Verujem da ste već primetili da ideologija, odnosno, ljudi koji misle u okvirima neke ideologije, praktično žive u svom svetu, a da toga nisu svesni. U određenoj meri svi živimo u svom svetu, ali ovde, iz različitih razloga, od kojih je jedan od važnijih to što ima dovoljno mnogo ljudi koji žive u istom partikularnom svetu, osoba ne primećuje da se kreće po ne-realnosti ili po izmišljenom prostoru u kome je sve specifično i delimično izmišljeno.

Oznaka vlasništva: “moje”

Evo nekih primera preko kojih možemo da otkrijemo obrise specifičnog sveta u kom neprimetno živirmo. U nedavnoj “raspravi” o Deklaraciji o zajedničkom jeziku, dominantne javnosti u SRB i HR dočekali su deklaraciju na nož, najgorim epitetima. Činjenica da gradjani Srbije razumeju gradjane Hrvatske ovde mora da nestane iz realnosti pred oznakama “srpski” i “hrvatski”.

Nacionalisti u ove dve države žele da govore samo “srpskim”, odnosno, “hrvatskim” jezikom, ne žele da se on naziva “zajednički” niti da se primećuje sličnost dva govora.

Relativno je lako uvideti da ova rasprava nema nikakve veze sa jezikom. Po svoj prilici, tu se radi o temeljnijim stavovima ili kognitivnim šemama. Nacionalista naprosto ne želi da ima ništa zajedničko oko sebe, on želi da ima nešto njegovo. Preciznije: ne želi ništa ni tuđe, ni zajedničko. Ono što “ima” (koristi, vezuje za sebe) hoće da bude označeno kao njegovo: “hrvatsko” ili “srpsko”. To važi za bilo šta, pa i za jezik.

Dakle, motivi za ovaj stav nemaju nikakve veze sa jezikom. Ista šema se odavno ponavlja u nazivima “hrvatski sabor” “hrvatske pošte”, “hrvatske ceste”, što je iz nekog razloga u manjoj meri sprevedeno u Srbiji, iako je nacionalistička matrica jednako prisutna u obe države, pa i u ostalim balkanskim državama.

Ova iracionalna matrica je istovremeno i autoritarna. Oni koji primećuju sličnost dva jezika denuncirani su na grube načine, kao da žele da nekome oduzmu privatno vlasništvo.

Denuncijacija zajedničkog kao “otetog”

Na sličnoj osnovi je vatreni anti-komunizam ili anti-socijalizam koji prati nacionalizam na prostoru bivše Jugoslavije od raspada ove države.

Komunizam je percipiran kao sistem koji otima privatno i pretvara ga u zajedničko. Ako je pritom zajedničko iskorišćeno za bogaćenje nekog drugog, ili pretvoreno u privatno vlasništvo nekog drugog, bes je još veći. Ako je prvi vlasnik pretpreo nasilje dok se bunio zbog otimanja, “komunizam” postaje najcrnja psovka.

Sve je ovo dosta razumljivo. Međutim, ova šema razmišljanja gubi iz vida da zajedničko postoji i kao ne-oteto. Praktično, prirodna ili osnovna osobina zemlje je da nije u privatnom vlasništvu. Privatno vlasništvo je društvena kategorija koja dolazi kasnije. Tokom vremena samo relativno mali delovi zemlje postaju privatni, dok značajni delovi ostaju zajednički. Planine, nacionalni parkovi, putevi, gradsko gradjevinsko zemljište itd, zajednički su nezavisno od bilo kakvog otimanja. Čak je tačno i da bi neka zemlja, recimo, ona koja je potrebna za puteve, trebalo da postane zajednička (uz naknadu) čak i ako je prvobitno bila privatna. Slično je i sa mnogim drugim zajednilčkim stvarima ili stvarima u državnom vlasništvu, kojih ima u svakoj državi (institucijama, školama, bolnicama…).

Sve ove stvari čine zajedničko vlasništvo, koje nema veze sa aproprijacijom posle II svetskog rata. A “socijalizam” mogao bi biti shvaćen i kao svako transparentno korišćenje ovih zajedničkih resursa u opštem interesu.

