Na Dvogled2 su posle poplava objavljena 2 teksta sa temom odgovornosti:

25.05.2014.

“Čekali smo šta će da kaže Vučić“

Ova rečenica, koju niko nije izgovorio, možda je najbolje objašnjenje zašto smo mi društvo reakcije, a ne društvo prevencije, kako se ovih dana izrazio načelnik Sektora za vanredne situacije. Prevencija je nemoguća, a sa njom i organizacija, zato što svaku veću akciju treba da odobri vođa. A vođa ne može sve. Kada se pogleda kako se sada prebacuje odgovornost od jednog do drugog, ovih dana može se izvući samo taj zaključak. Hidrometeorološki zavod je još u subotu poslao crveno upozorenje na poplave, ali nije njihova dužnost da dižu uzbunu. U sredu uveće u Dnevniku RTS, bio je Predrag Marić, načelnik pomenutog Sektora za vanredne situacije. On je rekao da će pasti „ogromna količina vode“ i da su oni poslali upozorenja svim lokalnim samoupravama, ali nije predložio nikakve mere, nije najavio moguće razmere poplave, nije pomenuo preventivne evakuacije, ni Obrenovac.

Međutim, mogao je tada da se pozove na ovo razmišljanje: „Poziv na evakuaciju bi možda izazvao paniku u celoj zemlji, svakako bi uticao na ljude na razne načine. Ja sam rekao da je situacija vanredna, ali zar nije na nekom drugom – premijeru – da pokrene ovakvu opštu uzbunu i preuzme tu odgovornost.“ Premijer je pak mogao da rezonuje ovako: „Vi svi dakle čekate mene da bi preuzeli bilo koju krupniju akciju? Dakle, već ste se stavili ispod mene, a meni ste ostavili odgovornost. E, nećemo baš tako, ako ste već sad rešili da slušate samo mene, neće vam baš ni posle poplava pasti na pamet da ukazujete na moju odgovornost. I ja ću sa vama čekati da vidim šta će da se dogodi, ako se dogodi nešto što možemo kontrolisati tim bolje, a ako bude baš veliko, onda ćemo odmah proglasiti da se radi o hiljadugodišnjim polavama i potopu, krenućemo u odbranu, a ja ću se već pobrinuti za „kritizere“ koji nijedan džak nisu napunili.“

I tako smo dočekali polavu bez ikakve prevencije. Naš politički sistem nije dizajniran za prevenciju – to je tačno – samo što to nije neka srpska priroda, nego osobina političkog sistema koji uporno negujemo. Mi hoćemo da imamo jakog vođu, koji će da preseče stvari, od koga će sve da zavisi, koji će ljude da postorojava. Ali taj sistem nije sistem prevencije, ne možemo tu imati i jare i pare. Ili ćemo imati prevenciju, samostalno odlučivanje mnogo ljudi u skladu sa nekom racionalnošću i autonomijom, ili ćemo imati sistem u kome odlučuje vođa a ostali su u poziciji dece koja ga slušaju. Ali, onda nema prevencije, nego samo reakcije.

Vučić je naravno daleko od pomisli da ovaj sistem nije dobar. Prvo što je uradio kada je video da je vrag odneo šalu, počeo je da se izdire na ministre i direktore preduzeća i da izražava vlastite emocije. On, naravno, unapred zna da nikakve njegove odgovornosti tu neće biti, a ni odgovornosti bilo koga drugog, zato jer mi nismo društvo odgovornosti i prevencije, mi smo društvo diskvalifikacije i autoritarnosti. Neće tamo neki kritizeri i blogeri promeniti tu ništa. Vučić se već pobrinuo za njih. On odnekud zna da svi oni nisu napunili nijedan džak, a zna i da o odgovornosti može da priča samo onaj ko je napunio neki džak. On zna i da je svako ko priča o odgovornosti „pametnjaković“, a on će već lako izaći na kraj sa njima.

Ukratko, za društvo odgovornosti i etiku odgovornosti, ma šta govorio Veber, zalažu se samo pametnjakovići. Nema prevencije, nema odgvornosti – mi određujemo šta je istina, a vi ste nam, ako ste zaboravili, na razne načine dali pravo da to činimo. Zar niste nedavno skoro plebiscitarno glasali za nas? Zar ne trpite već godinama da vas tabolidi truju izmišljotinama? Zar niste do juče svi bili zadovoljni što ste najzad dobili lidera koji može da izvede „bolne reforme“?

