nacionalizmom i dalje ne treba baviti, jer on još uvek postoji na mentalnom nivou i još uvek određuje način mišljenja mnogih ljudi. Ali, to više ne mora biti borba koja je usredsređena na određeni politički cilj, već može biti kritika ostataka nacionalizma u kulturnoj matrici.
Budući da se nacionalizam hranio sukobima oko nacionalnih prava, autori Dvogleda smatraju da kraj tih sukoba treba iskoristiti za afirmisanje životnih pitanja koja su predugo bila zapostavljena. Granice i autonomije koje su godinama bile pitanje svih pitanja u Srbiji su u najvećoj meri rezultat stihija istorije pa zalaganje za njihovu arbitrarnu promenu može samo da nas vrati u tu stihiju. Danas su granice svih novih država definisane, a sada je na delu definisanje poslednje – južne granice Srbije. Tom preostalom problemu biće potrebno još vremena da se konačno reši i stabilizuje.
Građanska svest u novoj epohi
Činjenica da su se bivše nacionalističke snage u Srbiji okrenule miroljubivoj politici oslobodila je delove građanskog društva, mahom pripadnike srednje klase, potrebe da bezuslovno podržavaju demokratsku opoziciju koja se tokom devedesetih godina borila protiv Miloševićevog režima i njegove ratne i nacionalističke politike. Budući da je ranije postojala opasnost da se na vlast vrati aktivni nacionalizam, građanska javnost je Demokratskoj stranci i srodnim strankama davala blanko podršku. Sama činjenica da se to nije dogodilo na poslednjim izborima i lansiranje belog glasa bio je signal da se postavljaju novi zahtevi pred političke stranke, bez obzira na njihovo delovanje u devedesetim godinama. Kapital demokratske opozicije je očigledno istrošen.
Zbog dobre prošlosti demokrate su mogle da zapuštaju reforme društva ili da ih pretvaraju u svoju suprotnost, a da ne izgube podršku dela građanskog društva. Sprovedena je loša reforma pravosuđa, medijska kontrola je bila sveprisutna, slučajevi korupcije su se zataškavali. Sve je to dovelo do gubitka vlasti posle kontinuiteta od skoro 13 godina i odlaska u opoziciju koji nije doveo do osvešćivanja pravih razloga zbog kojih se to dogodilo.
Danas smo prvi put u mogućnosti da se prema vlasti i prema opoziciji postavimo na isti način i da jednakim aršinima merimo njihove programe i rezultate. Više nije potrebno gledati kroz prste jednima samo da drugi ne bi bili na vlasti. To omogućava da se vlast izloži zahtevima građana koji bi pratili da li se ti zahtevi ispunjavaju. Građanska javnost sada može da igra ulogu korektiva vlasti.
Da bi se ovaj uticaj ostvario potrebno je odustati od tumačenja političke stvarnosti kroz naočare devedesetih kao da su uloge podeljene po starom šablonu i ne postoji način da politička utakmica postane stvarno otvorena i slobodna. Ako smo danas u mogućnosti da nacionalizam ostavimo iza sebe i otvorimo mogućnosti za političku utakmicu oko tema koje se tiču uređenja Srbije kao države svih njenih građana, smatramo da tu šansu ne treba propustiti zbog sitne koristi koju iz starih tema mogu izvući ovi ili oni političari.
U vremenu vladavine nacionalizma, pridruživanje EU figurisalo je kao nagrada za faktičko odustajanje od određenih nacionalističkih zahteva. I danas napredak u pristupanju EU još uvek ne posmatramo kao znak stvarnog napretka društva, već kao nagradu za odustajanje od nacionalizma. Međutim, marginalizovanje nacionalizma je samo preduslov za napredak društva na drugim poljima kojima se treba posvetiti. Redakcija Dvogleda smatra da je za pristupanju EU prevashodno važno da se srpsko društvo okrene ovim mirnodopskim problemima i da napreduje u njihovom rešavanju. Paralelno sa ovim radom, trebalo bi se potruditi da se recidivi prošlosti – osećaji nepravde, želja za retorzijom, krive predstave o drugima – ublažuju i zamenjuju pozitivnim odnosom prema drugima.
