Danas | 15/12/2012
Razgovor vodio Slobodan Kostić
Čak i oni koji nisu preterano osetljivi za previranja na ovdašnjoj političkoj sceni, teško će se setiti perioda u kome su stranke građanske orijentacije bile u većem rasulu. Podeljene, posvađane i zaokupljene sobom, one su birače koji su ih podržavali godinama, i koji su zbog toga bili spremni da trpe gotovo sve – od batinanja na ulicama do poniženja u redovima za hleb, ostavile na vetrometini.

I dok jedni osnivaju nove partije, drugi moljakaju biznismene da im plate dugove zbog kojih su blokirani stranački računi, a treći pozivaju da se podrži vlada naprednjaka i socijalista, neki su se malo izmakli od te nepodnošljive gužve. Među njima je i doktorka socioloških nauka Vesna Pešić, jedna od ključnih figura građanske Srbije. Čelnica Građanskog saveza, osnivačica Helsinškog komiteta Srbije, predsednica Političkog saveta LDP-a, mirovna aktivistkinja, bivša poslanica i ambasadorka slaže se da su građanske partije u dubokoj krizi:

Demokratska stranka nije uspela da se artikuliše, Liberalno-demokratska partija nije sposobna da napravi preokret u sopstvenom načinu funkcionisanja, dok se Liga socijaldemokrata Vojvodine zaglavila do grla pitanjem svog predsednika. Sve te partije sada oštro kritikuju predloge nekih zakona u parlamentu, pre svega onih koje su one same morale da donesu, ali im to nije padalo na pamet, pošto nisu htele da izgube ni mrvicu od raskomoćene i nekontrolisane vlasti kojom su raspolagale. Dobro je što sada kritikuju, to shvatam kao proces učenja, jer je njihovo haotično i korumpirano, na vlast i pare fokusirano upravljanje državom, teško oštetilo naše društvo, što najbolje pokazuju sve svetske rang-liste na kojima smo u vrhu po svemu najgorem u regionu, sem što nas tek tu i tamo prestižu BiH i Albanija – kaže u razgovoru za Danas Vesna Pešić.

Koji su uzroci tog haosa u kome su se našle građanske partije?

Ja bih navela tri uzroka. Prvi je loš zakon o privatizaciji, koji se ni kao takav nije poštovao, pa je privatizacija bila nekontrolisana i pljačkaška, postala je rodno mesto kriminala, korupcije, protekcionizma, bezakonja i pomame za lakim novcem. Ona je dovela do nove kataklizme u privredi i društvu, stotine hiljada ljudi je izabacila na ulice, osiromašila i marginalizovala; na drugoj strani istog procesa, učvrstile su se partijska država i partijsko-tajkunska klika čiji vođe su najpre bili iz DSS-a, a zatim DS i njenih „građanskih“ epigona. I same te stranke su postale tajkunsko-poslovna udruženja, pa se ne treba ni čuditi što su iz njih isceđene sve političke ideje. Šta će im! Ostale su prazne ljušture, gde se glumi politika. Drugi uzrok je inertan i neefikasni politički sistem, uključujući i izborni zakon, koji se nadovezuje na prethodni proces, što je dovelo do jačanja partijske, ogoljene, vlast i javnog sektora, pa je partijsko činovništvo, i sve ostalo što se nalazi na jaslama državnog budžeta naraslo do neviđenih razmera, kao mesto neproduktivnog, zavisnog i ropskog zapošljavanja. Treći razlog je namerno urušavanje institucija, jer je partijsko-tajkunska klika pretvorila državu u svoj lični instrument vladanja i samozaštite, pa smo stigli do diktature predsednika republike, pošto su sve institucije bile kontrolisane iz njegovog kabineta. Tako je urušeno sudstvo, uništeni mediji i ostali kontrolni mehanizmi. To je bila vlast bez ikakve kontrole.

Koliko su sami lideri i uticajni članovi tih stranaka, svojim likom i delom, direktno odgovorni za to što se urušila sama liberalna i građanska politička opcija?

Taj personalni, ljudski kvalitet je jako važan. Nama upravljaju ljudi slabih kapaciteta, znanja, sposobnosti i morala, oslanjaju se na neku beslovesnu i neprekidnu kampanju, i stalno su nas plašili da će doći oni iz devedesetih koji su mnogo gori, pa da ove čuvamo kao oči u glavi, jer ćemo bez njih, tih šarlatana, propasti. Pokazali su najlošije osobine za vođenje države: arogantnost, umišljenost, ošljarenje, sklonost ka bezakonju i odsustvo ambicije da unaprede svoju zemlju i život građana. Nije bilo ni nekog generalnog plana šta Srbija treba da radi, kakvu ekonomsku politiku treba da vodi, kako da se prilagođava novim trendovima, kuda da se kreće, pa smo se klatili između Kosova i Evrope, nacionalizma, bezakonja i pohlepe. Zbog toga nismo napredovali niti smo igde stigli.