Uostalom, zar niste još davno digli ruke od „društva“ i zajednice? Zašto bi se samo ja brinuo za vaše nasipe, a vi da budete individualci, zašto i ja da ne budem malo individualac?“

I pročaja.

19.05.2014.

Krivica vlasti
U ovom čudu što nas je snašlo ima puno pravih ljudskih reakcija, puno solidarnosti i preduzimljivosti, baš kako i treba da bude. Većina tog dobrog što pokušava da ublaži katastrofu dolazi od ljudi koji nemaju veze sa vlašću, ali deo toga sigurno radi i vlast. Međutim, ne bi to bila vlast u Srbiji da sada ne brine i svoje brige, a najviše brigu o krivici. U svojim performansima na sednicama štabova Vučić je uvek brinuo i o tome: „Neću dozvoliti da se prirodna katastrofa prikaže kao krivica nekoga iz države“ je lajtmotiv tih obraćanja. Nepogoda je „biblijskih razmera“, „ništa se nije moglo uraditi“ i slično. Sve je to moguće, jedino se u demokratiji ostavlja da svi zajedno procene da li su te ocene tačne, a nedemokratski političar se trudi da to spreči. Biblijske metafore koja ukazuju na uzroke pojava koji su iznad ljudskih moći ne pomažu u toj proceni, nego samo brinu o skidanju odgovornosti.

A to nije poenta u demokratiji. Na ovom primeru se pokazuje kako smo slabo savladali lekcije moderniteta. Vučić je ovde u poziciji Boga koji naređuje, pati, brine se, odlučuje, ali ne dopušta da on bude odgovoran za bilo šta loše. On je odgovoran samo za dobre stvari, odbranu Šapca, animaciju ljudi. Ovaj način mišljenja je još davno dobio kritiku na primer u Spinozinim delima. Spinoza kaže da Boga ne bi trebalo kriviti za poplave i bolesti, ali kaže i da ga ne bi trebalo hvaliti za dobre stvari. Ako ste Boga stavili u poziciju nekoga ko odlučuje hoće li se dogoditi nešto dobro, onda je samo njegova odgovornost i poplava. Naravoučenije je da ni Vučić nije trebalo da se stavlja u poziciju Boga od koga sve u Srbiji zavisi (u poziciju vladara koji ometa demokratski poredak), a kada se već stavio u tu poziciju normalno je da mu je na pameti samo njegova krivica i da pola retoričke energije ulaže u to da spreči „odvratne komentare“ i „kritizerstvo“. Kako kaže: „ako nećete da pomognete, bar ćutite“ što je dobro smišljena retorička manipulacija: ona sadrži i neosnovanu diskvalifikaciju („nećete da pomognete“), i željeni cilj („ćutite“).

Nego ovaj u osnovi srednjovekovni način mišljenja u kome se sva krivica i zasluga svaljuje na vladara je loš način organizovanja društva i nije to Vučić izmislio. Vučićeva odgovornost je u tome što se naslanja na nju i pojačava je propagandom. Vlast je deo zemaljskog poretka i taj poredak se ne može racionalno uređivati i organizovati bez razmišljanja o mestu i postupcima vlasti u tom poretku. To je smisao kritike vlasti, a ne želja da se ovaj ili onaj političar optuži, smeni ili osramoti. Koliko je Vučić u nekom drugom sistemu vidi se po tome što se on svojski trudi da osramoti druge: lokalni štabovi kojima rukovode predsednici opština koji nisu iz SNS prikazani su kao da ometaju odbranu, a čak se čini da i sredine u kojima su loklane vlasti još uvek iz drugih stranaka ne dobijaju ni dovoljno pažnje u medijima.

Sve je to trenutno nevažno, jer se sad spašavaju žive glave i nema vremena za politiku. Ali vremenom će postati važno da li negujemo demokratski ili nedemokratski sistem. Verovali ili ne, demokratija se zaista sipa u traktor, i u druge sisteme, svi oni rade zahvaljujući velikom broju kvalitetnih ljudi kojima je dopušteno da sami donose odluke, a ne da čekaju da samoproglašeni vladar ili Bog najpre odluči pa da deluju ili oni. Taj sistem je recept za katastrofu, posle koje se možemo takmičiti u objašnjenjima „ništa se nije moglo učiniti“, „potop biblijskih razmera“, „1000godišnja poplava“.