Ka novoj politici i novom društvenom životu
Više od dve decenije politika u Srbiji živela je od obećanja nacionalističkog sna. Za to vreme nije bilo odgovornosti za ciljeve koji su izgledali manji od glavnog cilja proširenja ili zadržavanja teritorije. Sve je bilo žrtvovano za taj cilj, dok su političari uživali u neodgovornosti i privilegijama koje je donosila takva vlast.
Danas imamo priliku da političarima stavimo do znanja da su sada na dnevnom redu drugačiji ciljevi i da moraju na njima zaslužiti poverenje. Nastupa Đinđićeva etika odgovornosti gde se samo rezultati računaju. Političari moraju da shvate da su javni resursi tu da koriste svima i da svrha vlasti nisu privilegije i privatizovanje te javne sfere, već rad na pravnom, ekonomskom i kulturnom okruženju koje pogoduje razvoju svih pojedinaca i grupa. Potreban je konsenzus svih stranaka oko zakona koji obezbeđuju javna dobra, nezavisnost medija i ukidanje partijske države.
Potreban je i povratak sposobnosti kao vrhunskog merila za izbor državnih službenika. Državnoj upravi treba staviti do znanja da je njen zadatak upravljanje javnim dobrima na opštu korist. Ova služba bi trebalo da bude podržana od strane građana, ali, za uzvrat, političari moraju biti potpuno demistifikovani kao ličnosti. Javnost ima pravo da bude upoznata o svim poslovima političara, kako bi se poverenje u njihovu sposobnost da rade za javno dobro moglo učvrstiti. Političari koji ne budu prihvatili pravila nastupajućeg doba, neće moći da opstanu i vode ovu zemlju. Njoj su potrebni demokratski lideri koji shvataju da zemlju treba izvlačiti iz teške zapuštenosti i tom zadatku su u potpunosti posvećeni.
25 godina od početka sukoba u bivšoj Jugoslaviji i 14 godina od završetka svih ratnih sukoba, društvo u Srbiji je željno stabilnosti okruženja, života od sopstvenog rada i stabilnih državnih institucija. Nijedna država i nijedna zajednica Evrope danas nije izložena zahtevima za unilateralnim promenama nacionalnih prava. To je razlog zašto su građani evropskih država u mogućnosti da se okrenu civilnom životu i da se otvoreno i bez straha odnose prema svetu.
Srpska politika se mora okrenuti temama koje su slične onima kojima se bave druge zemlje Evrope, a to su ekonomski i socijalni problemi, demokratsko upravljanje i stvaranje dobrih životnih šansi za što veći broj građana. Pitanja prošlosti ne treba zaboraviti, niti ih gurati pod tepih kao da prošlost nije postojala, ali ona postaju pitanje nove kulture i novih vrednosti u kojima takva prošlost više nije moguća. Jačanje svesti da su problemi prošlosti završeni i da ulazimo u novu epohu koja traži novi pristup i odabir tema, doprinelo bi da Srbija, od društva koje je prošlo kroz sukobe sa drugima i koje je totalno razoreno, postane društvo koje dobro funkcioniše unutar sebe i živi u miru i saradnji sa okolinom.
