Definišimo vrednost X, kao vrednost:

1) Koja se finansira iz zajedničkog fonda (budžeta)
2) Koju svi konzumiraju besplatno i u istom obimu (osim individulnih razlika u stepenu uživanja).

Ovakvu vrednost nazvaćemo univerzalna vrednost.

Na primer, univerzalna vrednost je:

1) Park u centru grada, kao Tašmajdan, Ada (deo koji se ne naplaćuje)
2) Mreža puteva (osim autoputeva, ako se plaćaju)
3) Pravni sistem (ako eliminišemo takse koje se finansiraju individualno)
4) Besplatni zajednički gradski prevoz (ako bi postojao)
5) Školski sistem u Finskoj ili Švedskoj…
6) Javni medijski servisi
7) Tržište – pravni prostor u kom svi imaju jednaka prava
8) Bezbednosni sistem itd.

Šta nije univerzalna vrednost:

1) Socijalna pomoć (jer onaj ko ima prihode ili prihode iznad nekog nivoa ne može da je dobije)
2) Bilo koji proizvod na tržištu (pošto njega može uživati samo onaj koji ima dovoljno novca za njega)
3) Onaj deo zdravstvene zaštite u našem sistemu koji se plaća
4) Privatno školstvo u našem sistemu …itd.

Šta je država?

Sad ćemo da definišemo državu kao sredstvo ili instituciju koja obezbeđuje univerzalne vrednosti i poneku neuniverzalnu. Univerzalne vrednosti ne može obezbediti niko drugi osim države. U tom smislu u državi bi živeli čak i ljudi koji u toj meri poštuju univerzalne vrednosti da im nisu potrebni aparati prisile.

Šta je levo i desno?

Ok, sad možemo ići dalje i definisati levu stranku.

Levica (leva stranka) je politička organizacija koja se zalaže za univerzalne vrednosti i poneku neuniverzalnu. Levica dakle shvata da su univerzalne vrednosti uslov da postoje neuniverzalne vrednosti.

Univerzalne vrednosti pružaju okvir, sigurnost, pravila igre, predvidivost, društvenu pokretljivost, zajedništvo, solidarnost.

Univerzalne vrednosti, dakle, nisu samo nužno zlo, nikako nisu neko „nametanje“ nego su logički i praktički uslov idealnog sistema.

Univerzalne vrednosti bi postojale i da nikom u društvu nije potrebna socijalna pomoć.

Desnica je politička strana koja ne vidi značaj univerzalnih vrednosti i smatra da bi društvo bolje napredovalo ako bi svako plaćao za vrednosti koje uživa, dok bi neki elementarni niski nivo vrednosti mogao da bude obezbeđen preko humanitarnih fondova.

Veća solidarnost je nepotrebna jer uvodi štetni moralni hazard u sistem.

Krajnja desnica (neoliberalizam) negira postojanje univerzalnih vrednosti na filozofskom nivou. Srećom, ovo se ne prenosi kod svih neoliberala na oblast ljudskih prava.

Pošto država služi tome da štiti univerzalne vrednosti, desnica se zalaže za manje države, a levica za optimalnu veličinu države (prema količini univerzalnih i neuniverzalnih vrednosti a u skladu sa demokratskom voljom građana).

Desnica ne voli demokratiju jer se demokratski može odlučiti i za levi program. (Stara levica takođe nije volela demokratiju).

Desnica obično nije u dobrim odnosima sa filozofijom, pošto je filozofija razmatranje odnosa partikulatnog i univerzalnog i ne postoji bez univerzalnih vrednosti.

Zaključak:

Da biste bili leva stranka nije dovoljno da se zalažete za socijalnu pomoć manje srećnima i zato siromašnijima. Bilo da je ta socijalna pomoć obezbeđena iz budžeta ili preko dobrovoljnih fondova. Socijalna pomoć postoji i kod neoliberalnih stranaka, to je tzv. levi neoliberalizam.

Da biste bili leva stranka potrebno je da shvatate značaj univerzalnih vrednosti i zalažete se za njih.

Kad ja nekoga nazivam neoliberalom, to znači da sam u određenim izjavama našao znake „filozofije“ koja negira postojanje univerzalnih vrednosti, najpre na logičkom nivou (sve je relativno, svako opšte je nametanje itd), a onda i na praktičnom nivou (zalaganje za privatizacije, smanjenje države itd.).

Kada se zalažem za levicu zalažem se za univerzalne vrednosti i njihov optimalan nivo. Dakle ne zalažem se da sve bude državno, niti da nužno svako dobije pomoć države itd.

Danas nam je potrebnija levica nego desnica, između ostalog i zbog toga što se demokratija zasniva na ravnoteži levog i desnog koja je sada narušena.