Uvod

Od kada su demokrati izgubili izbore i formirana nova vlada sastavljena od “bivših”, zavladala je nekakva vanredna sitaucija, širi se konfuzija iz koje se ne vidi šta se zaista zbiva. Mediji lutaju i vode rovovske bitke, neki su za sadašnje, a najviše ih je za bivše. Ni opozicija nikako da se snađe. Ne uspeva da osmisli neki plan šta joj valja činiti, sem što insistira na neslaganju između predsednika republike i vlade. DS je tragikomično realizovala ovu ideju u skupštinskoj debati o kosovskoj Rezoluciji. Iskušavala je novu vlast da li je zaista na evropskom putu, pa im onda na sred Skupštine čestitala što nastavljaju njihovu politiku. Razmimoilaženja u koalicionoj vladi našeg tipa su gotovo neizbežbena, ali se nedovoljno primećuje da se ona transparentnije prevazilaze, da je vlada znatno koordinisanija, a da pri tom niko i ne pomišlja da uspostavi samo jedan glas, dok bi svi ostali ćutali i slušali.

Tabloidi su poseban izvor konfuzije. Treba, navodno, da se pojavi Šarić i sve ispriča, pa onda, kao obavezno – pada vlada. Kurir (i Informer) nastavljaju staru praksu: radi se za političke opskurante i DB podzemlje u kome se tuku različite frakcije. To baca dugačku senku, uznemirava i situaciju čini nestabilnom. Blic se specijalizovao za lov na kadrove SNS-a, istražuju ih od kolevke pa do groba, pa se kadrovski kurioziteti svakodnevno ređaju. Vuk Jeremić se i dalje nekažnjeno producira za narodne pare. Slavi srpsku novu godinu u sred UN i svojim nacionalističkim iživljavanjima nanosi veliku štetu Srbiji, i to već godinama. Novi ministar je za njega pravi pravcati Kisindžer. Ne zaostaju ni nevladine organizacije koje vode svoju političku bitku, tvrdeći kako u Srbiji vlada “atmosfera linča” i progona, i za to okrivljuju novu vladu. Dobro je da se stane na put ekstremističkim grupama; to smo čekali odavno, jer te grupe nisu nastale ovih dana.

Mnogi puštaju probne balone i besomučno gledaju u nebo šta će se dogoditi. A pitanje glasi – šta se zaista promenilo s novom vlašću. Šta se zapravo dogodilo? I da li se uopšte dogodilo?

To se već događalo, samo kod nas mnogo teže

Ovo što se dešava danas u Srbiji već se događalo širom istočne Evrope. U traganju za konsenzusom o evropskom putu dešavala su se velika iznenađenja. Zar u Poljskoj nije zavladala velika panika kada je bivši komunista Kvašnjevski pobedio na izborima i kada su svi graknuli kako će ih on vratiti unazad, obustaviti tranziciju i put ka EU. A dogodilo se suprotno, Kvašnjevski je čvrstom rukom vodio reforme u Poljskoj i tako je napravljen nacionalni konsenzus i levičara i desničara da Poljska ide jednim – evropskim putem. Slično se dogodilo i u komšijskoj Hrvatskoj. Nacionalistički HDZ je sa Ivom Sanaderom ubedljivije nego umerenjaci SDP-a vodio Hrvatsku ka EU. I komšijski primer je pokazao da u takvim situacijama, kada se jasno krene ka članstvu u EU, postoji samo jedna dobitna kombinacija, da se pomno izvršava politika jednog puta – puta ka EU, čemu se sve drugo podređuje i sa time usklađuje. Glavna politička linija koja se nazire danas u Srbiji mogla bi se uporediti sa takvim stiuacijama – nalaženjem konsenzusa o EU.

U Srbiji je to išlo mnogo teže, jer je ona specifičan slučaj, oterećen ekstremnom nacionalističkom politikom, raspadom Jugoslavije, ratovima za veliku Srbiju, sankcijama, ratnim zločinima, bombardovanjem, te sveukupnom propašću privrede i društva. Ni posle 5. oktobra taj konsenzus nije uspostavljen, upravo zbog velikih sukoba o tom pitanju – kojim pravcem Srbija treba da ide. Nije na odmet da i ovom prilikom podsetim da je zbog tog pitanja ubijen premijer Zoran Đinđić. Posle ubistva došlo je do antievropskog zaokreta. Današnja vlada Srbije, pod vođstvom Dačića i Vučića, shvatila je da postoji samo politika jednog puta, za koju se tačno zna šta je, i koja je nezavisna od ove ili one ideologije, leve ili desne. Uostalom, u čemu se taj put sastoji svi znamo napamet. To nije samo neki uopšteni evropski pravac, to je politika koja sadrži jasno napisan spisak šta sve Srbija mora da uradi da bi se izvukla iz katastrofe, možda i najdublje u svojoj istoriji. Taj spisak ne može da se menja, sem u detaljima, jer je on ispostavljen poraženoj Srbiji kao uslov za izvlačenje iz poraza. Srbiji je jasno predočeno šta mora da preduzme u vezi sa Kosovom, koje je postalo uslov svih uslova za njeno napredovanje ka EU. Agenda se dakle zna, samo je se treba pošteno držati i gurati napred. Utisak je da je nova vlada to shvatila, to da nema dva puta nego samo jedan, pa da li si nacionalista ili “građanista”, prva ili druga Srbija, moraš da radiš potpuno iste stvari: pogledaj spisak, jer on važi za svakog ko dođe na vlast. U tome je stvar.