Autori Dvogleda:
Srđan Jovanović
Ištvan Kaić
Marko Matić
Vladimir Milutinović (urednik)
Vladimir Pavićević
Vesna Pešić
Marko Vujačić
*Redakcija Dvogleda poziva sve zainteresovane da doprinesu raspravi o ovom tekstu
U potpunosti podržavam ono što je izneto u tekstu i smatram da je krajnje vreme da se okrenemo rešavanju nagomilanih problema u svim sferama. Jedina stvar koja me iskreno plaši je pomisao da ipak nije stavljena tačka na nacionalizam i pogubnu politiku. I dalje imamo realno prisutan klerofašizam i nacionalizam. Podrška (ma koliko trenutno mala bila) partijama kao što su Dveri predstavlja stalnu opomenu i poziva na oprez. Kada pogledam unapred vidim jednu veliku prepreku koja može da se nadje na putu i koja može ojačati nacionalističke struje, a ta prepreka je otvaranje pregovora o pridruženju EU. Kada se otvore važna poglavlja kao što su sudstvo, javne nabavke, finansiranje partija, kontrola i trnasparentnost svega i svačega, slobodno (realno, ne prividno) tržište, bez beneficija i ustupaka pojedincima i organizacijama, mnogi pojedinci koji pripadaju partijama i grupama koji se sada deklarišu kao proevropski će staviti prst na čelo zbog mogućeg narušavanja ličnog interesa i privilegija koje su do sada imali. Kada na to dodamo i veliki broj zahteva i uslova od strane EU u cilju prilagodjavanja zakonodavstva i regulisanja tržišta i uopšte države na način koji je prihvaćen u EU, mislim da će realna bojazan od povratka nacionalističkih struja biti ozbiljna. Pogotovo što očekujem da će se naša vlast (ma koja bila) prilično polako kretati u smeru EU, jer realno gledano kod nas sve stvari idu, polako, mukotrpno i sa razvlačenjem, pa zašto ne bi i ova. Tako će se javiti i problem zamora od svega toga kao što se jedno vreme javio zamor od priče o važnosti dobijanja datuma za početak pregovora, pa je na kraju postalo i kontraporduktivno, jer naš narod na neki čudan način očekuje da se mnoge stvari koje su gurane pod tepih godinama sada reše u par dana, inače će krenuti poznate priče da nas sabotiraju, da nas ne žele iskreno i sl. Voleo bih da se neko kompetentniji od mene osvrne na potencijalne probleme koje sam izneo i kaže svoje mišljenje. Možda se iz ove moje perspektive običnog gradjanina ne vide neke suštinske promene u svesti ljudi i političara koje se dešavaju, pa sam skeptičniji nego što bi trebalo.
Neko će pomisliti ili će htjeti da misli da se ovdje radi o proglasu nekih naivčina koje žele da se nešto što oni žele dogodi, a biće odmah takvih koji u nekom svom svijetu „nisu naivni“, pa će ovo apriori da odbace. Ali jedna mala napomenima takvima nije suvišna. Ovo nije nešto što autori ovog teksta žele da se dogodi, već nešto što se zaista DOGAĐA, a nije „događanje naroda“ i nije „jogurt revolucija“. Događa se na jedan spontan način i provlači se u pozadini već duže vrijeme, pa je sada počelo da dobija svoj oblik, a dugo je bilo svojevrstan geštalt na horizontu. Najvažnije u ovome svemu je što autori kažu da „politički prostor i u Srbiji treba da dobije moderniju formu koja izražava dinamiku društva – na lijeve i desne političke organizacije“, i to opet nije nešto što oni samo žele da se dogodi, već nešto što se već događa.
A šta se u međuvremenu NE DOGAĐA? Ne događa se ni pedeset, ni dvadeset, ni deset, ni pet, ni četiri, ni tri i po, pa na kraju nekih tri hiljade učesnika Koštuničinog crkvenopravnog mitinga u Beogradu i NE DOGAĐA se neizbježna, neminovna, apsolutna propast Srbije zbog pada Borisa Tadića i dolaska nekih, je l’, „mračnjaka“ na vlast.
Pa kao što u svojoj mudrosti reče Dejan Ilić juče na Peščaniku – „da ne gubimo vreme“. Slažem se!
