Teorijsko (ideelno), idealno i realno
U nastavku priče o logici na domaćoj političkoj sceni sada ćemo obraditi pojmove ide/e/alnog i realnog. Logika u kojoj važnu ulogu igraju ovi pojmovi na neki način je još manje svesna od logika koje smo već obradili. Ipak, ova logika vrši jednako značajan uticaj na politiku i društvo. Ona predstavlja način na koji mislimo, a da o tome skoro nikada ne razmišljamo.

Nego da se bacimo na pojmove. Prvi par pojmova je ideelno i realno. U najkraćem, ovde se radi o opoziciji između onoga što postoji u govoru ili ideji i onoga što postoji u realnosti, izvan govora. Na primer, kada kažem “Ja nikada ne pijem” to je jedan iskaz koji opisuje jednu moguću realnost. U realnosti ja zaista mogu da ne pijem uopšte, da pijem ponekad ili da budem pijanac. Ta ista razlika postoji i na nivou onoga što smatramo da je dobro raditi ili da treba raditi. Na primer, mogu da kažem “Treba piti jednu čašu vina, uz ručak” i onda da to činim ili ne činim.
To je dakle, razlika, IDEELNO – REALNO. Pošto je ona jednostavna, već vidim da bi neko mogao da protestvuje: Šta će nam onda IDEELNO, teorija i ideje, dovoljno je da radimo to što bi pričali, “Hajde da radimo, a ne da pričamo!” itd. Međutim, ideelno je veoma važno i bez njega ne može skoro ništa samo da se radi.
Tri su razloga za to:
Neke stvari nisu jednostavne kao piti vino uz ručak, potrebno je objasniti kako i šta da se radi (nauke postoje zbog ove okolnosti)
Osim toga, postoji potreba da više ljudi deli iste ideje ako sarađuju na nekom poslu (to je razlog zašto treba i govoriti, a ne samo znati čak i komplikovane ideje)
I najzad, ako više ljudi nešto radi, oni se moraju dogovoriti koja ideja će biti ostvarena, pošto više ljudi po pravilu ima više ideja.

Sada je značaj razlike IDEELNO – REALNO već malo jasniji. Oni koji imaju nešto protiv teorije, zapravo: 1) smatraju da je sve jednostavno 2) da ljudi ne moraju znati na osnovu kojih ideja rade i 3) da se pitanje izbora šta da se radi, može rešiti na neki drugi način, osim raspravom između slobodnih ljudi.

Drugim rečima, protivnici „teorije“ su obično protiv „inteligencije“, transparentnosti i slobode, odnosno, dosta su autoritarno usmereni. Sada smo već bliže našoj realnosti. Problem našeg društva je upravo to što je njegova politička kultura antiintelektualna, toleriše netransparentne poslove vlasti i autoritarna.

Dakle, ideje, misli, govor su važni. Važno je i šta kažete da ćete raditi, a ne samo šta radite. Važno je i raspravljati o tome što treba da se radi, a ne samo raditi. Naš antiintelektualizam i autoritarnost ima i svoj jezički izraz u pomenutoj ironiji prema „teoriji“ i posebno prema filozofiji. „Nemoj da filozofiraš“, precizan je izraz naših problema.

Jednom kada se ustanovi kultura neprijateljstva prema „teoriji“, treba pronaći i neku osobinu teorije koja je diskvalifikuje i kod nas se to najčešće čini izjednačavanjem „teorije“ i ideala IDEJA i IDEALA. Navodno, teoretičari se bave idealima, pri čemu se podrazumeva da je svaki IDEAL praćen nedostacima. On je najšešće prikazan kao nemoguć, povezan sa željama predlagača i nepraktičan (nepovezan sa teškoćama koje su povezane sa njegovom realizacijom). Uz sve to, pretpostavlja se da teoretičar-idealista govori ono što svi zanju da „treba“, ali što treba i uraditi, a tu su prave teškoće. Ovim se ponovo dolazi do onoga od čega se i krenulo. Teorija je suvišna – svi znaju šta treba, jedino niko neće ili ne može.

