Tomislav Nikolić ima snažnu povezanost sa nekadašnjim belim listićima. S obzirom da je pobedio Tadića za nekoliko hiljada glasova, sva je prilika da ne bi bio predsednik u ovom mandatu da nije bilo pokreta belih listića. Ali, od juče uveče, ima još jednu sličnost sa njima (nama). I njegova namera da ostvari svoje izborno pravo i kandiduje se na izborima, ustavom zagarantovano pravo, naišla je na slične „uvrede i podmetanja“ kao i nekadašnja namera belih listića da urade takođe savršeno legitimnu stvar. Njihov postupak je bio „morbidan“, „infantilan“ i „apsurdan“ po svim „analitičarima“ od funkcionera vlade Rasima Ljajića, funkcionera i savetnika DS (koji su sada u SNS) do filozofa iz Vremena, a Tomina kandidatura danas je „sramotna“ po Dačiću, dok je za analitičare sa Pinka posledica opuštenog raspoloženja na Nikolićevom rođendanu.

Ukoliko ostane pri kandidaturi i uspe da formuliše alternativnu politiku Vučićevoj, Nikolić bi mogao da ostvari smisao odluke belih listića da načine taj rizičan potez omogućavanja bivšim radikalima da promene svoju politiku i prihvate evropsku umesto ranije anti-evropske nacionalističke politike. I taj potez je uspeo. Iako se nacionalizam u medijima pojačao, u realnoj politici on se smanjio. Međutim, smisao akcije belih listića nikako nije bio u tome da dobijemo „proevropsko-nacionalističku“ diktaturu jednog čoveka. I ako Nikolić svojom kandidaturom uspe da to spreči, posle nepune 3 godine pokušaja stvaranja takvog sistema, to bi bio veliki korak u ovom vremenu u kome od apsurdnih likova na vlasti nisu pošteđene ni mnogo razvijenije države od Srbije.

Ova akcija onemogućavanja Vučića da ima apsolutnu vlast, odnosno, da nastavi da je širi, trebalo bi da u principu bude pozdravljena, jer, iako je ovde Tomislav Nikolić poznat kao ruski čovek, kada se pogleda njegova praktična politika, on je mnogo evropskiji političar od Vučića. I evo argumenata za to:

• Nikolić je zaista proveo ceo mandat u okviru svojih ustavnih ovlašćenja. Nije se trudio da u toku mandata pravi svoju stranku, nije se nametao kao konkurentni lider Vučiću ili Dačiću.
• Uz neke male izuzetke, Nikolić se nije trudio da osigura neformalnu vlast. Nije imao svoje medije, nije inspirisao kršenja prava, nije davao nerealna obećanja.
• Uz neke izuzetke u izjavama, Nikolićeva regionalna politika je bila trpeljiva. Češće je izjavljivao kako je Srbiji zauvek dosta ratova, nego što se busao u grudi. On jeste i dalje bio vezan za Rusiju i nije to krio, ali nije išao da mazi migove u Moskvu i govorio je da put Srbije ide ka EU. Mada je stalno dodavao da na tom putu ne bi smeo da bude uslov priznanje Kosova, čini se da je ostatak tog opredeljenja stabilan.
• Nikolić se, što nije zanemariva stvar, mahom pojavljivao u društvu svoje supruge. To je omogućulo gomilu šala na njegov račun, kako je u toj vezi Dragica glavna, ali je za jednog sigurno patrijarhalno vaspitanog čoveka to, u stvari, bio veliki napredak.
• I, last but not least, Nikolić je uspeo da nas za ovih 5 godina bar nekoliko puta nasmeje, poslednji put igranjem arapskog plesa u UAE. Kada ste se zbog neke Vučićeve izjave ili postupka nasmejali?

Ostanak u okviru ustavnih ograničenja, ustezanje od širenja neformalne moći, pacifizam, ples i smeh – to mi izgleda bolje od Beograda na vodi, Savamale, dranja na gradonačelnike, primanja građana u 5 ujutro, manipulacija svih vrsta, kontrole praktično svih medija. Ukoliko aktuelni predsednik bude imao priliku da za svog mandata gostuje na RTS, videćemo koliko će puta on prekinuti voditeljku Upitnika. Vučić je to učinio 45 puta.

Kad kažem da je Nikolić evropskiji od Vučića mislim na ove kapilarne, možda i nesvesne, „evropske“ postupke, zapravo postupke koji su u skladu sa „normalnom“ politikom, ma šta to precizno značilo. Ne mislim na formalno proevropejstvo, pošto se sa zapadnim ambasadorima i birokratijom u EU očigledno bolje slaže Vučić. Nikolić sigurno ne odgovara potpuno, pa čak ni približno, profilu idealnog evropskog, modernog političara. Ali, što rekao jedan premijer, kakvi smo mi Englezi, takav je i Nikolić Gledston. Ovde je bitno da je njegova politika bolja nego što bi mogla biti i da od nje u budućnosti makar posredne koristi ima celo društvo.

Nikolića posmatram kao čoveka, koji je, kao i svaki nacionalista, ubeđen da je žrtva, ali koji više ne želi da to bude, dok je Vučić više tip koji bi da uvek glumi žrtvu, samo radi manipulacije. Ukoliko bi Nikolićeva pro-ruska politika dovela, recimo, do zakona o porodičnim odnosima kakav je nedavno donet u Rusiji, nadam se da će imati pola miliona ljudi na ulicama. Ali, ukoliko neko želi da vodi pro-rusku politiku koja je tolerantna prema drugima i u političkom smislu i u smislu ljudskih prava i koja, uz to, od Rusije traži samo političko-bezbednosni štit, a želi u EU, to se u Srbiji ne može izbeći.

Da upotrebim Hegelove termine: ako je svojevremeno odvajanje Vučića i Nikolića od radikalske politike bilo negacija, odvajanje Nikolića od Vučićeve politike, bilo bi ona negacija negacije, koja može kvalitativno da pokrene stvari napred. Materijal za ovaj dijalektički hod je pre u sentimentima, nego u nekoj osvešćenoj racionalnosti, ali to je jedino što imamo. Ako je prva negacija bila negacija nacionalizma, ova druga treba da bude negacija autoritarnosti, nastala iz nepodnošljive situacije pokušaja zavođenja apsolutne diktature.

Čin odbijanja autoritarne volje uvek treba pozdraviti. A koliko Srbija može da bude normalna evropska zemlja ne zavisi samo do Tome.

I ostali proevropski kandidati su tu, pa nek pokažu šta je prava Evropa.