Dobro ste ovo primetili. Želja da se nešto dogodi i činjenica da se nešto događa ne moraju nužno biti razdvojene. Kada shvatite da možete na nekoga da utičete da nešto počne da se događa, onda se i sam način na koji pišete polako menja i postaje aktivan. Jer i ti koji treba ovo da pročitaju utiču isto tako na nas. Zato ovo nije tekst samo nekakvih „posmatrača“ političke scene.
Što se opaske o Iliću tiče, tu bi trebalo kod reči mudrost da stavite znake navoda. Takav naslov je samo slika arogancije koja ponosno ne komunicira sa stvarnošću.
Hvala Ištvane. Da, toj mudrosti zaista trebaju znaci navoda…
1989. je započeto „padanje Berlinskog zida“. „Padanje srpskog Berlinskog zida“ se upravo završava.
Kao i kod prvog zida, uspeh će pratiti one hrabre koji to pravovremeno razumeju.
Mislim da svakako treba da se podvuce crta (realpoliticka) ispod arhaicnih podela i pomogne da se voz ka normalnom zivotu i posledicno EU jos vise ubrza. Kada se stvari dobro pokrenu vec i sama inercija te kompozicije ce pomoci da se onemoguce usputna zaustavljanja koja bi pokusali preostali nacionalisti, tajkuni, „prava druga Srbija“ ili ko vec. 🙂
Apsolutno podržavam prethodno izrečene stavove, koji na vrlo jezgrovit način sublimiraju neminovnost i neizbježnost svega onoga što se trenutno događa, a što se krajnje sažeto može okarakterisati kao konačno pokretanje i započinjanje procesa promjene svijesti u našem nacionalnom biću.
Namjerno kažem započinjanje procesa, jer je priprema trajala jako dugo – po mom ličnom sudu, predugo – i mnogo je aktera koji su na svoj način doprinjeli i učestvovali u njenom kreiranju, među kojima je uloga pokojnog premijera Zorana Đinđića, bez ikakve dileme, bila od presudne važnosti.
Konačno je došao trenutak da prestanemo da ignorišemo realnost i da isključivo gledamo u prošlost, tražeći načine da vraćanjem na neko ranije stanje, pokušamo da postavimo stvari na svoje mjesto.
Prošlost pripada istoriji i ne može se popraviti – samo mudri ljudi, pa i narodi, imaju tu sposobnost, da pravilnim shvatanjem i analiziranjem proteklih okolnosti i vlastitih grešaka, utiču na svoju bolju budućnost.
Dakle, proces je pokrenut i stvorena je kritična masa koja sada može da počne da pomjera stvari u pravcu prevladavanja postojećeg retrogradnog poimanja nacionalnih interesa i da time vodi ka stvaranju novog koncepta i definisanju novih nacionalnih interesa.
Nacionalizam se ne može u potpunosti iskorijeniti i on predstavlja pojavu koja je prisutna uvijek i u svakom društvu – sociolozi i ljudi od struke ovdje mogu adekvatnije da potkrijepe ovakvu tezu.
Smatram zbog toga da je potrebno da se artikuliše ideja o „novom nacionalizmu“ i osećaju pripadnosti naciji, koja neće biti bazirana na temeljima guslarske tradicije i mitologije izgubljenih bitaka koje smo kroz epove pretvorili u istorijske pobjede, nego na temeljima realnog sagledavanja rezultata, kvaliteta, potreba i interesa svih građana Srbije, gdje će „srpski nacionalizam“ dobiti okvire koji će biti re-definisani i počivati na temeljima budućeg, novog, građanskog društva.
Prethodno izgubljenih dvadeset i pet godina naših života je uslovljeno činjenicom da je „srpski nacionalizam“ bio definisan u odnosu na spoljnje faktore i određivale su ga okolnosti, situacije i granice koje su utvrđivale druge nacije i svi oni koji su se borili za svoje interese, u suprotnosti sa našim.