Ovi nedostaci koji navodno prate svaku teoriju lako se mogu izbeći. IDEAL bi naprosto mogla biti ona teorija, onaj opis stanja i namera, koji se smatra najboljom, pa prema tome i ostvarivom, realnom i praktičnom. Međutim, ova redefinicija pojma IDEAL, koja bi ga skoro sasvim približila pojmu IDEELNO, koji smo opisali ranije, skoro se nikada ne preduzima. Razlog tome može biti samo u tome da bi se na ovaj način TEORIJA kojoj je već namenjena uloga nečeg suvišnog i problematičnog, prebacila u domen korisnog i neophodnog, a to nam ne dozvoljava naša antiintelektualna, autoritarna i netransparentna politička kultura.

Teoriju i javnost ne volimo i zbog navika koje nas odvraćaju od javnog iznošenja stavova – da se ne bi zamerali vlastima – ili zbog činjenice da javni stavovi u principu obavezuju, pa se ne mogu bez posledica menjati itd.

No dobro, kakve veze ova apstraktna struktura IDEJA – IDEAL – REALNOST ima sa konkretnom politikom? Nije valjda da naša politika zavisi od ovakvih struktura, a da nije prosto racionalna – praktična – delatnost, u kojoj svi racionalno odlučuju na osnovu realnih razloga, jedino izbegavaju da nas o tome obaveste? Pošto je na ovaj način opisana autoritarna politička kultura, ona mora imati veze sa svim našim poslovima.

Ako teorija nije bitna, već samo „praksa“, ako se podrazumeva da svi znamo šta treba, samo to treba uraditi, onda će važeća nemušta „teorija“ biti samo jedna. Čak i ako ih je više, one mogu biti sam mnoštvo nepraktičnih idiosinkratičnih ideja, nevažnih u odnosu na praksu koja će ih ionako izmeniti. Kakav bi mogao da bude oblik političkih rasprava u takvom društvu?

Možemo ovu opšteprihvaćenu nemuštu teoriju označiti sa I (od ideja ili ideal), aktere koji je zastupaju sa H (od homo – čovek) a sa R bi označili izglede njene realizacije. Šema (1) bi bila ova:

H                       I

R

Pošto važeću, nemuštu, IDEJU podržavaju svi, jedini način za sticanje prednosti u odnosu na konkurentne nije neka drugačija ideja, nego neka vrsta ad hominem argumenata: „ideja je dobra, ali vi niste oni koji treba da je sprovode“ ili „ideja je dobra, ali je vi ne mislite sprovesti“. U prošloj kampanji argumentacija je imala upravo ovaj oblik: „Birajmo original, a ne kopiju“, ne smemo glasati za stranke devedesetih, oni nas vraćaju u devedesete itd. Druga linija argumentacije je: Oni samo pričaju o reformama, a neće ih sprovesti. Same reforme, nisu skoro nikada ni razrađene, ni diskutovane, potpuno u skladu sa osnovnom šemom neprijateljstva prema „teorijskim“ pitanjima.

To znači da trenutna Neoliberalna „teorija“ (NT) kojom se opravdavaju planovi u politici, nije teorija u pravom smislu: to je skup tvrdnji od koji su neke prihvatljive, a neke potpuno manipulativne i obmanjujuće, a da se i jedne i druge ponavljaju u javnosti samo kao izgovori i opravdanja u čiju se validnost skoro nikada ne ulazi.

Nama je autoritarna politička kultura veći problem i od same neoliberalne teorije koja trenutno dominira u toj autoritarnoj kulturi. Ta autoritarna kultura i tu teoriju čini samo praznom ljušturom, koja nije puno više od izgovora. Znak razbijanja ove kulture biće jedino rehabilitacija upravo „teorije“, a ništa se ne čini teže od toga. Šema (2) bi onda mogla da bude:

I1                                I2
H1                        H2

R

I1 i I2 su alternativne Ideje, a postojanje alternativnih ideja otvara mogućnost da realnost dođe do izražaja, kao deo argumentacije koja se pojavljuje u takmičenju tih ideja.

Videćemo, trenutno imamo jednu ideju (NT) i šemu 1. Odnosno, pravog IDEELNOG ni nemamo. Što je daleko od IDEALNOG. A REALNO nam je u skladu sa tim.

A, kao što neko reče, nema praktičnije stvari od dobre teorije.