Šta u tom slučaju preostaje onima koji čine tu građansku Srbiju: da podrže aktuelnu vladu ili da čekaju da se konsoliduju postojeće i nastanu neke nove stranke?

Iako sam tokom devedestih godina bila na čelu građanske Srbije, nikada je nisam glorifikovala, jer znam koliko je ona tanka, slabašna, češće pasivna nego borbena, ponekad i sama spremna da se proda, ili da se stalno deli iznutra zbog vlastitih ostrašćenosti koje nemaju nikakav širi značaj. Ne znam šta ostaci negdašnje građanske Srbije, ona koja je bila antiratna, koja se borila protiv nacionalizma i Miloševića, za razvoj demokratije, privrede, modernu Srbiju i ulazak u EU, sada treba da čine. Dobro je što je jedan deo tih krugova shvatio kako je vladao DS i našao način da digne glas na poslednjim izborima. To su bili beli listići. Ne znam zašto su ti ljudi nečija posebna briga. Ko hoće, može da se organizuje i politički deluje. A ko neće, nikome ne treba da se pravda. Izgleda da će se neki ljudi pokrenuti, prave se nove stranke, ali sada više nije dovoljno biti samo građanski orijentisan. Mnogo je važnije da nova okupljanja budu inventivna, u skladu sa vremenom u kome živimo, da komuniciraju sa novim kretanjima. Nije dovoljna reciklaža starih ideja.

Ali možda baš ti za koje kažete da treba da se sami organizuju očekuju da to učine oni kojima veruju a koji su, prema njihovom osećaju, umesto političkog delovanja, izabrali lagodnu poziciju salonskih intelektualaca koji šetaju po tribinama?

Pretpostavljam da sada gađate mene lično i još nekoliko ljudi okupljenih oko „Peščanika“ koji se stalno maliciozno napadaju u pojedinim krugovima. Ti ljudi kritikuju se zato što nisu angažovani i ne daju rešenja, zato što su glasali belim listićima i što neće da budu političari, nego su profesori, advokati, pisci, izdavači. Kakva je to uopšte zamerka što se neko ne angažuje politički i ne daje rešenja? Šta, ako nemam rešenja, onda treba da ćutim? Ispada kao da samo političari smeju nešto da kažu. Svaki građanin ima pravo da analizira situaciju i iznosi svoje mišljenje. „Peščanik“ deluje u medijskoj sferi, pa ne vidim zašto bi baš on bio dužan da daje rešenja, jer koji to drugi mediji rade? Kritika slobodnih ljudi je veoma važna za one koji umeju da čuju. Što se mene lično tiče, ništa nisam ostala dužna na planu aktivizma i nuđenja rešenja, jer sam dugo bila u politici. Drago mi je da neke ideje koje je zastupao Građanski savez dobijaju danas svoju potvrdu čak i u taborima negdašnjih sledbenika Miloševića i Šešelja. Ako danas više ne predvodim one kolone iz devedesetih, to ne znači da treba zapušiti usta, ni meni, ni ostalim saradnicima „Peščanika“ koji, eto, samo pričaju. A što da ne pričaju, molim vas lepo?

Neki od onih koji su bili deo građanske Srbije pozivaju na podršku vladi naprednjaka i socijalista?

Što se tiče podrške sadašnjoj vlasti, to se ne može prihvatiti an bloc, kako je rekao Nenad Prokić. Nema blanko podrške nikome, to je princip koji uvek važi. Treba procenjivati konkretne poteze vlasti. Neke stvari treba kritikovati, toga ima dosta, ali ima i dobrih poteza, koje treba podržati i pohvaliti. Da krenem prvo od kritike. Nije dobro vršenje više funkcija, tako da nije jasno zašto je premijer Ivica Dačić istovremeno i ministar policije, ili Aleksandar Vučić ministar odbrane, potpredsednik vlade zadužen za borbu protiv korupcije i koordinator svih bezbednosnih službi. Nemoguće je da sve to postignu, tako da se stvara utisak da gomilanje moći ne izlazi iz mode u Srbiji. I ova, kao i svaka druga vlast u Srbiji, mora biti svesna da je demokratija još veoma krhka, i da lako može da sklizne u autoritarizam. Zato treba biti oprezan i sprečavati koncentraciju moći. Ako se mnogima ne sviđa da se ljudi prvo napadaju u tabloidima, pa da se onda hapse, to treba onemogućiti i prihvatiti takve primedbe. Arogancija nije dobar saveznik. Meni smeta horsko ponavljanje da je država Srbija jača od svih i da ona uvek pobeđuje. Ponekad je bolje koristi manje takvih reči, jer država nije takmac koji se nadmeće u obaranju ruku. To izgleda kao nastavak estradne politike.