Da bi bio ovako shvaćen, mora da se izbori sa snažnom diskvalifikacijom svega zajedničkog kao “otetog”. Postojaće snažni pritisak u pravcu obrtanja procesa “otimanja” i privatizacije svega, pod raznim izgovorima, koji samo naizgled imaju veze sa ekonomijom. Kod nas su popularni izgovori o nužnoj “neefikasnosti” javnog sektora ili o “partijskom plenu” koji javni sektor nužno predstavlja.

U osnovi ovih ekonomskih teorija je jedna iracionalna šema, koja opet, kao i malopre kada se radilo o jeziku, traži da ono što nas okružuje bude “privatno”, u privatnom vlasništvu.

Vlasništvo i epitet “najstariji”

Od kada smo sve zajedničko denuncirali kao oteto, postoji još jedna kognitivna šema koja ranije nije postojala. Svaka nacionalistička etnička grupa na Balkanu želi da sebe prikaže kao “najstariju”.

Recimo, “Srbi” su najstariji narod na Balkanu (pa i u svetu). Ostali narodi su nekadašnji Srbi koji su promenili veru ili jezik i “odnarodili” se. Srbi su najranije došli na ovaj prostor, dok su drugi došli kasnije ili su nastali od Srba (Hrvati, Muslimani, Makedonci, Crnogorci itd.)

Kao što se u prošlim slučajevima, naizgled radilo o lingvistici ili ekonomiji, ovde se naizgled radi o istoriji. Međutim, lako je uočiti da se u okviru ove „istorije“ dosta izmišlja, a da navodni istoričari ne brinu baš previše o činjenicama ili naučnom metodu. Njih interesuje da potvrde unapred zadatu tezu i ne planiraju da od nje odustanu bez obzira kakve su činjenice.

U stvari, i ovde se radi o privatnom vlasništvu. Onaj ko je “najstariji”, ko je prvi došao, prvi je i prisvojio (kao predstavnik određene etničke grupe) teritorije o kojima je reč. On ima prve “tapije” na te teritorije. Teritorija je najčešće proizvoljna, najbolje što veća, pa tako nastaju “velike” Srbija, Hrvatska, Albanija itd. Navodna “istorija” zapravo želi da opravda privatno (grupno) vlasništvo nad teritorijama. Drugi nemaju pravo na teritorije jer su došli kasnije, ili su u stvari Srbi, što samo potvrđuje da su nekadašanju tapiju na dotičnu teritoriju imali “Srbi” kao kolektivitet, a sadašnji “Srbi” tu tapiju nasleđuju, za razliku od onih koji su se “odrodili”.

Čitava operacija odvija se u potpuno izmišljenom, partikularnom svetu, pošto svaka etnička grupa ima svoju istoriju. Istorijske “činjenice” se selektuju i izmišljaju, a nikakva pažnja ne poklanja se činjenici da kolektivno etničko vlasništvo nad nekom teritorijom pravno ne postoji. U nijednom pravnom dokumentu, bilo domaćem bilo međunarodnom ne pominje se da je neka – bilo koja – teritorija u vlasništvu “Srba” ili “Hrvata” kao etničke grupe. Sasvim suprotno, pravno su zaštićene države i stanovnici teritorija nezavisno od njihovog etničkog porekla. Zbog toga, na primer, u referendumima za osamostaljenje neke teritorije ili grupe imaju pravo glasa svi stanovnici neke terirotije, a ne samo pripadnici određene etničke grupe.

“Rasprava” o starosti naroda odvija se u potpunosti u ideološkom izmišljenom svetu i ima veze sa realnošću samo utoliko što može potaknuti etničke grupe na sukob.

Pa ipak, u njoj jednako učestvuju “istoričari”, “fiozofi” i “akademici”.

Porodica kao vlasništvo

Nedavni slučaj kada je moralna panika u delu javnosti uspela da ukine već doneti Obrazovni paket za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom koji je u saglasnosti i po nalogu ministarstva prosvete već bio predmet aneksa školskih planova. Panika je podignuta pod optužbama da paket „seksualizuje decu“ i sadrži „pornografske opise“. U stvari se radilo o normalnim sadržajima za obiman priručnik od 455 strana (paket za osnovne i srednje škole), a sadržaji koji su najviše boli oči konzervativcima su odgovori na moguća pitanja koja se mogu javiti u nastavi i koja se, naravno, javljaju i sada, bez paketa.

