piše: Vladimir Milutinović    –

Danas, u subotu 6. aprila, već se oseća zamor od odugovlačenja navodne epohalne odluke u vezi sa Kosovom od jednog do drugog utorka. Pozivi na izjašnjavanje šta uraditi nekako odlaze u prazno, zato što se unapred zna ko će se kako izjasniti, a još više zato što se svi izjašnjavamo na slepo, neupoznati sa konkretnim predlozima. Nikakvo Kosovo, ni konjuktura odnosa u aprilu 2013. godine, neće nas izvući iz onoga što vekovima traje, iz autoritarne kulture koja odluke ostavlja “Gospodarima”, koji se pak nemajući snage da se snađu u takvoj ulozi – budući da ta snaga ionako pripada mitovima – nekako snalaze, najčešće tako što glume žrtve i odlažu neprijatne odluke. Tri dana pred navodnu krupnu odluku sva racionalnost, koja bi se ogledala u živoj javnoj diskusiji i uključivanju najšireg građanstva u odlučivanje, potpuno  je skrajnuta i neiskorišćena i onda nije čudo da tu navodnu pragmatičnu odluku čekamo u atmosferi nasumičnog okušavanja u ovom ili onom fragmentu metafizičke stvarnosti u kojoj naši duhovi i inače žive.

Nije teško pogoditi da je ta izabrana metafizička stvarnost Kosovski mit, čije se metafore obilato koriste. Svi govore o Caru Lazaru i Vuku Brankoviću i na taj način izražavaju svu tragiku naše duhovne situacije. Jedan od Peščanikovih autora, Mirko Đorđević, to je izrazio neobično jezgrovito, komentarišući Vučićevu izjavu o istoj temi: “Sam Gospodar Vučić je dao uoči polaska u Brisel jednu zanimljivu izjavu: “Srbi tradicionalno imaju dve verzije Kosova – cara Lazara i Vuka Brankovića, a mi tragamo za trećim rešenjem”. Koje je to treće rešenje, niko živ ne zna.” Đorđević je izostavio pitanje kojim Vučić završava: “Postoji li /treće rešenje/?”, ali bez razmišljanja dodaje svoje mišljenje da to treće rešenje ni ne postoji, odnosno, da su jedini naš izbor, i po Đorđeviću, koordinate Kosovskog mita, samo bi trebalo umanjiti vlastitu odbojnost prema “izdajniku” Vuku Brankoviću i izabrati njegovu stranu.

Drugim rečima, dok čekamo odluku trenutnih vlasti, mi im dajemo izbor da oni za nas mogu biti ili fanatici koji se žrtvuju za viši cilj, ili izdajnici koji se prodaju za malo “večere”.  U takvoj atmosferi, nije nikakvo čudo da se srpska politika svodi na “neću” i “ne priznajem”, uopšte na negacije o kojima je nedavno pisao Basara, jer sasvim je prirodno da niko ne želi bilo da pogine za viši cilj (fanatik), bilo da bude neko ko želi zlo svojoj zajedinci (izdajnik). Kada pružamo samo ovaj izbor našim političarima, stavljamo ih u nerešivu dilemu, koja se može okončati samo odugovlačenjima i iracionalnim “presecanjima” ili porazima na kraju. Ako želimo da se ponašaju drugačije mora im se dati prostor da izađu iz ove gubitnik-gubitnik situacije.

Kada pokušam da razmislim zašto je ova situacija verovatno vekovima prisutna, odgovori se skupljaju oko pojma naše političke kulture. Verovatno je, najpre, da smo ulogu neminovnog gubitnika namenili našim političarima iz straha koji bi mi osećali da smo u situaciji odlučivanja, a sa druge strane iz potrebe da diskvalifikujemo političke protivnike. To što se delimo na fanatike i izdajnike sasvim odgovara potrebi svake političke strane u nedemokratskoj kulturi da ima spremnu političku diskvalifikaciju za konkurente. Ova diskvalifikacija cementira našu nesposobnost da uradimo bilo šta pozitivno, budući da će sve pozitivno ionako biti dočekano na nož – ono što se traži je odugovlačenje i prozivanje suprotne strane, politikantstvo,  jednom rečju.