Iz takve uslovljenosti smo prečesto bili primorani da povlačimo iznuđene poteze i činimo mnoge stvari koje nisu bile u našem interesu, ali smo takođe prečesto bili prinuđeni i da tražimo izlaze iz situacija u koje smo upadali, mimo naše volje, potpuno zatečeni, nespremni i bez bilo kakve dugoročne strategije.
Mislim da se sada nalazimo na prekretnici, kada se konačno moramo opredijeliti i postaviti temelje za nove ideje i novi koncept razvoja društva, koji će počivati na potpuno drugačijim osnovama.
Osnove definicije budućih nacionalnih i građanskih interesa, moraju da u sebi integrišu i obuhvate sljedeće elementarne principe:
1. Uvećanje i rast populacije – sa stanjem negativnog priraštaja od ~30.000 godišnje i sa nevjerovatnom brojkom od ~300.000 abortusa godišnje, čemu za 50-60 godina uopšte možemo da se nadamo?
2. Održanje i očuvanje ljudskih kapaciteta – ako imamo nekontrolisani odliv mozgova i mladih, obrazovanih ljudi, ko će onda sutra biti nosioci razvoja društva i graditi temelje neke buduće Srbije?
3. Jačanje svijesti pojedinca – moramo da promijenimo težište odnosa pojedinca prema društvu od kolektivnog ka pojedinačnom, i time da ponudimo rješenje za egzistencijalni problem, koji proizilazi iz poimanja da su pitanja koja se nas tiču, u stvari tuđa briga, koju neko drugi treba da vodi, umjesto nas…
4. Izgradnja institucija društva – samo jačanjem institucionalizovanog sistema u kome se vodi više računa o opštem i javnom interesu, možemo da prenebregnemo probleme i pojave koje nastaju individualizacijom i zloupotrebom javnih pozicija i funkcija, zarad ostvarenja partijskih i ličnih interesa pojedinaca, koji pripadaju određenim strukturama vlasti.
5. Izgradnja novog sistema vrijednosti – kriza morala i sistema vrijednosti apsolutno degradira naše savremeno društvo i neophodno je da se inicira regenerativni proces, koji će počivati na principima opštih etičkih načela i omogućiti transformaciju srpskog društva u moderno društvo, u kome kriminal, korupcija, zloupotreba, obmana, laž i prevara, neće biti dokaz sposobnosti i vrijedni poštovanja, nego će biti predmet osude i sankcija od strane odgovarajućih institucija sistema.
Ako bilo koja buduća debata i promišljanje bude uvažavalo ove principe, mišljenja sam da onda možda i imamo istorijsku šansu da napravimo otklon i učinimo prvi korak ka putu izgradnje nekog boljeg društva.
Pri tome, ne treba da se zavaravamo da je to moguće učiniti brzo, bezbolno i bez ikakvih posljedica – neminovna su velika odricanja i za to su potrebne generacije.
Ali, ukoliko mi ne iskoristimo šansu koja se nama ukazuje, neke buduće generacije će to onda morati činiti, a da pri tome na svojim plećima nose i teret naših ispuštenih prilika – stoga moramo da se istinski zapitamo: zar ih do sada već nismo previše propustili i imamo li pravo na još jednu grešku?
Zbog toga smatram da je jako važno da se artikuliše sva raspoloživa energija, koja će da se koncentriše u pravcu izgradnje novog sistema vrijednosti i koja će imati dovoljno snage i kapaciteta da apsorbuje sve suprotne stavove i ideje, ponudi odgovarajuća rješenja i alternative i na taj način napravi istorijski pomak koji nam je suštinski neophodan.
Nije rješenje da svi odemo negdje drugdje, da bi nama bilo bolje – moramo da gradimo to bolje ovdje gdje smo i postali i tamo gdje i pripadamo – jedino tako će i djeca naše djece ostvariti svoje pravo na neko bolje sutra i svjetliju budućnost.
