piše: Vladimir Milutinović

Ako sad ostavimo po strani unekoliko metafizičko pitanje da li je ono što je “dogovoreno” sa MMF, uslov MMF za dobijanje kredita (stand-by aranžmana) ili je to naš izbor mera, koji je MMF samo prihvatio, postoji jedna očigledna korist od aranžmana: Vlada je precizno napisala šta namerava da učini u narednom periodu. To je dobitak za nas, pošto budući da nismo demokratska država, vlada nije imala istu potrebu prema građanima. Srećom, tu je aranžman.

Ovo su, ukratko, mere koje će vlada preduzeti, prema Pismu o namerama upućenom MMF pre aranžmana:

1) Vlada će smanjiti za 5% broj zaposlenih u javnom sektoru (JS) u 2015.

2) Vlada neće prilagođavati inflaciji plate u JS i penzije u godiinama kada plate prelaze 7% BDP, a penzije 11% BDP.

3) Cena struje će biti povećana za 15% 1. aprila 2015, a ako bude potrebno, biće još jedno povećanje od 15% 1. aprila 2016.

4) Telekom će biti privatizovan u toku 2015. Godine.

5) Vlada će smanjiti subvencije državnim preduzećima, a ukinuti pomoć Železari Smederevo (osim otplate ranije garantovanih dugova Železare).

6) Do kraja juna 2015. biće donet novi jedinstveni zakon o platama u Javnom sektoru. Do kraja 2015. treba da bude sve spremno za primenu tog zakona o platama.

7) Biće uvedene akcize za bezalkoholna pića, osim vode.

8) U 2015. godini će biti redukovana davanja javnim sredstvima informisanja, a 2016 biće ukinuta.

9) U toku 2015. biće donesen zakon, a u 2016. smanjeni transferi lokalnim samoupravama iz rep. budžeta.

10) Do juna 2015. konačno bi trebalo da bude ustanovoljen registar zaposlenih u celom javnom sektoru.

11) Vlada će uspostaviti mehanizme za kontrolu i monitoring javnih preduzeća.

12) Vlada više neće izdavati garancije za kredite za likvidnost.

Iz izveštaja se mogu iščitati i podaci koji, koliko je meni poznato, nigde drugde nisu dostupni. Kada se projekcija ukupnog BDP Srbije do 2020. godine uporedi sa procentima GDP koji odgovaraju ratama otplate duga, dobijaju se podaci o obavezama Srbije po godinama:

Iako su iznosi BDP projekcije, i to dosta optimistične, jer pretpostavljaju kontinuirani rast, iznosi duga su u stvari apsolutni iznosi duga (nadajmo se da su to projektovani, a ne trenutni dugovi, pošto bi u suprotnom dugovi bili i veći za nove kredite uzete u narednim godinama). U izveštaju se eksplicite navodi da 2017-18 dospeva 1.75 miljardi evroobveznica, što objašnjava veće iznose u tim godinama, mada u 2020. čeka najveći iznos. Iz nekog razloga MMF pretpostavlja da će ukupan BDP rasti u periodu 2015-2020 u ukupnom iznosu od 26% u odnosu na iznos iz 2015. godine, što je izuzetno veliki rast. Na primer, u prethodnih 5 godina ekonomija je porasla samo 4% u odnosu na 2010, ali to su bile godine krize.

Bilo kako bilo, kada ekonomski laik čita izveštaj MMF stiče se ipak neki utisak neproizvoljnosti, a budući da su mere štednje ipak navedene u Vladinom pismu o namerama, smanji se i utisak diretnog pritiska koji je verovatno ostavljen za direktne susrete i čitanje između redova.

Međutim, sigurno je da, iako je generalna politika MMF u skladu sa neoliberalnim šemama (štednja+privatizacija) vidi se da MMF ne ulazi u dalje detalje mera, a cela šema dugova u velikoj meri se zasniva na nesigurnim projekcijama.
U okviru ovih mera, može se uraditi mnogo toga što nije predmet izveštaja. Evo kako bi, po tačkama, opozicija mogla da reaguje:

1) Opozicija bi odmah mogla da traži efiksanije utvrđivanje broja zaposlenih u javnom sektoru i strukture tog zaposlenja. Privremeno bi moglo da dođe do smanjenja broja zaposlenih ukoliko se u sistemu zaista može utvditi da su neki zaposleni u javnom sektoru višak (po mom sudu nema ih u školstvu i zdravstvu, verovatno i policiji itd). Drugim rečima, ona može da traži da proces otpuštanja bude transparetan, a najavljeni registri zaposlenih JAVNI. Zatim bi mogla da traži JAVNOST plata, odakle bi se možda nazirala mogućnost za intervencije u platama i broju zaposlenih koje bi na drugačiji način vodile istom iznosu štednje.
U svakom slučaju, JAVNOST registra zaposlenih i plata učinila bi da proces štednje bude percipiran kao mnogo pravedniji i više u vlasti društva.

2) Opozicija može da predloži jasniji, bolji i pravedniji, a i štedljiviji, sistem osnovnih plata i koeficijenata u javnom sektoru, koji je ionako predviđen za ovu godinu. Niko ne zna dokle bi ovaj proces mogao da dovede, ali je sigurno da će ova vlast, koja se već pokazala sklona da sve drži u tajnosti, ovu operaciju pokušati da izvede bez javne kontrole, kao i proces otpuštanja.

3) Ne znam kakve su tačno obaveze oko privatizacije Telekoma, ali ovo je verovatno najsporniji deo aranžmana pošto se bavi sa stvari koja sigurno značajno ne utiče na otplatu duga. Naš dug se po projekcijama MMF uopšte neće smanjiti do 2020. čak i sa prodajom Telekoma, a gubitak profita do te godine, verovatno će biti jednak ceni koja će biti dobijena za Telekom.
Meni, bar, ovo više liči na aktivaciju hipoteke na imovini dužnika, nego na bilo kakvu meru koja poboljšava bilo šta. Sigurno je makar da nikakva javna i kredibilna anliza efekata privatizacije ne postoji. Ono kada ekonomisti kažu da „Telekom pokazuje tendenciju pada“, a isto su to tvrdili i pre 4 godine, dok sada tvrde da je „na vrhuncu“, možete okačiti mačku o rep.
4) I pored toga što je najavila štednju na svim mogućim stavkama u javnim preduzećima, sigurno je da će se i taj proces odvijati u tajnosti. Ne predviđa se, na primer, da plate u javnim preduzećima budu javne, tako da su i dalje moguće razne zloupotrebe.

Naš problem sa dugom je realan. Taj dug je nastao mahom u vremenu krize, kada su sve performanse privrede pale, a troškovi ostali isti, što je dovelo do naglog gomilanja duga. Taj dug je već sada neotplativ iz „primarnog suficita“ (koga nema inače) i mora se pozajmljivati i dalje. Bilo kakva nova kriza napravila bi trenutno neotplative dugove.

Međutim, iako aranžman sa MMF verovatno bolje nego bilo šta drugo pokazuje šta će vlada u Srbiji raditi naredne 3 godine, ceo taj plan napravljen je za danas. Danas su MMF važne strukturne reforme koje omogućavaju prelazak strukturnih monopola u privatne ruke. Da bi se taj prelazak opravdao s jedne strane imamo projekcije MMF i njegove preporuke po sistemu „biće sve u redu“, a s druge plan vlade napravljen prema njihovim mogućnostima i preferencijama.

Sve se to može i alternirati i dopunjavati bitnim stvarima. Ali je zato potreban ozbiljan rad i svest da se vlada situacijom, makar u idejnom pogledu.