Desetak dana nakon što su privedeni Miškovići, Dejan Ilić otvara svoj tekst na sajtu Peščanika sledećim rečima: „Hajde da na početku izađemo u susret očekivanjima i brzo završimo sa tim. Aleksandar Vučić je jeftini prevarant kome na ruku ide očajna situacija u Srbiji“. U ostatku teksta, pak, govori se o koncertu somborske grupe kojem je autor prisustvovao, grupe koja je za petnaestak godina postojanja, iskreno voleći muziku koju stvara, očuvala svoje prvobitne vrednosti bez ikakvih iskušenja da se komercijalizuje. Vučić će se još jednom na kraju uzgred pojaviti u svojstvu „lakrdijaša“ i to je to, tekst je završen.

Naravoučenije glasi: prvi potpredsednik vlade je prevarant sam po sebi jer je u prošlosti imao drugačije, ili dijametralno suprotne političke stavove nego što ih ima danas, i šta god da radi u budućnosti ne može tu činjenicu da promeni – on je prevarant, sve suprotno od onog što krasi somborsku grupu, i to za sva vremena. Sa druge strane, utisak je takođe sledeći: način na koji započinje tekst svedoči samo o tome da Dejan Ilić nije u stanju da prihvati da ikakav potez u pravcu koji većina nas, uključujući i njega, smatra pozitivnim može doći od nekog ko se zove Aleksandar Vučić i samo zbog toga što nosi to ime.

Označitelj kao instrument zavođenja u politici

I prvi i drugi stav su na neki način posledice i usko su povezani sa onim što se desilo maja prošle godine. Šta je, dakle, ono što nismo naučili od neočekivane smene vlasti, odvajanja predsedničke funkcije od vlade i karaktera njenog rada do dana-današnjeg? Osnovni problem potiče odatle što mnogi od nas još uvek nisu svesni koliko je prethodna vlast bila nedemokratska. I dalje je zaključak većine samo taj da je „pravila greške“, ali ne i da je ona suštinski, od početka bila anti-demokratski orijentisana vlast na svim nivoima, i sve to u jednoj neslučajnoj diskrepanciji prema odrednicama koje stoje u njihovim označiteljima – Demokratskoj stranci i Liberalno demokratskoj partiji.

Postoje oni kojima nije bila potrebna nova vlast da bi shvatili da pridevi u imenima ovih stranaka stoje samo u službi podvale, pa su baš zato opravdano bile na meti najžešće kritike i ismevanja (najviše e-Novina). Međutim, postoje i oni koji su bili svesni njenih „grešaka“ ali za koje su isti ti pridevi u imenima stranaka i dalje bili rezervisani znak nečega što se fundamentalno poklapa sa njihovim uverenjima. Još uvek vredan signal da se „ne sme odustati“ i da se na izborima mora glasati za njih, jer za koga bi se inače moglo glasati? Radikali su bili radikali, naprednjaci su bili samo bivši radikali, a Koštuničini samo nacionalisti koji su protiv Evropske unije, itd. – dakle, svi do reda označeni i to onako kako su „demokrati“ diktirali.

Postavlja se pitanje: ako smo znali da „demokratska vlast“ u svakom slučaju baš i nije tako demokratska, šta nas je sprečavalo, ili nas i dan-danas sprečava da tu označiteljsku logiku ne oslabimo i prema drugoj strani, istim onima kojima ta Demokratska stranka i Liberalno demokratska partija u velikoj meri pripisuju šta bi trebalo da nam znače? Šta nas sprečava da makar uklonimo atribuciju „bivši radikali“ i značenje ’jednom radikal, uvek radikal’ koja se provlači uz to, kada već znamo za veliku izrežiranu podvalu na drugoj strani? Da li je moguće da nas sve vreme u šaci drži samo bezazlenost nekog imena od koga ne možemo da se otrgnemo?

Ovde ulazi Sosirova lingvistička koncepcija; svako značenje u jeziku sastavljeno je iz dva elementa – označitelja (reč, zvuk i sl.) koji upućuje na materijalnost, i označenog (predstava, pojam u svesti, fantazam, imago i sl.) u kojem taj materijal pronalazi neko značenje, tj. počinje nešto da znači. Kada se tako sklope, nazivaju se označiteljski par i formiraju osnovnu ćeliju značenja, a to je znak. Znak je uvek znak nekog značenja koje je određeno označiteljskim parom, nešto čiji je kontekst unapred određen, ali i samo učestvuje u njegovom građenju za neki drugi znak, itd. Tako se ono što je nekada bilo dva, zasebno i odvojeno, označitelj i označeno, potpuno upotrebno gubi kada postane jedno u nekom značenju i više nije bitno na koji se način to desilo. Jednom kada označitelj u upotrebi jezika pronađe neko označeno, tj. dobije značenje, on se vrlo teško razdvaja od njega bez obzira što je njihov spoj po prirodi potpuno nemotivisan, formalan, pa čak i akcidentalan.

