piše: Vladimir Milutinović    –

Najpre, “izdajnici” su očigledno jedan od osnovnih pojmova srpske politike. I ova poslednja drama oko sporazuma, po opštem mišljenju, vrtela se oko uloge “izdajnika”. SPC je upozorila da niko nema prava da “izda” Kosovo, lepili su se plakati, a politički analitičari nacionalističkog smera šlepali su se na ovu stihiju. Pa ipak, ako se setimo da naša politika nije nešto poznata po uspešnosti, trebalo bi da sa posebnom pažnjom pratimo i njene pojmove. Ne treba da čudi da se, posle ispitivanja, pojam izdajnik pokazuje kao mnogo veće “ništa” od onog što je, po opštem mišljenju, ponuđeno našim pregovaračima u Briselu.

U mirnodopskoj politici, pojam “izdajnik” sastoji se od dva uslova. Najpre, da biste bili označeni kao izdajnik morate se ne slagati sa većinom “naroda”, ili sa grupom koja se predstavlja kao zastupnik “svih Srba”. Kod nas su se nekada te grupe okupljale oko nacionalističkih vođa, dok se danas ispostavlja da je jedino SPC, zaronjena u Kosovski mit, sposobna i voljna da reprodukuje ovu matricu. I u poslednjem saopštenju, partijarh i arhijereji kažu da su, dok upozoravaju da se ne sme izdati Kosovo i Metohija, “uvereni da izražavaju stav svih njenih vernika”, iako u te vernike verovatno računaju onih 95% deklarisanih pravoslavnih Srba i nisu ih konsultovali kod ovog uverenja.

Na ovaj stav SPC nadovezuju se nacionalističke organizacije koje bez problema koriste govor o “izdajnicima”, a zajedno sa njima i nacionalistički “intelektualci”. Problem sa ovim stavom je u tome što je on očigledno autoritaran. U njegovom okruženju nije dozvoljeno imati različit stav od većine ili od autoriteta, a sloboda različitog stava je temeljna sloboda moderne demokratije. Dakle,  “izdajnik” kao “neko čiji se stav razlikuje od stava većine” u očiglednoj je suprotnosti sa modernim vrednostima. Da bi se ova protivrečnost ublažila potrebno je pojmu “izdajnika” dodati još jedno značenje.

Naime, nacionalisti i nacionalistički autoriteti ne nastupaju samo sa trikom “svaki Srbin misli kao mi” (pa onda čekaju da se javi onaj koji ne misli da mu oduzmu status Srbina i pretvore ga u “izdajnika”), već barataju i pojmom “nacionalnog interesa”. Tu mogu da kažu: naravno da su političke razlike dozvoljene, ali oko “nacionalnih interesa” ne bi trebalo da bude razlika. Pri tom, oni pretpostavljaju da sam “nacionalni interes” može biti samo ono što oni percipiraju kao “nacionalni interes” i ništa drugo. Ova pretpostavka je izraz krajnjeg političkog i filozofskog neznanja jer je potpuno nemoguće tako komplikovane stvari kao što je interes cele jedne nacije percipirati kao jednoznačno određene, nesporne i poznate. Pošto i pored ove okolnosti ipak pretpostavljaju da se zna šta je “nacionalni interes” i da to znaju baš oni, nacionalisti prave još jednu pretpostavku: da se oni koji se sa njima javno ne slažu, u sebi se sigurno slažu sa njima – jer im je nemoguće i pomisliti da nisu u pravu – ali da zbog materijalne koristi ili drugih interesa govore i rade drugačije. Tako se kompletira pojam izdajnika koji jedini može imati negativno zančenje: izdajnik je onaj koji u sebi zna da su nacionalisti u pravu, ali namerno radi protiv njih. Problem je samo u tome što takvi ljudi ili ne postoje ili su vrlo retki i, uz to, dodatni problem je u tome što kada bi i postojao neko takav, mi ne bi mogli znati ko je taj čovek, jer bi to zahtevalo znanje o njegovim unutrašnjim stanjima.

To znači da svako ko u mirnodopskoj politici koristi reč “izdajnik” pravi dve pogrešne pretpostavke: 1) da sadržaj “nacionalnog interesa” može biti jednoznačno određen i poznat, i 2) da oni koji se javno ne slažu sa tim određenjem, u sebi znaju da je istina drugačija. Kao što rekoh, obe ove pretpostavke su izraz krajnjeg neznanja o osnovama demokratskog političkog društva, pa mogu da služe jedino proizvoljnoj diskvalifikaciji političkih protivnika. “Izdajnik” je prazna politička etiketa. Onaj ko koristi pojam “izdajnik” u politici, čini jednaku uslugu društvu kao što bi je činio onaj ko bi išao po ulici i nasumično hapsio građane ili pokazivao nameru da to čini.

Pa ipak, u našoj javnosti govoriti o izdaji nije nikakav greh, šta više, to se posebno ceni. U danima pred ovu poslednju važnu odluku, politički analitičari koji se nimalo ne libe da istražuju “izdajnike” bili su većina u političkim emisijama. Neizbežni Đorđe Vukadinović elaborirao je epilog drame rečenicom da se pokazalo da i pored “decenijskog rada na nacionalnoj lobotomiji”, “nije lako izdati”, pogotovo “izdati na Kosovu”, “nakon što je i Crkva javno iznela svoj stav, nakon što se oglasio Putin”. Ove rečenice, striktno gledano, nemaju nikakvog smisla, jedini njihov smisao je reprodukcija autoritarnog poretka plašenjem građana proizvoljnim diskvalifikacijama i šlepovanjem uz izvore autoritarnosti.

Ljudi koji govore o “izdajnicima” na taj način prave direktnu i veliku štetu društvu verovatno zbog nekog sitnog privatnog ćara, makar u obliku prisutnosti u medijima. Ne mogu se i sami nazvati izdajnicima, zbog toga što je to, em kao takvo nelegitimno, em ne odgovara prvom delu značenja pojma (jer oni uvek brinu da su u većini), a ni zbog toga što se u njihovom slučaju pre radi o neznanju, nego o namernom radu protiv društvenih interesa, što bi bio i poslednji uslov za etiketu “izdajnik”.

A što reče jedan stari filozof, koji je morao da popije kukutu pod nekom vrstom optužbe da je “izdajnik” – “Vrlina je znanje”, a ne neznanje.