piše: Predrag Lucić  –

»Patriotske snage« u Srbiji traže da se »u ime naroda« pohapsi cjelokupna »izdajnička vlada« čiji su šefovi parafirali briselski sporazum, dok se u Prištini premijera Thaçija proziva da je svojim parafom »izdao interese kosovskih Albanaca«…

– Šta ti misliš, trafikant, tko je iz ovih briselskih pregovora između Srbije i Kosova izašao kao pobjednik: Beograd ili Priština?

– Mislim da je Bruxelles iskoristio prednost domaćeg terena i ostvario rutinsku pobjedu od 2:0 golovima Ivice Dačića i Hashima Thaçija.

– Valjda autogolovima…

– A zašto bi to bili autogolovi?

– Pa kao takvi su dočekani i u Beogradu i u Prištini. Vidiš da Koštunica optužuje beogradske pregovarače za »izdaju državnih i nacionalnih interesa«, a Adem Demaçi s druge strane kaže da je kosovski premijer »izdao interese kosovskih Albanaca« i da oni nemaju nikakvog razloga za slavlje.

– Kod Demaçija je to teološko pitanje. On, ako dobro pamtim, vjeruje da su Amerikanci »samo produžena ruka Boga, koji pomaže samo onim narodima koji se ozbiljno i uporno zalažu za svoju slobodu i nezavisnost«. Valjda će mu netko od Amerikanaca objasnit da je u Bruxellesu parafirana Božja volja.

– I onda će čovjek pomislit da je Bog Srbin…

– Zašto bi to pomislio?

– Pa zato što vjeruje da je Thaçi u Bruxellesu prihvatio sve zahtjeve Srbije i da se Srbija tek sada neće zaustavit.

– Možda bi ga Dačić trebao zaposlit kao svog portparola, jer u Beogradu malo tko vjeruje da je usvojen i jedan jedini srpski zahtjev.

– Onda bi i Koštunica trebao odradit PR za Thaçija, jer ni kosovskom premijeru u Prištini ne vjeruju da briselski sporazum „garantira priznanje Kosova“. Neki opozicijski lideri tvrde da je ovim sporazumom stvorena nova Bosna i da takvo Kosovo, podijeljeno etničkim linijama, neće moć funkcionirat.

– Dačić i Vučić također govore da Thaçi netočno interpretira ono o čemu su se na jedvite jade dogovorili. Srpski premijer, štoviše, kaže da su to »laži kojima se služe kosovski Albanci zato što ne mogu da na drugi način da pokažu svojoj javnosti da su nešto pobedili u ovim pregovorima«.

– A Dačić svojoj javnosti govori istinu? Vidim kako mu vjeruju. Kaže Koštunica: »Ni NATO agresija, ni velike zapadne sile nisu mogli da nam nanesu toliko zla koliko danas vlasti Srbije nanose zla sopstvenom narodu i sopstvenoj zemlji. Ono što nije pošlo za rukom neprijateljima Srbije, da unište i ukinu srpske institucije na Kosovu, pošlo je za rukom aktuelnoj vlasti.« I poziva srpski narod da se mirnim putem suprotstavi briselskom sporazumu koji, po njemu, predstavlja nasilje nad Srbijom.

– Pa će onda u borbi protiv »nasilja nad Srbijom« podržat nasilje u Srbiji?

– Na kakvo nasilje misliš? Koštunica ne poziva na nasilje nego na mirno suprotstavljanje.

– Spada li u taj mirni otpor i ona naredba koja je »u ime naroda« izdana policiji, tužilaštvu, sudovima i vojsci Srbije da »u roku od 72 sata uhapse celokupnu izdajničku vladu i predsednika Srbije«?

– Ma tko je izdao tu naredbu? Šešelj iz Haaga?

– Ne, nego takozvane patriotske snage unutar Srbije koje obećavaju da će »svako bez izuzetka biti priveden pred narodni sud, bez ikakvih prava na odbranu, jer izdajnicima se mora suditi najstrožije i po kratkom postupku«. Tako stoji zapisano od riječi do riječi u proglasu Republikanske stranke. A neki veseljaci traže da se »svugde javno objavi lista svih članova parlamenta i ministara – sa adresama stanovanja i telefonima – kako bi im narod stavio do znanja kome služe«.

– Šta srpskim teleoperaterima nije dovoljno to što korisnici njihovih usluga Ivici Dačiću i Aleksandru Vučiću, također njihovim pretplatnicima, šalju na stotine SMS–ova s prijetnjama smrću, pa žele raširit posao i na sve ministre i skupštinske zastupnike?

– Dačiću i Vučiću bi bilo najpametnije da s upravama telekompanija naprave dil, da se otvore posebne linije za prijetnje smrću po određenoj tarifi, a da se njihovim korisnicima ljubazno javi automatska sekretarica s porukom: »Primili smo vašu ljubaznu pretnju smrću i na njoj vam najiskrenije zahvaljujemo. Koristimo i ovu priliku da vam ponovimo da smo u Briselu parafirali najbolju ponudu koju je Srbija do sada dobila.«

– A zašto bi to bilo pametno?

– Pa olakšalo bi im život. Pretpostavljam da im je dojadilo mirno i strpljivo odgovarat na svaku SMS–prijetnju: »Poštovani! Mi smo za Srbe na severu Kosova izborili maksimum: pravo da srpske opštine biraju svoje zapovednike policije i svoje sudije. Za narod je važno koja čizma gazi, koja policija, ko ga tuži i ko mu sudi.«

– E, baš će im narod bit zahvalan na izborenom pravu da ga gazi ta njihova čizma! Nisu Dačić i Vučić te pameti da se u ovoj situaciji spomenu anegdote koju je često prepričavao Bogdan Bogdanović…

– Uh, silno bi im pomoglo pozivanje na ukletog neimara Bogdana Bogdanovića!

– Ne radi se o ukletom neimaru, već o kralju Milanu Obrenoviću kojega su dežurni patrioti napali da je tajnom konvencijom s Austro–Ugraskom doveo Srbiju u gotovo vazalni položaj riječima: »Veličanstvo, prodali ste Srbiju za tri hiljade dukata!« Kralj im je na to mrtav–hladan odgovorio: »Ne mislite, valjda, da sam mogao i više da dobijem?«