I upravo zbog odgovornosti prema tim budućim generacijama, nemamo pravo da više „radimo u korist vlastite štete“, već moramo da preuzmemo odgovornost i da se uhvatimo u koštac sa ogromnim izazovima koji se postavljaju pred nas, iz prostog razloga jer nam je to jedina moguća alternativa…
Ono što ste nazvali „novi nacionalizam“ trebalo bi prevesti kao nacionalnost. Ta reč ne nosi sa sobom sve ono što nosi nacionalizam, a odnosi se baš na ono o čemu govorite: na zbir nekih afirmativnih identifikacija koje treba da predstavljaju karakter srpskog društva, ali i Srbije kao države u budućnosti.
Mi smo između sebe razgovarali i o tim stvarima i došli smo do zaključka da je zaista vreme da se prestane sa negativnim određenjem Srba kao naroda, da za to više nema potrebe, i da se polako pravi osnova za pozitivne identifikacije. Sve identifikacije koje su još uvek mentalno na snazi, a ovde nas upravo brine to mentalno, nastale su po negativnoj sprezi i u vezi su sa nacionalizmom. To znači da smo se do sad određivali samo u odnosu na svoju slabost prema drugome, a ne u odnosu prema onima koje smatramo istim kao i mi, ili samima sobom, stvarima koje ne izazivaju negativne emocije kao što su mržnja ili zavist prema drugima.
Zato kažem nacionalnost, a ne nacionalizam.
Hvala Ištvane.
Upravo mi je nedostatak adekvatnog termina bio i osnovni razlog da se poslužim navodnicima.
Slažem se sa vama da termin „nacionalnost“ može da ima potpuno drugačiji kontekst i da ponudi alternativu svemu onome negativnom što proizilazi iz termina nacionalizam – te nesretne riječi koja je poslednjih decenija prečesto upotrebljavana, i još češće zloupotrebljavana.
Vreme je da se prisetimo naseg karaktera i imidza koji je bio cini mi se opsteprihvacen do pocetka 90.ih. U okviru bivse Jugoslavije, u skoro svim javnim stvarima bili smo na ili blizu vrha“tabele“. Od umetnosti do filozofije, od sporta do otpora apsolutizmu.
Narocito je tragicno to sto smo izgubili prepoznatljiv srpski smisao za humor i sposobnost zezanja na sopstveni racun. To je posledica teskog komplexa nize vrednosti koji nam je nametnut,a potom i prihvacen od nas samih. Vise ne umemo da prihvatimo salu, postali smo tako zalosno uvredljivi.
Kada povratimo humor i sposobnost samoironije, povraticemo i sansu da se vratimo tamo gde smo bili i gde nam je mesto.
Smatram da nije neophodna rekapitulacija političkih procesa i ideološkh razlika od uspostavljanja višestranačkog sistema u Srbiji.Suština priče je da nijedna od političkih opcija nije imala iskren pristup prema sistemu evropskih vrednosti i samog procesa integracija.Postojali su pojedinci koji su nakon osvajanja elementarnih ljudskih sloboda( a ne pobede nad nacionalističkom politikom) posle 5.10.2000 smatrali da je vreme da se uključe poluprofesionalno ili poluamaterski (zavisno od kapaciteta subjekta) u političke procese .Upravo su i rezultati rada takvi „polu“, dok je samo nacionalistička politika imala kontinuitet koji je samo ubalažavo formu ili se prelivao u „know how“ iz vremena borbe protiv politike jedne osobe i njegove oligarhije( to je bila nacionalistička politika, ali i svaka druga u skladu sa željama naroda i koalicionih partnera iz demokratskog korpusa).