No, nasuprot tome, u rezultiranom značenju više ništa nije nemotivisano – sve je postalo tendenciozno i ideologizovano jer je postalo upotrebljivo. Otud tolika težina nad nekom rečju ili imenom, jer ono je uvek već etiketirano, deo nekog konteksta – ili kao snažan simbol zalaganja većine u nekoj jezičkoj zajednici od kog se teško odustaje, ili pak kao jednom kompromitovano i time osuđeno da dugo nosi pečat neophodno potreban istom onom simbolu zalaganja.

Tako je npr. nakon što je Boris Tadić po drugi put postao predsednik Srbije 2008. potpuno zacementirano značenje reči radikal jer mu je pridodato označeno svega najgoreg u devedesetim koje je njegova Demokratska stranka izdiktirala u kampanji. Istovremeno, označitelj socijalista više nije imao ništa sa nacionalizmom. Dakle, njegovo označeno je očišćeno i pridodato u krilo simbola koji je sa njega opozvao sve što je devedesetih predstavljalo srž otpora prema Miloševićevoj Srbiji. Liberali takođe ulaze u gradsku vladu Beograda instruisani onim što je označeno u jednoj jedinoj reči – pod izgovorom „da ne bi radikali došli na vlast“. Označitelj svojim označenim „koje se podrazumeva“, dakle, instruira.

Stvar se nastavlja. Shvativši da je označitelj totalno iskompromitovan, da ga je nemoguće reanimirati, ali i u nadi da će tako otresti sa sebe nesnošljivo označeno koje ih etiketira, velika većina partijskih članova Srpske radikalne stranke te iste 2008. odlučuje se za novo ime i osniva novu stranku, zamenjujući problematičnu reč sa „napredna“. Koliko su uspeli u svojim nastojanjima, svedoči činjenica da je danas fraza „bivši (umiveni, preobučeni) radikali“ u redovima tzv. „građanske opcije“ na snazi više nego ikad. Zapravo, taj označitelj je poraženim snagama na poslednjim izborima još jedino što je preostalo, a možda čak i njihov najveći adut dok god se označeno u njemu takvo kakvo je održava.

To je više nego očigledno i u tekstu Dejana Ilića. Diskvalifikacija Vučićevog imena u samom startu njegovog nastupa je nužna da bi se posle moglo mirno pisati o bilo čemu drugom. Ali, ako je to tako, ne razotkriva li baš taj Ilićev potez samo neprekidno ponavljanje iste one DS i LDP izborne propagande, jednu dogmatičnu i dekadentnu zakočenost u prostoru i vremenu od maja prošle godine?^[1]

Dakle, bez obzira što se smatra da su demokrati „grešili“ dok su bili na vlasti, to izgleda da nikako ne menja stvari što se tiče ovih drugih, jer za propagandu koju je Tadić nametnuo kako bi mogao neometano da vlada i dalje ima mesta. Međutim, da li sad to ima veze sa naprednjacima od kad su došli na vlast, ili samo sa onim na šta smo naučeni da pod njima podrazumevamo, tj. sa onim označenim koje nikako da pustimo? U tom neprestanom nipodaštavanju drugog, njegovoj diskvalifikaciji čuva se potajno u stvari samo onaj, još uvek za tog nekog vredan simbol u označitelju „demokratska“ koji su dve stranke prisvojile u značenju da ga niko drugi sem njih ne može označavati, a tu smo na terenu čiste dogmatike. Svaki pripadnik tzv. „građanske opcije“ zato bi trebalo da se zapita da li je i sam protagonista takve nebuloze? Da li je i sam podriva u sebi?