Srpski pokret Dveri koristio je formulacije o „seksualizaciji dece“ a crteže koji su prikazivali ljubljenje nacrtane u maniru ilustracija dečijih knjiga nazivali „pornografskim sadržajima“. Pošto su iz Dveri ponudili kao alternitavu informacije o polnim bolestima i trudnoći, izgleda da je ideja da bi škola trebalo da prepusti roditeljima bilo kakvo obrazovanje ili vaspitanje koje bi išlo dalje od toga. Otprilike, samo roditelj, ukoliko želi, ima pravo da „seksualizuje“ svoje dete, a pretpostavlja se da bi on to trebalo da čini tako što će detetu preporučivati da seks odloži do braka. Emotivni život deteta i formiranje stavova u vezi sa njim, pa i sa seksom, treba da se formiraju u okviru „porodice“.

Naizgled to nije loše. Nevolja je jedino u tome što su neka deca zlostavljana baš u porodici, što dete ne živi samo u porodici, a emitivne veze ostvaruje u njoj, ali i van nje. A dalji problem je u tome što su konzervativci koji bi da kontrolišu svoju porodicu po pravilu i tradicionalisti i nacionalisti. Profesor Fakulteta političkih nauka, odnedavno i kolumnista Politike, Miroljub Jeftić, u ovom listu preporučuje da se problem nezaposlenosti reši tako što će „otac“ odlučivati koje će od dece ići u školu, a koje će ostati na „njivi“, pa onda neće biti nezaposlenih (pre)školovanih mladih. O čemu će još i do kada otac odlučivati? O čemu će odlučivati u vezi emotivnog života dece, ako bi trebalo da ima moć da dete ostavi na njivi?

Upravo autori koji su svojim člancima uticali na moralnu paniku povodom paketa, nisu samo brižni u vezi porodičnih odnosa, nego i u pogledu teritorija koje trenutno poseduje Srbija. Slobodan Antonić kaže: „Kada se Srbija oslobodi komradorstva i mafije, prvo što će morati da uradi jeste da oslobodi Kosovo„. Miša Đurković, koji je obrazovni paket optužio za pornografiju i „satanizam“ kaže: „Srpsko pitanje na Balkanu treba rešavati postepeno, sa dugoročnim ciljem objedinjavanja Srbije, Republike Srpske i oslobođene Crne Gore u jedinstvenu srpsku zajednicu.“ a lider Dveri poručuje: „Cilj moje politike je ujedinjenje svih srpskih zemalja!“ Za nacionaliste je, dakle, barem još jedna stvar podjednako važna, ako ne i važnija od „zaštite porodice“.

Konzervativizam kod nas nije vezan samo sa brigom za „porodicu“, u kojoj „otac“ odlučuje šta će deca raditi i u kojim okvirima će se kretati njihov emotivni i seksualni život, nego je povezan i sa specifičnim ciljem proširenja privatne svojine grupe „nacije“. Svi nacionalisti kao svoj politički prioritet postavljaju kontrolu veće teritorije od one koju Srbija trenutno kontroliše. A takvo povećanje kontrole obično je povezano sa vojskom i ratom. Nije loše, u tom kontekstu, kontrolisati i mlade, koje najpre „radjaju Srpkinje“, a onda vaspitava „porodica“.

„Porodica“ kao privatno vlasništvo oca.

Religija kao garant vlasništva

U svakoj svojoj poslanici SPC ne propušta da naglasi da su Kosovo i Metohija „naša teritorija“, i „neodvojivi deo Srbije“. Kako je jedna verska institucija postala ekspert za pitanja vlasništva nad teritorijama? Uopšte, zašto su verske zajednice na Balkanu, po pravilu, predvodnici nacionalista u svojim zemljama?

