Arhimed je jednom rekao „Dajte mi dovoljno jak oslonac i dovoljno dugačku polugu i pomeriću svet!“. Tako je u fizici, ali i u filozofiji takođe postoje pretpostavke intelektualnog rada o kojima se malo govori kada postoje, a koje ostavljaju ogromne posledice kada ne postoje.

Pretpostavka sveg intelektualnog rada su tzv. univerzalne vrednosti. Na primer, istina je takva vrednost. Takve vrednosti traže komplikovan i složen skup uslova da bi mogle doći do izražaja. Za istinu je potrebno da postoji dovoljno velika intelektualna zajednica koja je razvila interes za nju i ovladala metodom obuzdavanja faktora koji bi mogli uticati da se istina ne vidi ili ne otkriva. Ta metoda uključuje poštovanje raznih principa: da su činjenice svete, odnosno zajedničke, da treba kontrolisati moguću pristrasnost u nauci, da treba odvojiti emocije od činjenica, da treba najpre razumeti, a onda kritikovati, da treba čuvati slobodu govora itd.

Intelektualac, naučinik, filozof ili svaka osoba kojoj je stalo do univerzalnih vrednosti, stalno učestvuje u pravljenju atmosfere u kojoj takve vrednosti mogu da postoje. To je proces sličan miningu bitcoina. Ako nema dovoljno kritične mase kritičke javnosti, preovladaće izmišljene vesti, pristrasne teorije, praktično deluzije.

Mi smo, barem odskora, upravo taj slučaj. Kad to kažem, ne mislim na osobine pojedinaca. Kod nas ima mnogo pojedinaca koji shvataju univerzalne vrednosti, stalo im je do istine, morala, pravde, pristojnosti. Međutim, postoje i oni drugi kojima te vrednosti i njihov značaj nisu jasni. Dolazak neoradikala na vlast i zahuktavanje pretenzija na apsolutnu vlast, još je jače, praktično jače nego ikad, zaoštrilo potkopavanje univerzalnih vrednosti.

Međutim, radikali ili neoradikali ne bi mogli učiniti ništa da nisu imali pogodnu podlogu za to. Podloga je vekovna autoritarnost i patrijarhalna kultura u kojoj emocije drastično pretežu nad potrebom bezinteresnog i nepristrasnog stava koji vodi ka istini.

Evo jednog primera za to. U nedavnoj emisiji Da, možda ne, na RTS koja je imala za temu „preptostavke političkog dijaloga“ tekao je ovakav „dijalog“:

D. Pavlović (DJB): Kada se gleda privredni rast mi smo u poslednjih nekoliko godina na začelju kolone zemalja regiona.

A. Martinović (SNS): Ko to kaže?

Pavlović: Kaže MMF, Svetska banka, naš Zavod za statistiku.

Martinović: Pa čekajte, kako je moguće, ako je sve to tako da Srbija iz godine u godinu na svetskoj Doing Business listi Svetske banke, da njeno mesto raste na toj listi? Ako je tačno da smo mi najgori u ovom delu Evrope, da Vučić laže, nemoguće je onda da oni podižu naše mesto na listi.

Pavlović: Moguće je, jer ta lista ne meri privredni rast.

Martinović: Nego šta meri?

Pavlović: Meri privredno okruženje na osnovu zakona koji su doneseni, a koji se često ne poštuju.

Olivera Kovačević (RTS): Molim vas, kratko ćemo pogledati reklame, pa ćemo nastaviti.

Nastavilo se o drugoj temi. Šta pokazuje gornji dijalog? Predstavnik vlasti izražava sumnju u podatke MMF, Svetske banke i Zavoda za statistiku. Tvrdi da su oni kontradiktorni sa podizanjem mesta na DB listi, iako ta dva podatka nisu u kontradikciji, jer mere različite stvari. Ono što je važno je da praktično jedini podaci o privrednom rastu koji uopšte postoje, jedine činjenice o tome, ne mogu postati predmet slaganja, ako su nepovoljne po vlast. Drugim rečima, svaka činjenica može biti opovrgavana, ako ne odgovara vlasti.

Ili, činjenice (istina) ne postoje.

A od istine zavise sve ostale vrednosti. Ako možete postići da svoje protivnike predstavite kao ubice, onda ih možete poslati u zatvor. Ako ih predstavite kao nepristojne ljude koji krvnički vređaju protivnike, možete ih eliminisati iz javnog prostora itd.

Zamena činjenica izmišljotinama – izmišljenim svetom – može ići i ide u nekoliko koraka. Najpre se izmišljotine govore pozivajući se na pravo da se kaže „svoje mišljenje“. Taj zahtev pada na plodno tle, pošto je naizgled potrebno zaštititi potpunu slobodu govora. Pod paravanom „svog mišljenja“ možete govoriti izmišljotine o drugima, vređati ih, difamirati. U drugom koraku, ova samo subjektivna istina postaje kvazi-objektivna tako što se svaki drugačiji stav ili istina cenzuriše iz javnog prostora raznim metodama.

Na primer, kod nas se misli da vlasnik privatnog medija ima pravo da na njemu plasira bilo šta. Sada je samo potrebno da neki privatni vlasnik ima interesa da plasira izmišljotine i cenzuriše svaki drugačiji stav, pa i samu istinu. Ovo se može postići podmićivanjem – upućivanjem javnih ili privatnih sredstava ka ovom privatnom vlasniku medija, ali i pretnjama i ucenama raznog tipa. Obično je dovoljno samo staviti u izgled (laku) zaradu. Mediji u javnom vlasništvu mogu se disciplinovati pretnjama smenom urednika i javnim sablažnjavanjem nad ispoljavanjem kritičkog mišljenja, ali je mnogo lakše dovesti privatne medije u ekstremno stanje.

Da je prostor istine izbrisan, vidi se i po tome što se nesmiljeno radi na vređanju i ponižavanju političkih protivnika, čime se kod njih javlja prirodna želja da sa onim ko ih ponižava ne razgovaraju. Tada izmišljenom svetu možete dodati i tvrdnju da bi se vi rado izložili argumentima, ali da vaši protivnici ne žele da razgovaraju sa vama, da su „protiv dijaloga„, „ne žele da učestvuju u dijalogu“

U poslednjih nekoliko godina, vlast u Srbiji uspela je da izmišljeni svet postavi na mesto na kome bi trebalo da stoji istina. Vest sa njuz.neta

Vučić: Došli smo do onog trenutka kada bukvalno mogu da izjavim bilo šta bez ikakvih posledica

je prava ilustracija tog stanja. Ovaj izmišljeni svet brani se svim sredstvima, a prostor za slobodnu javnost svake godine se smanjuje.

nastaviće se…