Utisak je da traumatičnu odluku tribunala, umesto kukanja i poziva na osvetu, nadjačavaju racionalna gledišta.

Tribunal ne bi trebalo negirati ovako radikalno kako se to sada čini zbog presude Gotovini i Markaču. Da tribunala nije bilo, u regionu niko ne bi bio ni optužen, ni suđen. Vladala bi potpuna nekažnjivost za počinjene zločine, a to mi se čini najgorim mogućim ishodom, čije bi posledice bile dalekosežne. Jer, jedno je sigurno: bez tribunala nacionalni sudovi ne bi bili u stanju da sude „svojim” zločincima. Imali bismo totalnu civilizacijsku pustinju u kojoj bi vladao zločin bez kazne. Zahvaljujući tribunalu, danas nacionalni sudovi za ratne zločine rade, što jeste veliki korak napred.

Ali ovim se iscrpljuje doprinos tribunala. Njegova uloga u pomirenju na prostoru bivše Jugoslavije nije bila realna. Proces pomirenja zahteva dugačak period bez obnavljanja trauma i nacionalističkih histerija. A videli smo da su presude odjekivale kao „bombe nepravdi”, u zavisnosti od različitih vizura i očekivanja pojedinih sredina. Neke presude su vređale „naše heroje a branile njihove zločince” i obrnuto. Tek završetkom rada tribunala i njegovim zatvaranjem, ali i završavanjem rada nacionalnih sudova za ratne zločine proces pomirenja mogao bi ući u period postepenog i svesnog prevazilaženja prošlosti do tačke u kojoj se nećemo „ćerati još”.

Ali izgleda da će se „ćeranje” nastaviti. Oslobađajuća presuda koju je tribunal izrekao generalima Gotovini i Markaču izazvala je veliko uznemirenje u Srbiji. Ta presuda kao da je potvrdila srpsku priču da je tribunal osnovan samo zato da bi se sudilo Srbima; Zapad nas mrzi, ne ceni srpske žrtve i zato za njih nema haške pravde. Zločini protiv Srba za vreme i posle „Oluje” su ostali, nisu negirani, ali oni ne postoje u presudi tribunala, niti kao planski proizveden zločin hrvatskog političkog vrha da protera Srbe iz Hrvatske. Oslobađajuća presuda je utvrdila da nije bilo organizovanog zločinačkog udruživanja, pa se ima zaključiti da su zločine počinili pojedinci koji su u „Oluji” učestvovali; njihovo gonjenje je od sada obaveza hrvatske države.

Presude tribunala su neodržive kako sa pravnog tako i sa moralnog i političkog stanovišta, o čemu najbolje piše Marko Milanović na portalu pescanik.net. Sledeći indikacije u tom tekstu i povezujući ih s nekim drugim činjenicama, došla sam do zaključka da ovu skandaloznu presudu, koja je urušila kredibilitet tribunala, treba pripisati spoljašnjem uticaju na sud. Tog uticaja nije bilo u svim slučajevima, ali u nekima, pa i u ovom, jeste. O čemu je reč?

Srpske žrtve nisu dobile pravdu u onim presudama tribunala u kojima su počinioci bili vojno povezani sa intervencijama koje su preduzimale SAD. Taj uticaj se javlja od sredine 1995. godine, kada je predsednik Klinton rešio da vojno interveniše iz vazduha u Bosni, a kao kopnene snage su mu poslužile jedinice hrvatske vojske koje su prethodno obučavali američki vojni stručnjaci i strateški ih pripremili za izvođenje „Oluje”. Ja stvar razumem tako da SAD ne žele da budu upetljane u mračni poduhvat proterivanja Srba koji je pripremao Tuđman. Znalo se i da je Milošević odustao od odbrane Krajine. To je kontekst u kome bi SAD mogle uticati na presudu Gotovini i Markaču. Oslobađajuće presude su donete uz priličan tresak, jer je Žalbeno veće tribunala odlučilo da oslobodi generale sa tri glasa ,,za” i dva ,,protiv”. Sudije koje su bile protiv takve odluke snažno su iznele svoje neslaganje i argumente. I to je odjeknulo. U kontekstu spoljašnjih uticaja na tribunal, treba podsetiti da ni srpske žrtve na Kosovu nisu zadovoljene, jer za njih niko neće odgovarati s albanske strane koja je zločine počinila. Zato se sada s velikim interesovanjem iščekuje presuda za Haradinaja.

Ali vratimo se dominantom narativu o tribunalu kao antisrpskom sudu. Iako pravno pogrešna, povređujuća s moralne strane i loša po posledicama za sam tribunal, oslobađajuća presuda za hrvatske generale netačno se interpretira u našoj javnosti kao iskonska mržnja SAD, EU i čitavog Zapada prema Srbima. To ne postoji. U sukobe malih mešaju se veliki i moćni koji imaju sopstvene interese, a za male je najvažnije da se u te interese uklope i izvuku iz toga koristi za sebe. Zato za nas ostaje ključno pitanje: zašto Srbija nema zaštitu najjače sile sveta? A to je presudno. Ako mi i dalje ne razumemo svet u kome živimo, pa teramo kontru najmoćnijem, kako to sada čini Vuk Jeremić, onda ćemo uvek ubirati ovakve gorke plodove. Posebno je pitanje zašto kod nas dobijaju šansu kavgadžije i nestabilne ličnosti, čije komplekse plaćamo velikim mukama celoga naroda. Čim čujemo kako nepravdu tribunala Srbija treba da kompenzira tako što će odustati od EU, ili udariti kontru SAD usred UN, odmah treba znati da se tako hrani suštinska greška čije posledice danas trpimo. Da bismo obustavili našu nesreću, treba okrenuti list, uskladiti se sa svetom i požuriti ka članstvu u EU. Od početka je greška bila u tome što se Srbija svojim ratnim planovima isprsila kao neprijatelj SAD i Zapada, a za takve planove nije dobila ničiju, pa čak ni rusku podršku. To je bio naš prvobitni greh, ovo su posledice.

Ovakvo razmišljanje ne osporava gorak ukus u ustima zbog nepravedne presude tribunala, niti nalaže da je prihvatimo bez ozbiljne kritike. Treba se samo čuvati starih floskula koje najviše nama štete. Srećom, glasovi koji bi da nas zavedu na pogrešan put nisu najjači. Utisak je da traumatičnu odluku tribunala, umesto kukanja i poziva na osvetu, nadjačavaju racionalna gledišta. Nadajmo se da vlast neće krenuti za lošim emocijama i starim greškama.

Politika, 23.11.2012.

Peščanik.net, 24.11.2012.