piše: Vladimir Milutinović –
Ovih dana dobićemo rekonstruisanu vladu, i čini se da i pored toga što su je dočekali na nož i što je neizvesnost oko njenog formiranja trajala nepristojno dugo, nova vlada izgleda modernije i bolje od stare. I ministri koji su ovde kritikovani, Krstić i Radulović, predstavljaju osveženje jer za razliku od Dinkića imaju neku auru individualnosti. Međutim, bar za mene, pozitivan utisak je posledica ekspozea starog-novog premijera Ivice Dačića, u kojem je jasno stavljeno do znanja da ova vlada neće biti čisto neoliberalna vlada, kako se činilo posle kampanje u prilog “bolnih rezova” u kojoj su pred finiš rekonstrukcije učestvovali kadrovi SNS. To ovu vladu čini hibridnom i može se reći da je to njena najveća prednost u kojoj u stvari leži njen potencijal.
Danas je malo verovatno da Srbija može dobiti ideološki čistu vladu – čisto neoliberalnu ili čisto socijalističku. LDP i, recimo, Nova stranka, ne mogu same da naprave bilo kakvu vladu; DS, iako u suštini neoliberalna, ipak koketira sa korekcijama neoliberalizma (uspešna državna preduzeća, ograničavanje kamata itd), ali DS ima možda nepopravljiv problem verodostojnosti u ovom pogledu. SNS bi rado u čiste neoliberalne reforme, ali se sa ideološkim istomišljenicima (LDP i Nova) nalazi na suprotnim stranama u lustracijskoj podeli. U toj atmosferi, SPS je uspeo da, makar deklarativno, stvari usmeri ka balansu “štednje i rasta”, kako se to kaže u dozvoljenoj medijskoj terminologiji, odnosno pravde i profita, kako bi se takođe moglo reći. Dačić je u novom ekspozeu rekao dosta stvari koje obećavaju i realne su. Pogotovo je dobro što je naglasio da iako mi možda sada ne možemo postići veliki rast, barem možemo da radimo na pravednom društvu. Ovo pomeranje fokusa od ekonomije ka pravdi možda će imati najblagotvorniji efekat baš na ekonomiju.
Zanimljivo je da ovaj ključni element ove vlade – balans neoliberalnoj politici – prolazi u atmosferi krajnjeg nerazumevanja. Opozicija, ovde oličena u potpredsedniku LDP Bojanu Đuriću, još uvek sa Dačićevim stavovima polemiše u stilu “ne znamo o čemu pričate”. “Premijer ne treba da nam ovde objašnjava razliku između liberalizma i neoliberalizma, ma šta to bilo”, kaže Đurić, kao da pokušava da odigra igru skrivalice u kojoj ako se pravimo da nešto ne postoji, da ne razumemo ništa, to neće ni postojati. Poziva se da se umesto “teorije” bacimo na reformu penzijskog fonda i dalje privatizacije, baš u skladu sa malopređašnjom strategijom da ako primedbe ne čujemo onda ih ni nema. Naime, kritika neoliberalne politike upravo podrazumeva da se ne ide olako u “bolne rezove” i “neophodne reforme”, pa ne možete pozivati nekoga da se mane teorije i baci na posao, kad on upravo dovodi u pitanje da se treba baciti na taj posao.
Doduše, za sada samo deklarativna kritika neoliberalizma od strane Dačića ostavlja prostor za sumnju da će na ovaj način SPS i Dačić samo pokupiti nešto simpatija realnijih ljudi i pokazati da premijer prati teorijske polemike, a da je ostalo otvoreno da li će se iz svega izroditi neka konzistentna i uspešna politika. Dačiću ide na ruku to što ceo prostor kritike neoliberalizma koji je u mnogim državama opšte mesto, ovde popunjava on sam, dok mu opozicija tercira tvrdnjom da nema pojma o čemu se radi.
Zbog toga je sada glavno pitanje može li javnost, koja jedina to može, produbiti ovu diskusiju i dati materijal i prostor strankama pomoću kojih bi se moglo doći do dobrih rešenja. Novi ministar privrede ima mahom neoliberalne ideje, ali se takođe zalaže i za transparentnost u radu i shvata značaj univerzalne socijalne zaštite, što su pozitivni elementi. Javnost bi trebalo da naglasi ove pozitivne elemente i omogući im da se razviju u atmosferi tolerantnog dijaloga. Jer to su prave političke teme. Ovde se jednostavno ne može verovati da su “knezovi radi kavzi” i ako od javnosti na bude došao pritisak ka demokratskijoj politici, svi će samo gledati da zadovolje svoje ciljne grupe, bez podizanja politike na viši nivo.
Od razvijanja ove diskusije korist bi imali svi: i vlast koja bi dobila jasniju sliku i bila prinuđena da se baci na posao i opozicija koja bi se izvukla iz neplodne oštre diskvalifikacije svega što vlada radi, diskvalifikacije koja im sigurno ne donosi političke poene, ma kako izgledalo logično da će ljudi podržati ako im se skreše u brk da su amateri, frankenštajni itd.
Ove pokude, pretvaraju se u pohvale, kada se razmisli zašto se ne ulazi u pravu političku raspravu.