Umeli smo da se smejemo nacionalistima zbog njihovih mitologija o Velikoj Srbiji, nebeskom narodu i Kosovu. Sada, posle izbora otkako je izgubila, ne otkrivamo ništa drugo nego da i „građanska opcija“ i te kako ima svoju mitologiju u koju se kune, za koju je spremna da laže, krade, korumpira i zataškava. Od demonstracija devedesetih, preko Petog oktobra, Đinđića, pa sve do Tadića čije označeno svojata i nipošto ne dozvoljava da realne radnje, sadašnji potezi na političkoj sceni budu ono što je merilo značenja i smisla. Upravo zato je Iliću npr. hapšenje Miškovića, ali i kompletna borba protiv korupcije potpuno nezanimljiva, i to samo zbog lica koje je naime vodi. Metodologija je tu identično primitivna onoj koju pokušava da karikira – Ne damo označitelj! Ono što smo označili jeste, uvek je bilo i ostaće naše! Ali Dejan Ilić nije najteži slučaj, njegova augmentativna slika, a možda i buduća prilika jeste, verovali ili ne, niko drugi nego Miljenko Dereta.

Zašto treba odbiti Deretu?

Prema tome, potreba da se etiketira i diskvalifikuje neko ime u označenom referentno je vezano za konflikt sopstvenih uverenja na istom polju pitanja. U kom smislu, konflikt? U tom da ne postoji nekakva jasna granica između „sopstvenih uverenja“ i uticaja nečijeg tuđeg označenog, tj. već postojećeg imena koje je formirano na političkoj sceni i koje se na taj način nehotice preuzima kao označitelj za ta „sopstvena uverenja“.

Zbog toga u politici ime igra presudnu ulogu; ono kvalifikuje, određuje, segregira, raspoznaje, ono je osnova za svaki glas i afinitet, ali od njega se i zazire, na osnovu njega otpisuje, ismeva, omalovažava – nema ničega u recepciji na politiku što ne bi moglo biti mahinalno prebačeno na neko ime (otud kompromitujuće pretnje sa svih strana) i time začepiti nekome usta, ili ih sasvim suprotno, razgalamiti. Najbolje manipulacije ostvaruju se preko imena, njega je dovoljno pomenuti da bi se označilo mnoštvo stvari, repova zacementiranih u istom označenom (’pa zar hoćeš da imaš jednog Nikolića za predsednika? Tadić – naravno’). Ime zavodi. Ime? – preko njega ide najveći kurvarluk u politici.

Slično kao i Ilić, koji misli da je to što je odmah na početku svog teksta o svom noćnom provodu morao da nazove Vučića prevarantom uradio iz nekakvog „sopstvenog uverenja“, Miljenko Dereta, nekada civilni aktivista, misli da ulazi u pokret Preokret i postaje narodni poslanik zbog toga što se njegova „sopstvena uverenja“ i ciljevi poklapaju sa uverenjima i ciljevima Liberalno demokratske partije. Nikakve razlike u mehanizmu tu nema, obojica su fokusirana na neko ime, jedan je samo otišao korak dalje, što ne znači da i drugi neće.

Označeno koje sebi od svog nastanka kalemi ova stranka (ekskluzivno najosvešćeniji, najmoderniji i najbrži putari ka EU) Dereta je izjednačio sa svojim Građanskim inicijativama, i sa još nekoliko „nevladinih“ organizacija koje su u Preokretu dobile politički pridodatak, sastavio Kuću ljudskih prava, Jovanovićev „civilni“ štab, i u stvari samo još jednu običnu ispostavu propagande Preokreta.^[2] Na taj način, nepovratno dezavuišući označitelje poput „nevladina“ i „neprofitna“, Dereta i Biserko su kontaminirali i unakazili sami sebe, učinili svoja politička viđenja irelevantnim, jer sve što misle mora se od sada poklapati sa stranačkim ciljevima, pod kontraverznom i još malo pa neupotrebivom parolom „sopstvenih uverenja“. I to samo zato što je učinjen prestup u političku arenu, u teror i sveprisutnost znaka, tj. imena. Prestup za peglanje i participaciju u istom označenom kojim se i drugi pozivaju da im se oberučke pridruže.

Ali iz Deretinog ugla „realnost“ zato izgleda sasvim izokrenuto – ulaz u politiku, tj. podržavanje odeređenih partijskih koncepata, jedini je način da se postane relevantan i uticajan. Štaviše, to je put da se „preuzme odgovornost“ i postane „aktivan“, a oni koji ne slede taj primer automatski su odabrali pasivnost i ekskomunikaciju, da njihovo mišljenje niko ne uzima za ozbiljno. Time je i argumentacija postala beskrupulozno stranački propagandna, jer ’niko’ ovde znači zapravo ’niko od njih’, a ne svi ostali. Pitanje je sad samo šta se nalazi na onoj drugoj strani, jer očigledno je da i Dereta priznaje da to nije teren na kojem nužno moraju da važe iste ingerencije označitelja. Šta je to za nas „sa one strane“ politike, tamo gde su preostali, a ipak politički svesni građani?