Neki novi zameraju da hvalite Dačića i Nikolića, i da ste time izdali sopstvena građanska uverenja i obmanuli hiljade ljudi koji su, između ostalog, glasali i za vašu bivšu stranku, samo zato da bi naprednjacima i socijalistima zauvek videli leđa?

Neće meni da zamere i ne bojim se takvih zamerki, zato što me ljudi poznaju i niko ozbiljan ne veruje da bih ja napustila svoja demokratska i građanska uverenja. Ja se nikad nisam udvarala vlastima, pa što bih baš sada to činila? Vidim da su mnogi ljudi podržali moje stavove i argumente pred poslednje izbore. Shvatili su da sam branila demokratiju i danas većina misli da je jako dobro što smo se oslobodili Borisa Tadića. Gotovo više niko ne spori da bi bila katastrofa da je Tadić ostao da upravlja državom i našim životima, i to još uz asistenciju Čedomira Jovanovića. Nikog nisam čula da misli da bi nam to bilo bolje. Ako je tako, koga sam to izneverila? Ova vlada je bolja od prethodne, a sigurno je bolja od one koja je mogla nastati da je sve ostalo po starom – Tadić u trećem mandatu sa svojim epigonima. To ne znači da ću da zatvorim oči ili zapušim usta, kako neki predlažu. Dačić, Vučić i Nikolić moraju znati da nema više naivnih građana koje je pre dve decenije Milošević poveo u propast. Ispraznost, marketing i pozorište Borisa Tadića takođe više ne prolazi. Građani Srbije su ispekli zanat, pa neka oni na vlasti paze šta rade, neka im se ne priviđa da će nekontrolisana moć i dalje smeti da se gomila nezapaženo. Naučili smo da izbori služe promeni vlasti, a to nije malo dostignuće.

Da li je onda hapšenje Miroslava Miškovića borba protiv pljačke i korupcije ili samo skretanje pažnje građana sa činjenice da žive u sve većoj bedi bez nade da će se to uskoro promeniti?

Ma ne, ne verujem da bi neko zabavljao narod hapšenjem Miškovića, da ne bi primetio kako je siromašan i da nema izlaza. Podržavam pokretanje borbe protiv sistemske korupcije, s time da moramo biti načisto da je njena suština u partijskoj državi tj. u nekontrolisanoj vlasti. Podela vlasti, nezavisno pravosuđe i promena političkog sistema koji sada podržava partijsku državu i nedogovornost političara, važni su preduslovi da započeta borba uspe i pokaže trajne rezultate. Partijska država nije u stanju da uspostavi granicu između politike i biznisa, a to što je nema, izvor je sistemske korupcije. Jednako je važan razvoj ekonomije i šanse za ljude da se zaposle, rade i napreduju u životu nezavisno od partija. Tek onda će se dogoditi departizacija svih institucija, jer ljudi neće trčati u partije da bi preživeli i sačuvali radno mesto. Treba jačati i reformisati i postojeće institucije za borbu protiv korupcije. Sve su to važne stvari da bi se država očistila od truleži korupcije, da se uspostavi red i vladavina prava. Želela bih da idemo tim putem, jer to je i evropski put Srbije. Smatram da je važno što vlast naglašava da Srbija nastavlja tim putem i to mnogo ubedljivije nego ranije. Tu pre svega mislim na rešavanje problema Kosova. Ključno je da izađemo iz klopke tzv. srpskog nacionalnog pitanja. Ako bi nas ova vlast bar donekle izvukla iz toga i omogućila da Srbija krene napred bez opsesija iz 19. veka, a koje svom snagom nameću DSS, Dveri, Srpska pravoslavna crkva i ostali ekstremisti, to bi bio važan uspeh. Te mračne snage hoće da nas drže u stanju mumificiranosti, kao zaostalu i umiriću državu i narod. Neshvatljivo je da patrijarh kaže da je naša budućnost u tome da živimo kao pre 500 godina, i to kao privezak Rusije! Ja se nadam da će se vlast odupreti takvim pritiscima. Nadam se da Dačić, Vučić i Nikolić neće pokleknuti pred tim stravičnim idejama, valjda nam je svima bilo dosta toga, tako da je konačno došlo vreme da se Srbija pokrene i postane kredibilna i moderna država u kojoj ljudi vole da žive.
Danas, 15.12.2012.

Peščanik.net, 15.12.2012.