Iako živimo u sistemu voluntarizma jednog čoveka, slučaj je hteo da imamo izbore tačno 4 godine nakon izbora iz 2012. Kao kada sat koji stoji ipak dvaput u danu pokaže pravo vreme, tako je i Vučić dva puta raspisujući vanredne izbore u jednom mandatu došao do termina za redovne izbore. Da nismo imali jedan nepotreban krug izbora u 2014. sada bi bilo vreme za četvorogodišnje podvlačenje crte ispod naprednjačke-sps vlasti.

Sada je međutim, kasno za lamentiranje nad prošlošću. Zahvaljujući raspisivanju vanrednih izbora, imali smo mogućnost da u 4 godine vidimo i kako izgleda vlada u kojoj naprednjaci imaju većinu, a nemaju premijera, i vlada u kojoj oni (on) praktično o svemu odlučuju. Oni su u ove 4 godine imali priliku da pokažu šta znaju, priliku koju su im velikodušno pre 4 godine omogućili apstinenti i beli listići.

I nisu pokazali mnogo. Za 4 godine zaduživanje zemlje se nastavilo u istom tempu kao ranije, dug je porastao za više od 10 milijardi evra. Vlade su pravile ogromne deficite. Klijentelistički sistem je unapređen i dalje razvijan. Penzije i plate su smanjene, što dobro ilustruje ukupan rezultat vlade. Onoliko koliko je vremena vlada potrošila na najave rekonstrukcija, rekonstrukcije, vanredne izbore, toliko vremena je potrošeno i na projekte poput Beograda na vodi (koji je trenutno u fazi 1A – praktično u fazi jedne rupe pored Save), Železare koja i dalje pravi gubitke i posluje netransparentno, Air Srbije koja posluje pozitivno samo ako joj državni aerodrom oprosti 90 miliona evra duga. Ako baš i nema nekih rezultata vlade, nešto je ipak urađeno, ali na planu cenzure. Skoro sve novine su disciplinovane da daju otvorenu podršku jednoj ličnosti. Privatne televizije koriste se za aranžmane u kojima se – navodno po volji vlasnika – ukidaju političke emisije, pa čak i humorističke emisije koje kritikuju vlast. Kada ne emituju neki od mnogih realitija, skoro sve TV sa nacionalnim frekvencijama i novoprivatizovani Studio B otvoreno podržavaju vlast, bacajući dobra novinarska pravila i kodeks novinara u smeće. Vlast je čak orgnizovala lažne državne udare i hajke na nezavisne institucije, kako bi ispunila bilo čime jedno vreme praznine.

Pre 4 godine, izbori su protekli u znaku apstinencije i belih listića. I jedna i druga pojava značila je slanje poruke tada vladajućoj DS da je napustila politiku koju bi njeni bivši glasači mogli da podržavaju. Beli listići su bili opomena DS da više ne doprinosi demokratiji u Srbiji. Ova poruka, izgleda da ni posle 4 godine nije stigla do vrha DS, ali to je sada manje bitno. Na ove izbore izaći će i novi pokreti Levica Srbije i Dosta je bilo, ali čak je i to manje važno. Važnije je da na ove izbore izađu građani.

I ne samo da izađu, da utiču na njih.

DS više, makar u republici i u većim gradovima, nije na vlasti, pa samim tim nije ni neko koga bi danas trebalo kažnjavati ili opominjati. Današnji problem Srbije je apsolutna vlast koju neguju i stranka na vlasti i mediji koji je podržavaju. Ova vlast još uvek svoju legitimaciju vuče iz priče o tome šta su radili oni pre njih, iako su sami došli na vlast upravo tako što je njihova vlastita prošlost zanemarena. Naprednjaci su poslednji koji bi nekoga trebalo da diskvalifikuju na osnovu prošlosti.

Danas je situacija znatno drugačija nego 2012. Ako su i beli listići i četvorogodišnja vladavina ex-radikala bili u nekoj meri oštra negacija postojećeg sistema, danas je vreme za negaciju negacije, koja je po Hegelu pravi motor napretka. Pitanje ovih izbora nije ko će biti na vlasti, pitanje je: Možemo li demokratiju u Srbiji, koja nikad nije bila sjajna, da podignemo na viši nivo?

Kao što su i pre 4 godine preduzeli potez apstinencije i precrtavanja koji je bio par exelans politički i demokratski pokret, tako je danas na dnevnom redu obuzdavanje vlasti koja želi da bude apsolutna.

4 godine je dosta.

foto: Vladimir Tatarević