Naslov ove kolumne pozajmio sam iz jednog teksta Dragana Velikića u kome on opisuje sadašnju situaciju građana kao džep vremena, stanje koje znamo kada je počelo, ali ne znamo kada će se završiti. Džep je metafora za prostor izvan toka, neki zastoj, iskliznuće. Kao da vreme ide u jednom smeru, a mi stojimo pored njega. Razumem, čini mi se, motive za ovu sliku, ali bih, svejedno pokušao da je preokrenem: šta ako mi danas nismo u džepu nego baš u matici vremena, matici usred stihije koja nas ne vodi nigde gde treba, ali je svejedno jaka i dominantna?

Sve to ima veze sa situacijom u vreme „promene vlasti“, mitskom 2012. za koju sad ne znamo da li je bila davno ili juče. Tada se činilo da je Srbija krenula napred jer su bivši radikali koji su se dičili „ideologijom nacionalizma“, postali naprednjaci koji su nominalno postali „vegeterijanci“, navodno krenuli ka EU i odrekli se stare politike. Moglo se tada činiti da je nacionalizam pobeđen, jer su ga se odrekli njegovi glavni zastupnici. Na nivou konkretne politike i danas je tako. „Unutrašnji dijalog“ koji se vodi iz razloga daljeg ispunjavanja zahteva EU i SAD to jasno pokazuje. Međutim, izgleda da je tada potcenjena mogućnost naših nacionalista za protivrečnu politiku na raznim nivoima.

Paradoks današnje Srbije je u tome što su nekadašnji otvoreni nacionalisti nastavili da nekadašnje „izdajnike“** tretiraju kao izdajnike, iako su sami otišli mnogo dalje nego što su nekadašnje vlasti, a današnja opozicija, ikada smele. Nacionalizam je, sa maskiranim nacionalistima koji su sada na vlasti, zapravo postao mnogo rašireniji nego što je bio posle 5. oktobra. Izgleda da je nacionalizam bio lukaviji od njegovih oponenata. Pod izgovorom da odustaje od sebe, postao je glavni tok, potpomognut u ovom preuzimanju glavne struje mogućnostima koje daje vlast, ali i međunarodnom scenom na kojoj nacionalizam ponovo cveta na Istoku Evrope i u SAD, pa i u zapadnoj Evropi, kako pokazuje jačanje desnice i Brexit.

A nacionalizam se – iako je popularnija njegova definicija „ljubav prema svojoj naciji“ – mnogo bolje definiše kao pravo na samovolju svoje nacije i posledično na samovolju uopšte. Istinito je ono što mi kažemo, pravedno je ono što mi kažemo, naše je ono što mi kažemo, istinito je ono što naša vlast kaže. Ima, doduše, „nekih“ koji za novac iz inostranstva govore protiv svoje vlade, ali to je ono „takozvano istraživačko novinarstvo“. Samovolja ide i tako daleko da je ovih dana jedan od funkcionera vladajuće stranke kritikovao odluku suda ovim rečima:“Gospodo sudije, pitam vas ono što se narod Srbije pita svakoga dana – kada ćete početi da sudite po zakonima Republike Srbije, pravu i pravdi, a ne po sumi novca koju dobijate od dosovskih osvedočenih lopova, koji su sproveli najmonstruoznije pljačkaške privatizacije?“

U normalnom društvu, sud je institucija koja u krajnjoj liniji odlučuje šta je istina. Ako vas neko kleveće, možete da svoju čast zaštitite na sudu i sud bi trebalo da kaže da li je ono što je o vama rečeno istina. Nije tako kod nas. Kod nas vlast vlast određuje „očigledne istine“, a sudije su proglašene za kriminalce („po sumi novca koju dobijaju“), ako se u te istine ne uklope.

Što je najgore, dok vrši ovaj, po mišljenju Visokog saveta sudstva, nezapamćen pritisak na sud, naš funkcioner rizikuje samo privatnu tužbu nekog od neimenovanih sudija i relativno malu odštetu za klevetu koja će, možda, biti presuđena za nekoliko godina.

U svetu samovolje, ništa ne postoji. A čak i ono što postoji ne može da se sazna, kako je nekad govorio antički sofist Gorgija. Već poslovična jelka sa kojom ćemo dočekati novu 2018. godinu koštala je 83.000 evra iz beogradskog budžeta. Ali, da li je to mnogo ili malo? Ima li neke veze što je to plastična jelka, pa se, po svemu sudeći, može koristiti više godina? Da li se to dodatno naplaćuje i svaka godina garantnog roka u kome se nešto može koristiti? Je li ugovor za ovu jelku raskinut ili nije? Ako jeste, zašto jeste, ako je izjava gradonačelnika da će ugovor biti raskinut „u roku od odmah“ bila posledica zabune?

Bilo da smo u džepu istorijskog vremena ili u matici, i sama Nova godina je mali džep vremena. Zato, srećno!

*ovo je kolumna koja je trebalo da izađe u prazničnom broju Politike za Novu 2018. Ipak, urednici su je odbili kao nedovoljno argumentovanu, nakon više od četiri godine kontiuniranog izlaženja kolumne. Ostale kolumne, osim one pre ove koja nije objavljena na sajtu, nalaze se ovde.

**ova rečenica, naravno, referira na nekadašnju propagandnu podelu na „patriote“ i „izdajnike“, podelu koju su tada, u devedesetim, forsirali socijalisti i radikali. Tu podelu je ovih dana obnovio predsednik SPS Ivica Dačić, opisavši koaliciju za lokalne izbore u Mionici između SPS, JS i SRS, rečima: „mi nikada nismo bili izdajnici“.