Kvantna teorija domaće politike
U kvantnoj teoriji pojavljuje se pojam verovatnoće. Prema Ričardu Fajnmanu, smisao tog pojavljivanja je ovaj – na primer, kada fotoni nailaze na neku staklenu površinu, 4% njih se odbije, a 96% nastavi put u staklo. Fizičari su zaključili da je ta verovatnoća odbijanja jedino što mogu znati. Ne znaju po čemu se fotoni koji se odbijaju razlikuju od fotona koji prolaze, jedino što se može znati je da će verovatnoća odbijanja biti 4/100. Zbog toga ta verovatnoća postaje, u neku ruku, jedini poznat “uzrok” odbijanja. Kvantna teorija operiše samo verovatnoćama.
E sad, kakve to veze može imati sa našom politikom? Pa veza je u tome, što se i u našoj politici može operisati samo sa verovatnoćama i to na mestima na kojima to ne bi trebalo očekivati. Primer može biti poštovanje zakona. Iako zakoni postoje, mi ne znamo da li će oni u nekom konkretnom slučaju biti poštovani. Bilo da se radi o pojedinim paragrafima zakona, ili pojedincima ili grupama na koje se zakon odnosi, postoji samo verovatnoća da će zakon biti poštovan. Mislim da ovaj odnos prema zakonima i javnosti uopšte na ključan način utiče ne sve fenomene naše poltike.

Na primer, ovom verovatnoćom može se objasniti indiferentnost sa kojom se prati donošenje zakona kod nas. Veliki procenat građana čeka da vidi koliko i kako će zakon biti poštovan, pa se ne interesuje za sam tekst zakona nego za praksu i to praksu u njihovom konkretnom slučaju. Zbog toga malo ljudi zna koji zakoni važe i malo ljudi hoće da učestvuje u diskusijama o zakonima. Moguće je da u stvari NIKO ne zna kako izgleda neki zakon, a možda i ne postoji čovek koji razume logiku nekog zakona i može da je brani u odnosu na alternativne logike. Kada se zakon donosi, stvar je proizvoljnosti kako će on biti predstavljen i koje će njegove stavke biti kritikovane.

Ovaj zakon verovatnoće (koja je, za razliku od fizike, još i neodređena) sasvim dobro opisuje trenutnu političku scenu. I samu kampanju za poslednje izbore karakterisao je isti princip: iako su najavljivane teške i bolne mere, svako preciziranje je bilo zabranjeno, tako da su verovatnoće za ovu ili onu pojedinačnu meru bile potpuno neodređene. NIKO nije pouzdano znao da će se, na primer, plate smanjivati linearno za 10%, a da će solidarni porez biti ukinut. Čak i činjenica da “bolni rezovi” spadaju u standardni neoliberalni rečnik, običnom glasaču nije govorila ništa, pogotovo što su se izbori dobijali na kvazi-anti-neoliberalnim parolama (“vlada naroda ili vlada tajkuna” itd).
Ova neodređenost je razlog zašto kod nas ne postoji teorija ekonomskog sistema, odnosno, bilo kakav pokušaj da se sistem opiše kakav jeste. Jedan od njegovih uslova je da ne bude opisan. Neoliberalizam nije takva teorija. Iako će skoro svi naši ekonomisti biti spremni da ponavljaju mantre o neefikasnom javnom sektoru i o tome kako privatni sektor finansira javni, ove rečenice nisu deo teorije, inače bi na njih uticala realnost. Iako u suštini ideologija, neoliberalizam je u praksi samo marketinška strategija – očekivati da bi se neki od ekonomista teorijski bavio realnim ekonomskim sistemom je isto kao očekvati da bi se neka marketinška agencija počela interesovati koje su stvarne osobine proizvoda koji reklamira.

Neoliberali su se dosetili da je glupo ideologiju braniti teorijskim sredstvima jer tu morate izgubiti, nego da je bolje bilo kakvu teoriju potkopavati pomoću relativizma i subjektivizma. Teorija kao takva, iako se to na prvi pogled ne vidi, u stvari je socijalistička kategorija. Privatni interes ni na koji način nije ugrađen u nju, čak je obrnuto, uslov dobre teorije je odsustvo njene veze sa privatnim ili grupnim interesom. Zbog toga se u neoliberalizmu ekonomija pretvara u marketing jedne ideje, a ostale društvene nauke nestaju.

Zbog toga je i teško govoriti o sistemu. Kao i elektroni u kvantnoj teoriji, naši političari mogu biti svugde – mogu biti borci za prava radnika, ali i poslodavaca, mogu se zalagati za tržište, ali sa humanim licem, mogu biti diktatori, ali i demokrate, evropejci i nacionalisti.
Sve što vi želite, ali samo dok to želite i samo za vas, za nekog drugog biće nešto drugo.