U nekoj kampanji, pod kraj devedesetih jedan stari četnik, monarhista, šokirao je Vuka Draškovića priznanjem da će glasati za Slobu. “Pa kako čoveče, kad ćeš glasati za naše ako ne na ovim odlučujićim, istorijskim izborima?” zavapio je Vuk. “ E tebe ću da glasam kad dodješ na vlast” odgovorio je seljak.
I od tada kao da se nije mnogo promenilo. Srbin voli da glasa za najjačeg, za onog koji je na vlasti. Iako se narod, među nama, gadi političara, voli da ih blati, ne izlazi na izbore, drži ih visoko na listi korumpiranosti, nepoverenja i licemerja, u najjaču stranku se godišnje upisuje u proseku sto hiljada ljudi.
Vučić je u nedelju preko glasačkih kutija već zakupio dve trećine skupštinskih klupa i sa narodom prešao na ti. To je ona faza kad načelna mržnja prema političaru kao pojavi iznenada prerasta u ljubav prema jednom. Njemu se poklanjaju glasovi, poverenje, oslovljava se imenom. Tepa mu se i peva. U njemu se gaji nada naroda.
Potreba za vođom i čvrstom rukom uvek se javlja u vreme dugotrajnih kriza, slabih institucija, ekonomskog opadanja i siromaštva. Tradicionalno, patrijarhalno društvo, kakvo je i naše, u suštini uvek traži očinski autoritet. Nekoga ko je po prirodi pravičan, ali strog, zavodi red i pruža osećaj sigurnosti. Psihologija to tumači kao latentnu potrebu da se što duže ostane u adolescentnom razdoblju. To znači u dobu neodgovornosti, period u kome neko drugi brine o našoj egzistenciji.
Još pre jednog veka Jovan Cvijić je zapazio da je naš čovek “živog duha, ali tanane inteligencije”. “Sklon je snažnom uticaju vođe koji ima nečeg mističnog i tajanstvenog”, a ako kojim slučajem to nema, “njemu se to dopisuje i dodaje”. Otuda mi na lidere stalno projektujemo “natprirodne” moći kako bi odgovarali našoj idealnoj viziji i, pre svega, našim tradicionalnim potrebama.
Problem je, međutim, što autoritarni lideri i njihov “X factor” neminovno stvaraju autoritarno podaničku klimu. Najpre u svom najbližem, stranačkom, okruženju a potom i u društvu. To podstiče regresiju građanske svesti, demokratske kulture i neminovno guši kritičko mišljenje.
Vučić, novi “jaki čovek Srbije”, sa skicom za portret posvećenika , progonitelja tajkuna, borca za pravdu i poštenje, sa osećajem za slabe, nemoćne i ugrožene, ipak je realno spoj mladalačkog političkog žara i iskustva zrelog doba. Tako bar misli američki ambassador Majkl Kirbi. “Nisam zabrinut za demokratiju u Srbiji” izjavio je u jeku izbirne kampanje “i ne bih posebno brinulo da Vučić može postati diktator”.
Moguće je da je apsolutna moć stigla neplanirano, po onome “narod ide tamo gde vlast najviše zamiriše”. Mada, koga zmija ujede, realno je, i guštera se plaši.