Kada izmerimo broj akcija i pojedinaca koji imaju izgrađen jasan stav prema evropskim vrednostima sa brojem učesnika u procesima koje možemo deklarisati kao nacionalističke , videćemo da ova druga ima neverovatnu prednost.Oni imaju svoju političku, duhovnu i kulturnu elitu koja na istoj frekvenciji radi decenijama i svaku aktivnost druge strane posmatraju kao tenutne šumove koji se lako rešavaju pojačanjem patriotske muzike.
Sa velikim uvažavanjem za sva činjenja u prošlosti i sadašnjosti autora teksta, smatram da je neophodno raditi na stvaranju jasno pofilisanog ideološkog pokreta namenjenom sistematskoj borbi protiv sada već vrlo infrastrukturno profilisanog nacionalizma, koji po mom mišljenju nikada nije bio jači pošto se oslobodio balasta primitivizma i evoluirao u višu formu.
Obzirom da mi bavljenje politika nije opredeljenje ni u jednom segmentu života, a da sam svestan njenog uticaja na moje okruženje, osetio sam potrebu da postavim ovaj komentar
Poštovani Dragane, u pravu ste, ali to vjerovatno ne bi bilo ono što autori ovog teksta podrazumijevaju, barem ne u onome što sam shvatio iz teksta. Osnovna je namjera, koliko vidim, napraviti uslove da politički prostor i u Srbiji dobije moderniju formu koja izražava dinamiku društva – na lijeve i desne političke organizacije. Taj nacionalizam samim tim prelazi u tu desnicu, ali je pitanje hoće li u njoj preživjeti, jer je desnica u zemljama koje su ušle u evropske integracije i sama doživjela transformaciju. Zato mislim da kad kažete da je „nacionalistička politika imala kontinuitet koji je samo ublažavao formu ili se prelivao u ‘know how’ iz vremena borbe protiv politike jedne osobe i njegove oligarhije“ Vi u stvari govorite o nacionalističkoj desnici u Srbiji, ali pored nje postoji jedna „nenacionalistička desnica“ koja je sada pomalo počela da artikuliše svoje prisustvo, ali ga artikuliše upravo kroz ODSUSTVO sa „događanja“ koje organizuje nacionalistička desnica, što se vidjelo i u lošem odzivu na ovaj najskoriji miting u Beogradu.
Ali, koliko je nacionalističkoj desnici problem ta transformacija kroz koju se iz njene pozadine pojavljuje nenacionalistička desnica ne dopada, toliko se ta neminovna transformacija ne dopada ni ovim ljevičarima-metafizičarima o kojima piše Kaić, jer nemaju ideju o praktičnom djelovanju kojim bi se nosili sa nenacionalističkom desnicom. Tu su praksu u Evropi morale usvojiti sve lijevo orijentisane opcije, tako da se i u slučaju ljevice i desnice radi o evropski „prihvatljivoj“ ljevici i desnici. To je praksa zbog koje Najdžel Faraž iz britanskog UKIP-a (United Kingdom Independence Party) u Evropskom parlamentu govori Hermanu van Rompaju da ima harizmu mokre krpe, a ovamo se svi zajedno smiju tome (osim van Rompaja, naravno). Faraž i UKIP su na nedavnim lokalnim izborima u Velikoj Britaniji osvojili neočekivano dobar rezultat, a vidimo da desnica jača i u drugim zemljama EU. ali koliko god to djelovalo kao neki proces dezintegracije EU, to nije to. To je čak jedna od jačih strana EU – to da ima taj korektivni mehanizam. Zato je u Srbiji prije svega potrebno razlučiti razliku između nacionalističke i nenacionalističke desnice, a, što je vrlo interesantno, nju je prvo počela da uočava nacionalistička desnica i to ne sada, već tome ima nešto više vremena. Za vrijeme borbe za „kolektivna prava“ (što je i okosnica ovog Dvogledovog stava) to se sve činilo objedinjeno, međutim sada, u jednoj izlaznoj fazi iz te borbe za kolektivna prava, to poprima svoje prave konture i vidi se granica. Vidi se upravo u tom „odsustvu“ koje sam gore pomenuo. To odsustvo je nacionalistička desnica u Srbiji do sada opisivala isključivo kao „salonsku desnicu“ koja „priča a ne učestvuje“.
