Ne treba potcenjivati značaj religije, ali kod nas se računa sa mnogo jednostavnijim opijumom za mase – verovanjem na reč. Prosečan čovek kod nas misli da je nepristojno nekome ne verovati na reč, kad čovek već kaže mora biti da veruje da je tako, a kad veruje mora biti da je istina. Makar dok se ne pokaže da nije, a onda jovo-nanovo: sigurno je pogrešio, mislio je da je tako, ali se ispotavilo da nije, šta ćemo.
Kad ponovo nešto ustvrdi, ako samo to ustvrdi dovoljno jasno, opet ćemo mu verovati na reč.
I filozofi imaju svoj opijum, samo što je on obrnut od ovog domaćeg opijuma za mase, a to je skepticizam, čuvena Dekartova „metodska sumnja“. U filozofiji se sve mora opravdati i proveriti, razmotriti i analizirati, praktično se nikome i ničemu ne veruje na reč. Čak i najveći autoriteti se ruše, Arsitotelov autoritet na izlasku iz srednjeg veka, Dekartov autoritet već od strane sledbenika Spinoze, Kantov autoritet od strane praktično učenika Hegela itd.
Ukoliko, makar pomalo, preferirate verovanje na reč, ovo dovođenje u pitanje autoriteta ličiće vam na proizvoljnost: pa što se u nečemu ne slože i podrže jedan drugog, kakvi su ti filozofi, svaki ima nešto svoje da doda itd. Ali, taj utisak je površan, svi dobri filozofi odaju priznanje prethodnicima. Filozofija se menja, ne zbog proizvoljnosti kojoj su filozofi skloni, već zato što se vreme i znanje menjaju, slično kao što se i nauka menja zbog razvoja znanja.
Dakle, u filozofiji je sve dinamično. Praktično su svi konkurenti jedni drugima, ali u okviru nekog fer-pleja – ono što je istinito je kriterijum, ali su mišljenja slobodna. U ideologiji je obrnuto, doktrina je kriterijum, a različita mišljenja su zabranjena. No, ideologija i filozofija, iako dijametralno različite, kreću se u istom polju, kao što se i u polju javnosti nalaze manipulacija i istina.
Oni koji su skloni da ovo ocene kao komplikovano, i ovde će se pozvati na verovanje na reč uz mali proglas o slobodi, neka svako priča šta hoće, a ko mu veruje na reč, neka veruje. Ne treba da bude neke kritike ideologije.
Iako Marks ima dosta putera na glavi u obliku formatiranja filozofije u ideološkom ključu, jedno mu ipak treba priznati, on jeste postavio skicu društva koja uključuje suprotstavljene interese i mešanje laži i istine u javnom prostoru. U tom pogledu je Marks filozof, sumnja mu je draža od verovanja na reč.
Ovih dana svi verujemo na reč „istraživanjima javnog mnjenja“ koja sva dobijaju u dlaku isti rezultat od 53% birača opredeljenih za trenutnu vlast. Nekako nam se čini nepristojno da ne verujemo da ovi rezultati istraživanja nisu manipulativni. Pa ipak, svima je jasno da se ova kampanja praktično isrpla u pogledu sadržaja. Neko je negde rekao da nijedna tema ne sme da bude otvorena do samih izbora.
Onda je ostalo još da nam rejtinzi stranaka zamene same izbore, dok ne prođe ovo vreme do 24. aprila. Rejtinzi u stvari zamenjuju raspravu i stavove birača: oni vam već danas kažu za koga treba glasati (jer sigurno pobeđuje) a za koga ne treba (jer ne prelazi cenzus).
Samo filozofi još praktikuju sumnju: nekako se ova predviđanja i preporuke u obliku „istraživanja“ uvek poklapaju sa stavovima redakcija novina. Čak i Danas je još krajem decembra, pre kampanje i raspisivanja izbora (Danas, redakcijski komentar, 30.12.2015.) znao šta nam je budućnost:
Srbija mora da računa da će se i narednih godina voziti vrtoglavim serpentinama globanog neoliberalnog kapitalizma, sa upornim, energičnim i preduzimljivim, ali hirovitim, sujetnim i ne uvek pouzdanim premijerom za volanom.
Ostaje još da glasamo.
(33/48)
foto: Vladimir Tatarević
prethodna kolumna: KEEP CALM AND VOTE
