piše: Slavoj Žižek

U jednom od poslednjih intervjua pre nego što će pasti, Nikolaj Čaušesku je jednom zapadnom novinaru odgovarao na pitanje zašto građani Rumunije ne mogu slobodno da putuju iako je sloboda kretanja garantovana ustavom. Njegovo odgovor je sjajan primer staljinstičkog sofizma: tačno je, ustav garantuje slobodu kretanja, ali garantuje i pravo na bezbednu, prosperitetnu domovinu. Tako da imamo sukobljena prava: ako se građanima Rumunije omogući da napuste zemlju, biće ugrožen prosperitet njihove domovine. U ovom sukobu, čovek mora da napravi izbor, a pravo na prosperitetnu, bezbednu domovinu očigledno ima prioritet…

Čini se da je ovaj duh živ i zdrav u današnjoj Sloveniji. Prošlog meseca, ustavni sud je odlučio da je referendum o zakonu o osnivanju „slabe banke“ i državnog holdinga bio neustavan – i tako praktično zabranio građanima da se izjasne po tom pitanju. Referendum su predložili sindikati koji se opiru neoliberalnoj ekonomskoj politici vlade, a prikupljeno je dovoljno potpisa za obavezno raspisivanje referenduma.

„Slaba banka“ bilo bi mesto gde bi se prebacivali loši krediti glavnih banaka, koje bi onda bile izbavljene državnim novcem (tj. parama poreskih obveznika), čime bi se sprečilo svako ozbiljno ispitivanje krivice za ove loše kredite. Nipošto se ne može reći da je ova mera, o kojoj se mesecima raspravljalo, bila široko prihvaćena, čak ni u krugovima finansijskih stručnjaka. Zašto onda zabranjivati referendum? Kada je 2011. vlada Jorgosa Papandreua u Grčkoj predložila referendum o merama štednje, u Briselu je nastala panika, ali čak ni tada se niko nije usuđivao da ga direktno zabrani.

Prema slovenačkom ustavnom sudu, ovaj referendum bi „izazvao neustavne posledice“. Kako? Sud je priznao ustavom garantovano pravo na referendum, ali tvrdi da bi njegovo raspisivanje ugrozilo druge ustavne vrednosti kojima bi trebalo dati prioritet u ekonomskoj krizi: efikasno funkcionisanje državnog aparata, naročito u stvaranju uslova za ekonomski rast; ostvarivanje ljudskih prava, naročito prava na socijalnu sigurnost i slobodnu ekonomsku inicijativu.

U najkraćem, obrazlažući posledice referenduma, sud je jednostavno prihvatio kao činjenicu da neizvršavanje naloga međunarodnih finansijskih institucija (ili neispunjavanje njihovih očekivanja) može dovesti do političke i ekonomske krize, pa je onda, samim tim, referendum neustavan. Prosto rečeno: budući da je izvršavanje ovih naloga i ispunjavanje očekivanja uslov očuvanja ustavnog poretka, to ima prioritet nad ustavom (i eo ipso nad državnim suverenitetom).

Možda je Slovenija mala zemlja, ali ova odluka je simptom globalne tendencije ka ograničavanju demokratije. Zamisao je da u složenim ekonomskim situacijama kao što je današnja većina ljudi nije kvalifikovana da donosi odluke – ljudi nisu svesni katastrofalnih posledica koje bi usledile kada bi se njihovim zahtevima udovoljilo. Ovakva argumentacija nije nova. U televizijskom intervjuu pre par godina, sociolog Ralf Darendorf povezao je rastuće nepoverenje u demokratiju sa činjenicom da posle svake revolucionarne promene put u novi prosperitet vodi kroz „dolinu plača“. Posle sloma socijalizma, ne može se direktno preći u izobilje uspešne tržišne privrede: ograničeno, ali postojeće socijalističko blagostanje i sigurnost moraju se demontirati, a ovi prvi koraci moraju da budu bolni. Isto važi i za zapadnu Evropu, gde prelazak iz posleratne socijalne države u novu globalnu ekonomiju nalaže bolna odricanja, manje sigurnosti, manje garantovane socijalne brige. Za Darendorfa, problem se svodi na jednostavnu činjenicu da ovaj bolni prolazak kroz „dolinu plača“ traje duže nego prosečan period između dva izborna kruga, pa se javlja iskušenje da se teške promene odlože zbog kratkoročne izborne koristi.

Prema njemu, obrazac je razočarenje velikog dela postkomunističkih naroda u ekonomske rezultate novog demokratskog poretka: u slavnim danima 1989, oni su izjednačavali demokratiju sa izobiljem zapadnih potrošačkih društava; a 20 godina kasnje, pošto izobilja još uvek nema, krive samu demokratiju.

Nažalost, Darendorf mnogo manje pažnje posvećuje suprotnom iskušenju: ako se većina opire neophodnim strukturnim promenama u ekonomiji, zar ne bi logičan zaključak bio da, na desetak godina, vlast treba da preuzme prosvećena elita, ako treba i nedemokratskim sredstvima, kako bi nametnula neophodne mere i tako postavila temelje za istinski stabilnu demokratiju?

Slično ovome, novinar Farid Zakarija ističe da demokratija „može da se primi“ samo u ekonomski razvijenim zemljama. Ako se zemlje u razvoju „prerano demokratizuju“, rezultat je populizam koji se završava ekonomskom katastrofom i političkim despotizmom – nije ni čudo što su danas ekonomski najuspešnije zemlje trećeg sveta (Tajvan, Južna Koreja, Čile) prihvatile punu demokratiju tek nakon perioda autoritarne vladavine. Štaviše, zar ovakva logika ne pruža najbolje opravdanje za autoritarni režim u Kini?

Ono što je danas novo jeste da se isto nepoverenje u demokratiju – nekada isključiva odlika trećeg sveta ili postkomunističkih zemalja u razvoju – širi u samom razvijenom svetu: znalački saveti koje smo pre deceniju ili dve delili drugima sada se odnose na nas same.

U najmanju ruku, ova kriza pruža dokaze da nisu građani, nego stručnjaci oni koji ne znaju šta rade. U zapadnoj Evropu smo svedoci sve veće nesposobnosti vladajuće elite – sve manje i manje znaju kako da vladaju. Pogledajte kako se Evropa nosi sa grčkom krizom: pritiska Grčku da plati dugove, ali istovremeno uništava njenu privredu nametanjem mera štednje, koje garantuju da grčki dug nikada neće biti otplaćen.

Krajem oktobra prošle godine, MMF je objavio rezultate istraživanja koje pokazuje da je ekonomska šteta od agresivnih mera štednje verovatno triput veća nego što se pretpostavljalo, poništavajući time sopstvene savete o štednji u krizi evrozone. Sada MMF priznaje da bi pritiskanje Grčke i drugih dužničkih zemalja da prebrzo smanje svoj deficit moglo biti kontraproduktivno, ali tek nakon što je izgubljeno stotine hiljada radnih mesta zbog takvih „pogrešnih proračuna“.

U tome se krije prava poruka „iracionalnih“ narodnih protesta širom Evrope: demonstranti vrlo dobro znaju šta ne znaju; ne pretvaraju se da imaju brze i lake odgovore; ali ono što im instinkt govori ipak je tačno – ništa ne znaju ni oni na vlasti. Danas u Evropi, slepci vode slepce.
The Guardian, 16.01.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 19.01.2013