Ali, da ovo ne bi ispalo kao neki moj konstrukt, najbolji primjer je tekst Saše Gajića „Dragoš Kalajić: Ideolog srpske ili evropske desnice“ (Nova srpska politička misao. 2006, vol. 11, br. 1-4, str. 151-162, može se naći na internetu pod istim naslovom) u kojem je Gajić očigledno bio preuzeo „zadatak“ ispred Nove srpske političke misli da napravi razliku između te desnice i onoga što je „moderna“ desnica, a pod tim modernim je mislio, naravno, na Đorđa Vukadinovića. „Modernoj“, a u stvari nacionalističkoj desnici nije odgovarala veza sa jednim tradicionalističkim kontekstom one rane desnice koja se u Srbiji formirala prije ratnih sukoba i koja je „zanijemila“ u ratu i poslije rata. Ta „prva“ desnica, da je tako nazovem, je ona koja se nije mogla uklopiti u neke programske aktivnosti kao što ima Nova srpska politička misao. Razlog za to je što se iz tog idealizma nacionalističke desnice iz šmitovskog pojma suverena nekom prečicom (crvotočinom u knjizi) dolazi to toga da odjednom država može sama sebe da proizvede u realnosti iz A4 lista papira (onog od 60 grama) na kojem piše da je Kosovo dio Srbije. Kompletan proces „konstitucije“ koji je ta „prva“ desnica zaista razumjela kao zbir događaja koji to čine u nekom procesu (gdje je krvavljenje gaća vrlo zastupljeno u primjerima iz prakse) je zamijenjeno svojevrsnim bezgrešnim začećem iz pera ustavotvorca – pravnika ovaploćenog na BU, gdje je umjesto onog svetog posao odradio apsolutni duh. U tekstu Saše Gajića koji sam gore pomenuo nije bitan Dragoš Kalajić, da se razumijemo, on je očigledno fokusirao pažnju na njega zato što je ovaj zaista bio najpoznatiji od tradicionalista, a uostalom bio je i urednik edicije „Kristali“, gdje je osamdesetih godina promovisan Špengler, de Ružmon i drugi. Ali Kalajić je imao funkciju i u ratu i poslije…zato nije dobar primjer. Bitno je nešto drugo što provejava iz te priče, a najbolji primjer je polemika između Đorđa Vukadinovića i Svetislava Basare. Vukadinović je u više navrata rekao da mu je žao što se Basara opredijelio za opciju kojoj „ne pripada“, jer on u stvari zagovara slične stvari kao i „oni“ (Vukadinović i pjevačko društvo). I tu se najbolje vidjelo šta je ono što Vukadinović ne razumije ili se pravi da ne razumije – to da u Srbiji zaista ima ljudi koji su na neki način „slični“ ali nisu to isto kao i oni, jer nemaju tu nacionalističku komponentu i ne bore se za kolektivna prava, već su nasljednici jednog starijeg koncepta – tradicionalizma. I to je veća opasnost nacionalističkoj desnici od ljevičara-metafizičara koji smatraju da imaju ekskluzivno pravo na egzorcizam srpskog nacionalizma.
Poštovani Zorane,
Slažem se sa vašim stavovima, i posle još jednog čitanja teksta mogu da prihvatim i primere i činjenice.Obzirom da se bavim poljoprivredom i ne pratim u dovoljnoj meri dešavanja na političko analitičkoj sceni, samo sam želeo da ukažem latentnost nekih pojava i konstantnost osoba koji žele da pokreću društvene promene bez dubljeg sagledavanja situacije na terenu.Nadam se da nećemo ponovo imati debate u Francuskoj 7 i sl. koje bi nas uvele u novi decenijski ciklus ničega.