A ipak, u životu mi, ja barem, poznajemo veoma malo, ako uopšte, ljudi koje bi svrstali u grupu izdajnika ili fanatika. Realnost života najčešće isključuje, iz praktičnih razloga, obe ove opcije. Politička scena u Srbiji reflektuje ovu činjenicu, pa su u njoj ipak najveće i najuticajnije one partije koje su pokušale da nađu neko srednje rešenje između ovih mitskih krajnosti. Ono što zabrinjava je da su te partije danas jednako zapletene u dilemu Kosovskog mita. Vučić u gornjoj izjavi – gde, iako se pita da li postoji treće rešenje ne izražava uverenje da ono postoji – u stalnom prikazivanju situacije kao dramatične, u naglašavanju da smo u situaciji u kojoj smo suočeni sa “teškim posledicama” ukoliko odbijemo sporazum – jednostavno isključuje racionalnost iz odlučivanja. To isključivanje je naglašeno i time što se stvar prikazuje kao da on odlučuje, time što “papir” nije poznat javnosti, što je pitanje i da li “papir” postoji, što je skandal za sve strane u višemesečnim pregovorima. Podtekst svih ovih rečenica je: “Ja ne bih da budem Vuk Branković – ali moram, sažalite se na mene!”.

S druge strane, DS nije ništa bolja. Dragan Đilas izjavljuje da je srećan (što neće biti Vuk Branković), da njegova stranka ne bi pristala ne ovakvo rešenje, ali da se zalaže da se ono ipak prihvati – sad kad je slučajno neko drugi u prilici da to uradi. Svita DS se zabavlja dodavanjem argumenata uz ovu protivrečnu poziciju. U nedavnom članku u Politici, sociolog Vladimir Vuletić, odlučivanje o pravima jedne lokalne zajednice povezao je sa mnogo širim temama: ako ne prihvatimo sporazum vratićemo se, ni više ni manje, u socijalizam ili nam ne gine diktatura krupnog kapitala i SNS-a. Vuletić takođe podupire mitologiju koje se drži i Vučić u vidu onoga “ali, moram”, navodeći da nismo u mogućnosti da odbijemo ono što je, naravno, “nepravedno”, jer bi se suočili sa vojnim ili ekonomskim “sankcijama”.  Na krajevima političkog spektra sve je jednostavno: nacionalisti su za to da svi glumimo Cara Lazara, a LDP i svita LDP misli da je to pitanje “rešeno”, samo ima neke nedoumice oko toga da li je i grožđe EU postalo kiselo, od kada ga jedu i trenutne vlasti.

To je trenutno stanje. U njemu i nema baš puno nade da bi javnost mogla da utiče na odluke, ali evo, pošto se taj deadline bliži, da i ja kažem šta bi po mom mišljenju trebalo uraditi:

Ako su ovi pregovori od početka  bili ustrojeni kao paravan za neminovno ukidanje “paralelnih institucija” na Kosovu – pod pretnjom sankcija, sile itd – onda, posle višemesečnog učestvovanja u toj šaradi, treba prihvatiti sporazum koji je od početka bio jedino ponuđeno rešenje.

Ako, to ipak nije tako i postoje izgledi da se sporazum popravi u nekom razumnom roku, onda treba detaljno obrazložiti šta pozitivno i minimalno hoće Srbija, pustiti taj predlog u javnost i pokušati da se to postigne nezavisno od Datuma i drugih “štapova i šargarepa”.

Ako, pak – pošto ja nisam bio po tim hodnicima EU – u Briselu i na drugim mestima koja mogu da odlučuju, u stvari nema nikoga ko bi imao sluha za te popravke, onda treba i ovakav sporazum prihvatiti jer se to pitanje mora zatvoriti – a ovaj opis situacije ukazuje da je taj način zatvaranja i jedina mogućnost – pošto su onda i dalje diplomatske i, naravno,vojne mogućnosti zatvorene. Osim kolektivnih prava postoje i ljudska prava i javnost i moguća uređena Srbija, koja nije u svađi sa EU i SAD, što bi, zajedno sa činjenicom da ipak ne živimo u svetu koji je potpuno neuređen, verovatno bar minimalno zaštitilo interese Srba na Kosovu. Kolektivna prava oduvek su bila rezultat odnosa snaga.

Onaj ko bude uradio bilo šta od ovoga ne zaslužuje etiketu ni Lazara ni Brankovića, već samo pragmatično radi ono što smatra da je najbolje za Srbiju, sa mesta na kome je demokratski izabran da to čini.

Bilo šta da uradimo, i on i mi sa njim, ako se ne oslobodimo okvira podele na Lazare&Brankoviće, džaba ćemo krečiti.