Arbitriranje za ime je arbitriranje za politiku i ulazak u nju, bez obzira na ciljeve i uverenja sa kojima se ulazi, jer to sve otpada zajedno sa plemenitošću i onom idealističkom istrajnošću kakva je kod Ilića izražena u metafori somborskog benda. Zato politički teren fundamentalno izneverava svaku želju i njenu primenu, pa i namere da se sa nekom iskrenom idejom uđe u politiku i tamo učini nešto za dobrobit građana. Prema Sosiru, a zatim i Lakanu samo ime već jeste ideologizacija, a to znači da ne postoji nikakvo realno pokriće da se misli da bilo neki političar ili stranka mogu da budu oličenje naših uverenja, da stave tačku na naša razočarenja. U očima običnih građana, politika je uvek na nekoj drugoj strani; ona barata neusaglasivim označenim predstavama, fantazmima o istinitim i lažnim namerama, sumnjivim značenjem izgovorenih reči, itd. U tom smislu, sveopšti heroj ili spasilac kakav se zamišlja „građanskom“ mitologijom u politici nikada realno nije ni postojao, niti ga može biti.

Stav Peščanika uvek je bio da se mora praviti otklon od političkog terena, da se održi jedna konstantna obazrivost, uzdržanost i sumnja. Ali šta je ta sumnja? Nije li i ona samo neka vrsta fotografskog negativa čežnje za stabilnim označiteljem, tj. imenom? Jer sumnja je uvek upravo sumnja u nečiju iskrenost, u istinitost. Dakle, ona stalno upućuje na neki referent koji joj nedostaje, pa stoga tom referentu i robuje. Ona zato delimično sa sobom povlači i labilnost „sopstvenih uverenja“. Slično je i u Gadamerovom hermeneutičkom konceptu gde se tvrdi da ne postoji autoritet (tj. ime) dok se to ne zasluži. Ali šta znači zaslužiti, ako ne opet samo način da u jednom trenutku to ime na osnovu svojih postupaka dobije prioritet označavanja, a potezi koje će povlačiti nakon toga – pretplaćenu amnestiju.

Dakle, problemi su isti kao i na drugoj strani, niko dakako nije imun od imena. Ipak, u svakom od navedenih slučajeva jasno se vidi da čovek čak i teži ka tome da se prepusti nekom označenom, nekoj slici, imagu, ili što bi Hajdeger promašeno romantičarski rekao, da bude bačen u središte bivstvovanja. No, stvar je u tome, da koliko god to bilo teško i nešto na šta nismo navikli, treba izmetnuti fokus jer to je ista ona želja koja nas baca u problem iz kojeg nema izlaza.

Potrebno je uraditi suprotnu stvar – ne popuštati toj želji imenovanja, prisvajanja najbližih i najlakših zaključaka, odbaciti uvrežena mišljenja. To je šansa i prednost ljudi koji uporno istrajavaju „sa one strane“ politike, nešto što Dereta sigurno više nije u stanju da uradi; blokirati cementiranje značenja u imenu, osloboditi ga od subjekta, ličnosti, psihologizma i ideologije. Uspostaviti sosirovsku barijeru (u formuli S/s) i ne dozvoliti da označitelj tako lako proklizava u označeno. Pustiti ga da započne svoj sopstveni lanac bez nužde da se pošto-poto odmah dohvati svog para, i tako raspolutiti aktuelnu degeneraciju postizbornog „građanstva“.

Niko bolje nije udario u srž ove „građanske“ dekadencije nego premijer Srbije Ivica Dačić kada je izjavio da je najveći poraz za one koji su izgubili izbore to da će ih u Evropsku uniju uvesti baš oni protiv kojih su se borili Petog oktobra. Dakle, ni čelnicima te Evropske unije više ne smetaju imena na vlasti dok god Srbija usvaja znanja i iskustva od zemalja koje su nekada u istoriji prolazile kroz ono što i mi. Ako su oni to mogli da shvate, može li to da učini i još uvek upotrebiv ostatak naše „građanske opcije“, ili je i on pak zauvek izgubljen u njenim tragovima kočenja?

 
Objavljeno na Peščanik.net, 23.01.2013.