Piše: Vladimir Milutinović      –

Nije da stvari oko lustracijskog uma nisu već dovoljno objašnjene i nije da Dejanu Iliću i Peščaniku nije na ovom sajtu posvećeno dovoljno pažnje, ali cela rasprava o lustracijskom umu ionako nije zbog Ilića ili Peščanika nego zbog osnovnog filozofskog posla, rasprave o odnosu univerzalnih, pa i moranih, i partikularnih vrednosti. Novi Ilićev tekst tu je važan kao izvor primera i svedočanstvo da o ovoj temi još treba razgovarati, jer još ni izbliza nije jasno šta je problem sa lustracijskim umom, na stranu što i pomirenje na ex-Yu prostoru, iako napreduje, nije još uvek na stabilnim nogama.

Ovde ćemo još veću jasnoću pokušati postići klasičnim logičkim sredstvima, a materijal ćemo uzeti iz poslednje nedelje. Uvek je to isto, ali su svežiji primeri zanimljiviji. Ilić se našao ponukan da kritikuje Vučićev intervju Dnevnom Avazu u kome je ovaj izneo svoj stav o pomirenju i zločinima. Ukratko, Vučić se založio za odvajanje krivih za zločine i cele zajednice kojoj krivci pripadaju, odnosno založio se protiv kolektivne krivice. On precizno kaže kako su zločinci “lažno” u ime naroda kome pripadaju počinili zločine. Iliću, koji razmišlja u koordinatama lustracijskog uma i kolektivne krivice, ovo je naravno zazvučalo blasfemično. Po njemu, prava stvar koja vodi pomirenju je kolektivna krivica.

Evo kako to izgleda iz Ilićevog ugla: “Vučić u veberovskom duhu praktično deli ono što on naziva „narodom“ na konkretne počinioce i nevine posmatrače.” Ova podela je nešto što se protivi lustracijskom umu: “Za zločin u Srebrenici nisu odgovorni isključivo pojedinci koji za njega krivično odgovaraju. Odgovornost za taj zločin je kolektivna.”

Dakle, apstraktno gledano, Vučić smatra da je zločin u “srpskom narodu” neraspodeljen: “Neki su odgovorni za zločine, a neki nisu”. Kod Ilića je zločin raspodeljen na sve pripadnike “etničkog kolektiva”. Kao argument za to navode se po hiljaditi put manipulativne “činjenice”: “Pripadnici tog kolektiva su im dobrovoljno dodelili ili prećutno priznali to pravo/da ubijaju/, i utoliko su odgovorni za sva zlodela počinjena u njihovo ime.”. Na ovaj način krivica je od nekih, raspodeljena na sve sa insinuacijom da su svi “dobrovoljno” ili “prećutno” podržavali zločine. Ova tvrdnja naravno pretpostavlja znanje o motivima i “prećutnim” stavovima miliona ljudi, stavovima koji ih diskvalifikuju. Ali, za lustracijski um to nije problem, pravi je mačiji kašalj diskvalifikovati milione ljudi nekim negativnim diskvalifikujućim stereotipom.

Ovo se ne odnosi samo na one koji su bili zreli u devedesetim, nego i na sadašnje pripadnike “etničkog kolektiva”. Budući da njihov sadašnji predstavnik, koga može biti podržavaju u 70-postotnom procentu, nije prihvatio po Iliću ispravne stavove, odnosno ispravne “moralne obrasce”, onda se Vučićeva “krivica” ponovo prenosi i na njih: “Bošnjaci nemaju razloga da veruju Srbima koje predstavlja ovaj vicepremijer.” Dakle, drugo Ilićevo moralno pravilo je da se “Bošnjaci” i “Srbi”, barem dok je Vučić vicepremijer, ne bi trebalo da mire, izgrađuju poverenje i “mešaju” u bilo kom smislu. Ilić se ovde nudi kao uzbunjivač: ako ste mislili da je vreme za pomirenje: STOP, Vučić je vicepremijer, a on razdvaja pojedince koji su počinili zločin i ostatak “etničkog kolektiva”, tako da od pomirenja još ne može biti ništa!

Ako sad rezimiramo, Ilić ovde pravi nekoliko logičkih, metodoloških i na kraju etičkih grešaka. Najpre od partikularnog stava zaključuje na univerzalni, od “neki” na “svi”. Da bi to potkrepio, hiljadama njemu nepoznatih ljudi pripisuje stavove, motive i “moralne obrasce” koji ih diskvalifikuju. I na kraju zaključuje sa moralnom preporukom da je još rano za pomirenje, odnosno, da je pomirenje nedopustivo u ovim okolnostima (dok je Vučić na vlasti).

Ako je nešto, barem iz mog ugla, opravdavalo potrebu da se napravi “Dvogled”, to  je upravo uverenje da su svi ovi stavovi pogrešni. U ovom trenutnom sporu Ilića i Vučića, Vučić je taj koji ima ispravan stav. Za pomirenje je zaista potrebno odvojiti zločince i ostatak zajednice, odnosno napustiti pojam kolektivne krivice. Kolektivna krivica je izvor nepoverenja, nacionalističko pojednostavljenje, stav koji diskvalifikuje i stereotipizuje čitave zajednice. Taj stav se ni po čemu formalno ne razlikuje od nacionalističkog stava, koji doslovno isto to zahteva od svojih zajednica: moralnu diskvalifikaciju svih drugih, nemirenje, nepraštanje, nemešanje. Kao što su ovih dana mediji preneli da je neki neidentifikovani slušalac radija u Splitu poručio Severini da Milana ne dovodi u Hrvatsku. Ne zna on lično Milana, ali računa da je velika verovatnoća da i on spada u Ilićevu “etničku zajednicu” prema kojoj ne treba imati poverenja.

Umesto ovog širenja nepoverenja, treba se založiti upravo za odvajanje onih koji su počinili zločin i ostalih i skinuti kolektivnu krivicu sa zajednica. To je i inače zahtev koji vodi sagledavanju prave stvarnosti: stavove koji počinju sa “Svi” (npr. “Svi su oni isti”), razbiti na stavove koji počinju sa “Neki” (“Neki jesu, a neki nisu”). Ako ćemo ići još dalje u filozofiji, univerzalni stavovi mogu se odnositi samo na postupke, ne na ljude, pogotovo ne na “etničke kolektive”.

Da se vratimo na početak. Nije da život već odavno ne ide ne-lustracijskim putevima, nije da obični ljudi čekaju da im Ilić odobri komunikaciju i mirenje, nije da nije očigledno da IIićevu lustracijsku strast ne dele ni zvaničnici okolnih nacija, ni zvaničnici EU, ni većina običnih ljudi u regionu, ali je još uvek potrebno razjašnjavati stranputice lustracijskog uma.

Jedino on još kaska za realnošću i viče “Ne, ne”.