Izgleda da religija i vera nisu samo način da se pojedinac odnosi prema svetu, smrti i sudbini, već da igraju i socijalnu ulogu koja obično ima veze sa nacionalizmom. Crkva ili verska institucija su tu da se založe da se ostvari neki „nacionalni“ cilj, da garantuju ispravnost i opravdanost borbe za taj cilj, da blagosiljaju i brane učesnike u toj borbi i da, na kraju markiraju vlasništvo grupe nad teritorijom.

Zbog toga su bogomolje na Balkanu bile na tolikom udaru u ratovima devedesetih. Stotine srušenih ili zapaljenih crkava i džamija svedoče da su akteri hteli da uklone oznake vlasništva sa osvojenih „svojih“ teritorija.

To nije samo karakteristika Balkana. Praktično svuda u svetu crkve su manje ili više markeri „identiteta“ i vlasništva. U Švajcarskoj je svojevremeno prošao referendum o zabrani izgradnje džamija, a džamije u mahom hrišćanskoj Evropi često su skrivene.

Religija nije samo način da se čovek odnosi prema natprirodnom, nego je i način da se podrže sasvim zemaljski ciljevi. Na našem prostoru, renesanse religije, nacionalizma i privatnog vlasništva išle su paralelno.

Jugoslavija kao “tamnica naroda”

Teško je navesti neki stav koji je više opšte mesto i doslednije sproveden od negativnog stava prema Jugoslaviji. Jugoslavija je crvena marama za sve nacionaliste. To ide toliko daleko da nije problematičan samo period komunizma, nego i ranija istorija. Kralj ujedinitelj Aleksandar Karađorđević u Srbiji ima spomenik samo u selu Deronje u Vojvodini. A nekada su njegovi spomenici krasili svaki veći grad Jugoslavije. Doduše, najpre su porušeni za vreme okupacije u II svetskom ratu, a kasnije nisu obnovljeni.

Jugoslaviji se zamera što je bila zajednička država. U njoj se nije znalo šta je čija (grupna) privatna svojina. Srpski nacionalisti žale za tim što posle I svetskog rata, Srbija kao pobednica nije povukla granice koje se umnogome poklapaju sa kasnije iscrtanom „Velikom Srbijom“. Smatra se da bi takav potez Srbiji obezbedio veliku teritoriju koju bi zadržala do danas. Takođe, smatra se da bi činjenica da su na tom prostoru u prilično velikom broju živeli i drugi narodi, predstavljala manji problem.

Umesto „Velike Srbije“ stvorena je Jugoslavija, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u kojoj se nije znalo šta je čije. Narativ ide dalje da su svi ostali iskoristili ovu „grešku“ Srba i zajedničku imovinu i zajednički život iskoristili za kasnije prisvajanje „srpskih teritorija“. Greška je bila, dakle, u tome što nije omeđena privatna svojina i što, u pogodnom trenutku nije učinjena većom. Ponovo se ponavlja ista matrica. Naš virtuelni subjekat istorije želi da prisvoji što više. Pri tom se ne obazire mnogo na činjenicu da je nešto od toga što želi da prisvoji sporno. On će to rešiti ratom i represijom.

Praktično svi balkanski nacionalisti dele ovo mišljenje o Jugoslaviji i ponavljaju ga u svakoj prilici. Pri tom sama Jugoslavija i život u njoj ne igraju nikakvu ulogu. Činjenica da je zemlja bila ugledna, relativno slobodna u odnosu na svoje socijalističke parnjake, ekonomski uspešna za svoje vreme, mirna, osim u periodu okupacije za vreme II svetskog rata itd, ne igra bilo kakvu ulogu. Zajedničko mora biti ocrnjeno da bi se pojavilo privatno, što više našeg privatnog.

Rezime

Svi ovi diskursi praktično ponavljaju samo jedan stav: Želim privatnu svojinu i to što veću! Ne mislim se obazirati na druge. Samo to želim.

Lingvistika, istorija, religija, kultura, ekonomija, porodica – moraju se uklopiti u ovaj stav ako žele da budu prihvaćene. Filozofija se ne može nikako uklopiti, osim ako se samoukine i stalno posipa pepelom.

Ideologija, naprotiv, doživljava praznik. I to ne bilo koja, nego glavna savremena postideologija – neoliberalizam.

Čija je samo jedna od grana – nacionalizam.

Dvogled Live, pilot