Post-truth politika

Foto: Vladimir Tatarević

Izgleda da se poslednijh nekoliko godina politika promenila na fundamentalan način. Ranije se podrazumevalo da su za politiku važne relacije ovog tipa:

1) Glasač ima određene ideje i vrednosti koje se poklapaju sa idejama kandidata i zbog toga on glasa za njega očekujući da ih ovaj ostvaruje, i

2) te ideje moraju biti u širim okvirima dozvoljenog, na primer, ne sme se otvoreno lagati, a te šire okvire čuva javnost.

Pre četiri-pet godina, ne sećam se tačno, u Mađarskoj je bio slučaj protesta  zbog toga što je tadašnji  premijer uhvaćen u jednoj laži. Do danas se stanje drastično promenilo. Makar u SAD i u Srbiji  izabrani su predsednici za koje se u stotinama slučaja može dokazati da govore nešto neistinito ili neproverivo. Poslednje tvrdnje kako je kandidat vladajućih partija u Srbiji zapravo bio manje zastupljen od drugih kandidata pokazuje da je vladajuća stranka praktično potpuno napustila bilo kakav odnos prema istini.

Tako se praktično dokazalo da relacija 2) o kojoj smo gore govorili više nije važna. A ni relacija 1) više nije ključna. U trenutno vladajućj politici u Srbiji praktično nije moguće izdvojiti nijedan dosledan stav kojeg se ta politika drži i koji njeni birači podržavaju.

Kako je onda politika uopšte moguća ako njene tradicionalne relacije više ne važe?

Pošto je očigledno moguća, možemo pretpostaviti da se čitava politika zasniva na ne-javnim dogovorima, obećanjima i transakcijama. Primer koji svi znamo. B92 Televizija je pre nekoliko godina ostala bez Utiska nedelje i jutarnjeg Kažiprsta, vremenom i bez ostalih debatnih formi. Paralelno sa ovim procesom donesen je zakon koji dozvoljava da jedan vlasnik poseduje više nacionalnih frekvencija što je omogućilo grčkom vlasniku da legalno poseduje Prvu i B92 što je ranije bilo nelegalno (pa se zato i krilo). Zvanično, ove dve stvari nisu ni u kakvoj vezi. Ali, logično je pretpostaviti da je ova transakcija bila dogovorena, da se nekad odigrao sastanak menadžera B92 i bilo kog emisara vlasti koji može biti praktično bilo koja osoba koja će menadžera uveriti da govori u ime vlasti. Ova razgovor nigde nije zabeležen, nigde zapisan, ali svejedno proizvodi efekte koji imaju drastičan uticaj na javnost.

Te efekte je u stvari najbolje opisati kao nestajanje kvalitetne javnosti.

Ako ovom razgovoru dodamo verovatne stotine ragovora u kome su emisari vlasti sugerisali menadžerima da je ova ili ona vest zabranjena ili dozvoljena, dobijate javnost kakvu imamo danas. Realnost je tu praktično nestala. Ostale su samo poželjne vesti i teme i poželjna dubina (plitkoća) tema. Podrška nije postignuta preko nekih ideja ili vrednosti, nego, u stvari, samo preko novca. Vlasnici televizija i štapanih medija su prihvatili da rade za vlast jer im to donosi neposredne i posredne materijalne koristi – nezavisno od bilo kakvih ideja ili vrednosti.

Zamislite slične razgovore u malim gradovima između emisara vlasti i privrednika. Emisar traži da se privatnik učlani u stranku i daje priloge u kampanji, da kaže ili zapreti zaposlenima da glasaju za vladajuću stranku. Zauzvrat nudi javne tendere, zaštitu pred sudovima, olakšice i subvencije. U trenutku kada ovakav neformalni dogovor prihvati, privrednik može da isključi televizor i da se više ne interesuje za bilo šta što govori ili radi vlast ili opozicija. On podržava vlast zbog neformalnog dogovora i novca, ne zbog bilo kakvih ideja. U principu, sve je u okviru zakona, rupa u zakonu ili prihvatljvog rizika u kršenju zakona.

Ovakav dogovor za javnost opet ne postoji, ali proizvodi efekte: na televiziji koju privrednik poseduje neće biti opozicije ili će biti blaćena i napadana, njegovi zaposleni će barem delom glasati u skladu sa zahtevima poslodavca, vladajuć stranka će zbog velike količine novca na raspolaganju apsolutno dominirati medijskim prostorom, moći će da 7/8 dnevnih listova umota u svoj reklamni materijal. Naravno, kontrolisani mediji znaće da plasiraju priče koje su u skladu sa politikim predrasudama prosečnog birača, za slučaj da neko nije direktno korumpiran ponudama ili pretnjama.

