Negde na Mediteranu, u zemlji Versiji, nešto je pošlo naopako.

Kao da je neko ogromno biće uhvatilo čitavu zemlju i izvrnulo je naopačke kao čarapu. Ako ste nešto pročitali u novinama ili čuli na televiziji mogli ste biti sigurni da je suprotno istina, ako je neki zvaničnik govorio da nešto treba uraditi mogli ste sa pravom zaključiti da bi trebalo uraditi suprotno. Uvrežilo se mišljenje da je u životu važan samo novac i uspeh i mnogi su bili spremni da urade sve, sve što im se kaže, da dođu do to dvoje.

Društvo je zapravo prestalo da postoji. Da se takvo stanje zamaskira, PR stručnjaci su zaključili da bi u politici sve trebalo vezati za jednog čoveka koji je preuzeo svu odgovornost. Za javnost, sve se vrtelo ko njega, a on je to rado prihvatao. Stanje je ličilo na permanentnu revoluciju ka sve većoj i većoj moći jedne osobe. Ona je odlučivala ko je doktor nauka, ko je rekao nešto glupo, ko ide u zatvor, ko može na televiziju. Ova permanentna revolucija zahtevala je stalne vanredne izbore, pa je i ovog proleća došlo vreme za jedne od njih.

Kampanja u Versiji bila je primerena njenom izvrnutom političkom sistemu. Na televiziji je vođa najveće stranke praktično pričao sam sa sobom, emitovali su se samo reklamni spotovi ove stranke, pošto su oni jedini imali novca za spotove. Glavni grad i cela Versija bili su oblepljeni plakatima i načičkani bilbordima na kojima je krupnim slovima pisalo “Ujedinjeni možemo sve!” Ako se pogleda iz posebnog ugla, videlo se da na bilbordima zapravo piše: “Nemate šanse!” “Nemoguće je da se nešto promeni” “Ne smeš da glasaš za opoziciju”, a ova poruka se prenosila i subliminalno na svim medijima. Vladajuća stranka koje se posle prošlih izbora već hvalila da je osvojila apsolutnu vlast, sada je htela još apsolutniju.

Specifično je bilo i to da je veliki deo gornjeg sloja društva, tzv “elite”, pristao da glumi da je sve normalno. Novine su izlazile, u njima je bilo različitih glasova, pa ipak, uređivačka politika je gvozdenom logikom radila za sistem i vlast, nekad potpuno otvoreno, a nekad prikriveno. Tri nedelje pred izbore sve provladine agencije za istraživanje javnog mnjenja ( a sve su agencije u Versiji bile provladine) objavljivale su da vladajuća stranka ima 73% podrške i da je moguće da sve ostale stranke budu ispod cenzusa od 5%. Na taj način bi vladajuća stranka imala svih 300 poslanika u skupštini Versije. Cilj bi bio postignut.

Građani su sve ovo gledali sa strane, ali su ipak pokušavali da provere da li postoji tolika podrška vlastima. Bilo da su se nalazili udvoje ili u većim grupama nikako nisu uspevali da nađu nekog ko je spadao u ovih skoro ¾ građana koji su podržavali vlast. Obično je stav bio negde između odbijanja da prate politiku i izražavanja jasnog nezadovoljstva stanjem.

Kako su se izbori bližili, pojavilo se nešto neobično. Tu i tamo, prošao bi neki mladić ili neka devojka u majicama, ponekad i neka baka sa cegerom, na kojima je pisalo:

K E E P

C A L M

A N D

V O T E

Nije ih bilo puno, možda svaka stota osoba koja je toga dana, nedelju dana pred izbore, prošla glavnim šetalištem u prestonici. Na mrežama koje su koristili nije se primećivala bilo kakva promena, ali kao da se osećala neka nova atmosfera.

Na dan izbora – jedan od lepših dana toga proleća – videlo se da se događa nešto nesvakidašnje. Kao da su se one majice i cegeri spojili u neki niz indijanskih vatri ili srednjovekovnih fenjera i preneli poruku svim građanima da izađu iz kuća. Već na ulicama se primećivala gužva, a u redovima na biralištima je bilo puno raspoloženih ljudi, mnogo više nego što su se vladajuće stranke nadale da će ih biti. I majica u raznim bojama i sa raznim natpisima je bilo više nego pre nedelju dana. Svi su objavljivali da su rešili da nešto urade.

Posle izbora sledio je državni praznik koji su građani Versije obično koristili za odlazak u prirodu. I ovaj put je bilo tako, skoro da je gužva na izletištima bila slična onoj na biralištima koji dan ranije.

Priroda je bila šareno-zelena, presijavala se u bistrini sunca.

Ništa nije izgledalo izvrnuto.

(inspirisano Zapisom o pronicljivosti Žoze Saramaga)

(32/48)

foto: Dvogled

Prethodna kolumna: Izmišljeni intervju sa istraživačem javnog mnjenja ovdašnjim