Kako smo počeli da se osvešćujemo?

Vođstvo Borisa Tadića nije komuniciralo s vremenom u kome živimo, niti je on shvatao šta je realnost poražene i ekonomski propale Srbije. Nerad, korupcija i čekanje da nam se Evropa smiluje dok varamo na kartama, spada u prošla vremena. Svako ko je to pažljivo gledao morao je da se osvesti i trgne iz letargije nekakve isprazne marketinške politike. Građani su to prvi učinili i odigrali glavnu ulogu smenjivanjem prethodne vlasti. Tako smo se pomerili s mrtve tačke. Kada se koprena sklonila, postalo je više nego jasno da živimo u katastrofi, da neprekidno padamo i dalje nazadujemo. Srbija se našla na evropskom dnu; poražena i ružnog lica. Dodirivanjem dna, koje ipak postoji, nova vlada je shvatila da postoji onaj važan spisak, krenula je od njega, počela da radi po njemu, pa i da ga inovira u pozitivnom pravcu. Ono što je najvažnije je da je pao dogovor da se Kosovo tretira kao realnost, jer je ono uslov svih uslova za izvlačenje iz katastrofe. Kosovo i postaje naša realnost umesto mitologije i zavetnih misli koje Srbiju muče već vekovima. Napravljena je i nekakva podela rada: Vučić je priznao da je Srbija primila pismo iz EU sa spiskom o 24 sumnjive privatizacije i krenuo u neizvesnu borbu protiv korupcije koja nam je zapisana na mapi puta. Dačiću je pripala kosovska agenda koju on i vešto i energično sprovodi, a Dinkiću je pao u šake najteži zadatak – privreda. Čini mi se da se i on trudi, da shvata da mu je to poslednja šansa. Teško je i zamisliti a kamoli ostvariti da Srbija krene u razvoj, da počne da napreduje. Utisak je da je Dinkić suviše impresioniran time kako smo lepo živeli za vreme Tita – od pozajmljivanja. A to je bilo i prošlo.

To je osnovna politička priča koja ostavlja mnogo prostora za dopunu i brojne znakove pitanja. Za to nisu potrebne nikakve patetične izmišljotine o tome da je naša građanska opcija izdala samu sebe i naprasno se zaljubila u nacionaliste i obrnuto. Stvar je prosta: nema drugog puta od toga kojim sada idemo i koji, ma koliko to paradoksalno zvučalo, jeste nastavak petooktobarskih ideja. To je i Dačić poručio kada je rekao – “krivo vam je što vas mi vodimo ka EU”. Pa jeste, krivo nam je što nas on vodi, ali je dobro što nas tamo vodi. Stigli smo opet na isti pravac, nažalost opet zaobilaznim putem. Gotovo da ne treba podsećati da se na Peščaniku praktično samo o tome pričalo, da postoje samo dva puta, jedan nerealan – antievropski, i drugi realan, evropski put Srbije, onaj koji nas izvlači iz ponora u koji smo svojom krivicom upali.

Zaključak

Pokušala sam da uhvatim glavni trend zbivanja u Srbiji. To može da vidi svako ko nije osvetoljubiv i gleda stvari otvorenim očima. Ali to je samo trend, jer se ništa od toga još nije ostvarilo. Svako pominjanje izbora u ovoj godini značilo bi da to nije bio ni trend, nego još jedno varanje u borbi za moć i podelu plena. Jer kakvog smisla bi imala nova realnost Kosova, ako se ona ne bi uspostavila kao takva i omogućila Srbiji da napreduje ka EU? Šta bi značila politička volja u pogledu smanjivanja korupcije, ako bi svaki put iznova dolazio nekakav supermen da pritiska političko dugme kako bi institucije počele da rade? Jer drugo ime za korupciju je bezakonje. Vučić će ili nešto uraditi da institucije ojačaju, ili nije trebalo ni da počinje borbu protiv korupcije, jer takve borbe, ako od njih nema rezultata, ostavljaju za sobom pustinjsku depresiju. Sve što je sada započeto mora da se pokaže u rezultatu, a za to je potrebno neko vreme, a ne izbori, kako bi se opet obećavalo i počinjalo ispočetka. Trend jeste ohrabrujući, ali nije zagarantovano da se neće skliznuti u staro, ne u devedesete godine, jer je to glupost, nego u sada, u ovo što još uvek traje – u truljenje i propadanje. U Srbiji ima još mnogo podzemnih voda, neugašenih vulkana, zapuštenih enklava, haosa i dezorganizacije. U sređivanju te zapuštene kuće treba poći od sređivanja službi bezbednosti i njihovih tabloidnih ekspozitura. Taj posao opet proziva Vučuća. Ako se to sredi i svede stvarno na službu, onda bi crkva, akademija, nacionalisti i estremisti sami po sebi postali bezubi i bezopasni. Odatle bi trebalo krenuti u modernizaciju države na svim nivoima. To ni iz daleka nije sve. Ima toliko toga da se sređuje, za mnogo godina ispred nas. Jer ovo je bio veliki blamaž, veliki poraz i velika propast. Ali i veliki posao da se iz sopstvenog pakla izvučemo.
Peščanik.net, 18.01.2013.