Slično funkcioniše i odnos sadašnje vlasti sa Zapadom i Istokom. Na primer, Angela Merkel pred sobom ima lidera koji je voljan da ispuni njene glavne zahteve u vezi Kosova, kao bivši nacionalista ima više instrumenata da to učini od demokrata, a još je i voljan da javnim novcem pomaže nemačke privatne kompanije. Zauzvrat traži da ga ona povremeno primi, da ga nemački ambasadori hvale i da bude primljen i pred izbore. Zašto bi ona taj dil odbila? Zato što su u Srbiji ugroženi vladavina prava i sloboda medija? Samo do pre nekoliko godina, EU je figurisala kao jedini način da Srbija od autoritarne postane uredjena i demokratska država. Ali, danas su se prioriteti izmenili. EU je praktično sasvim digla ruke od uređivanja svojih članica, a kamoli kandidata za članstvo. Jedino što se traži je asistencija oko gorućih pitanja poput migrantske krize, dok je sve drugo otvoreno. Autoritarizam imate u Poljskoj, Slovačkoj ili Mađarskoj, u svakoj državi je moguća pobeda antiEU stranaka, Britanija je izašla iz EU, a Merkel će praviti problem oko toga što je Srbija autoritarna?

Slično je i sa drugom stranom. Putin pred sobom vidi čoveka koji se smeje od uva do uva na samu pomisao da mu bude blizu, koji ne uvodi sankcije Rusiji, bivši je (a i sadašnji) proruski nacionalista, hoće da kupuje staro rusko naoružanje, a zauzvrat traži da bude primljen pre izbora, kako bi pokazao da ima podršku Rusije, omiljene kod prosečnog birača. Hoće li to Putin odbti zbog vladavine prava i slobode medija u Srbiji?

Većina koja podržava aktuelnu politiku može biti objašnjena činjenicom da u Srbiji opcija koja gravitira gradjanskoj i demokratskoj politici praktično nikad nije imala većinu. U vreme Zorana Đinđića, deo vlade je otpočetka bio protiv nje, u vreme Borisa Tadića većinu su činili i socijalisti. Međutim, tada niste imali utisak o ispražnjenosti politike od njenih osnovnih relacija. Niste imali osećaj da dijalog ne postoji, odnosno, da je istina potpuno nestala iz politike. Ovo što sada imamo se možda zaista dešava prvi put u istoriji.

Moja poenta je da bi u trenutku kada bi sadašnja politika bila smenjena iza nje ostala samo gomila korupcije. Medjutim, korupcije koja je ostala u nezabeleženim neformalnim razgovorima, širokom korišćenju rupa u zakonima, kršenjima zakona koja se teško dokazuju i verovatno u nešto malo slučajeva koji će imati nešto pravosudnog efekta. Iza ove vlasti ostaće i prostor ispražnjene politike u kojoj više ništa nije istinito ili važno, osim novca.

I sad ostaje pitanje, da li je ova promena ka post-truth politici definitivna ili nije? Protesti koji se trenutno odvijaju u Srbiji čine se da su usmereni upravo protiv ovog stanja: nije bitno da je Vučić pobedio u trci za predsednika ili nije, već što je to učinio na način koji je podvukao transformaciju politike u pitanje novca i odsustvo svake tradicionalne političke vrednosti. Potpuna zloupotreba medija, potpuni izostanak debate, potpuna neformalna korupcija birača.

Protestanti hoće da ukažu na to. Međutim, da li opozicione stranke i opoziciona javnost uopšte  primećuju ovu transformaciju? Kada Vučić više ne bude na vlasti nestaće neformalna korupcija u njegovu korist, ali se čini da bi zakoni i formalna politika mogli ostati dosta slični. Samo je pitanje vremena i možda ljudskih kvaliteta kada će se iste rupe u zakonima početi otvarati na novi način.

Opozicija će morati da, osim novh ljudi, ponudi novi sistem, odnosno povratak tradicionalnih vrednosti u politiku.

Jer, za ovaj sistem, već imamo odgovarajućeg čoveka.

Comments are closed.

Adsense

Po datumima

април 2017.
П У С Ч П С Н
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
%d bloggers like this: