Evo, kad već niko ne može da izađe na kraj sa PR novinarstvom, tri ideje za koje je šlagvort dat neki dan na radiju Beograd 1, kada je gost iz RRA predložio da se uvede neka oznaka za materijale u medijima analogna onom „igrani program“ koji je svojevremeno pratio neke emisije na TV.
U tom smislu, evo tri ideje:
1) Označavanje članaka u kojima se pojavljuju neimenovani izvori i „intenzivno uokviravanje“
Ova oznaka bi išla iznad članka u kome stoji „kako saznaje…(novina X)“ i samo bi naglašavala da se tvrdnjama iz članka može verovati samo „na reč“.
Crveno polje sa strane bi se tu nalazilo ako je u članku primenjeno „intenzivno uokviravanje“, odnosno, ako je novinar u priču uneo emotivno nabijene termine koji se nisu pojavili u javno dostupnom materijalu o događaju.
Na primer u ovoj vesti, intenzivno uokviravanje postiže se rečima „nasilnik“, „prljav“, pored toga i informacije o tome dolaze iz neimenovanog „izvora“.
O ovim oznakama mogao bi se brinuti Savet za štampu, koji naravno ne bi bio sastavljen od glavnih urednika novina, kako je sada slučaj.
2) Objavljivanje podataka o procentima udela agencija i velikih klijenata u prihodima medija
Druga ideja je da mediji mesečno objavljuju koje su agencije ili veliki klijenti, na primer veći od 2% prihoda, učestvovali u prihodima tog meseca. Tako bi znali ko finansira medije, a ne samo ko im je vlasnik, što bi takođe trebalo da se zna, ali se lako fingira. Ovo bi možda bilo teže fingirati. Na primer (slučajno su izabrane agencije):
3) Označavanje materijala koji nije proizveo sam medij ili novinska agencija, već klijent (PR agencija klijenta)
Treća ideja se više tiče televizije. Sada u kampanji mediji masovno koriste stranačke materijale, koji su više PR materijal, nego novinasrki rad. Mislim da i po sadašnjem zakonu takvi sadržaju ne bi smeli da budu deo vesti. Ali, ako već jesu, i ako materijal nije snimila ni sama TV stanica ni neka od novinskih agencija, to bi moglo da bude naznačeno. Na pirmer, ovako u uglu ekrana:
Ne bi nas ove oznake spasile od medijske manipulacije, ali bi dosta pomogle da se ona locira. Još kad bi imali javnost koja bolje prepoznaje PR manipulacije i ideološku propagandu, gde bi nam bio kraj.
Ako upozorenja mogu biti na paklicama cigareta i na lekovima, zašto ne bi bila u novinama i na ekranima. Naravno, novine bi se mogle praviti tako da nijedna oznaka pod 1) ne bude u njima, a vesti da nijedan „materijal klijenta“ ne bude u njima. Kvalitetne novine mogle bi slobodno da objave ko ih finansira jer to nije diskvalifikacija, nego samo davanje mogućnosti da se proceni pristrasnost neke novine. Sve bi se odnosilo na javno dostupne podatke.
