„Saša Janković i njegova politička organizacija deo su šireg pokreta čiji je cilj da u presudnim trenucima borbe naše države za zaštitu nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji, u najvećoj mogućoj meri oslabi javnu podršku toj borbi i među građane Srbije unese nespokojstvo, ocenio je potpredsednik Glavnog odbora Srpske napredne stranke Marko Đurić.“ (RTS, 16.jun 2018)
Cilj ove analize je još jedan pokušaj da se preciznije odredi vrsta jezika koji preovlađuje u današnjoj javnosti Srbije. Da se radi o „lažnim vestima“ je istovremeno tačno i nije tačno. U krajnjoj analizi ovde se laže, ali je analiza te laži nešto drugačija od podrazumevane.
Bazični meta-jezik koji se obično koristi u analizi javnog političkog govora je da postoje akteri koji lažu – govore namerne neistine – ali da je kriterijum za laž/istinu prisutan i u svesti svih aktera i u javnosti. Jedino što neki akteri – čije su izjave neistinite – to ne priznaju, a ne postoje instance koje bi presudile u nekom slučaju. Te instance mogu biti sudovi – koji su spori i sa marginalniom uticajem – ili napristrasna javnost, koja je takođe slaba i marginalizovana.
Onaj ko laže, a na vlasti je, danas može biti siguran da će ga podržavati većina medija (tabloidi i sve novine osim jedne, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom itd), takođe, deo potkupljene javnosti koji podržava svaku izjavu vlasti. Ovo mnoštvo osigurava da BILO ŠTA što kaže vlast može biti podržano kao uverljivo.
Ono što se obično ne primećuje je da predmet laži nisu samo proverive stvari. Na primer, kada vlast tvrdi da Srbija ima najveći privredni rast u regionu, a zapravo ima najmanji, ta činjenica je proveriva, ali će biti osporavana i marginalizovana na uobičajen naćin. To je samo jedna lažna „činjenica“.
Međutim, izjava poput one koje je u zaglavlju ovog teksta, nije naprosto lažna činjenica jer se ne kreće u prostoru u kome se bilo šta može proveriti. To je ono što je specifično.
Da vidimo šta je sadržaj gornje izjave. Ona političkog protivnika smešta u nekoliko relacija, naime, Saša Jankovič i PSG su „deo šireg pokreta čiji je cilj da… u najvećoj mogućoj meri oslabi javnu podršku borbi naše države…“. Sve ove relacije nisu proverive. Ne može se, ma kojim sredstvima, proveriti da li su one tačne. To je zato što:
1) ne znamo o kom se pokretu radi, iako reč „šireg“ sugeriše, na osnovu sličnih izjava vlasti, da se radi o pokretu u kome učestvuje i neko iz inostranstva,
2) ne znamo kako se utvrdđuje da takav „pokret“ ima neki „cilj“,
3) ne znamo kako su utvrđuje da je neko „deo“ takvog pokreta.
Dakle, ništa u ovoj izjavi ne može biti provereno. Pa ipak, ona opoziciju prikazuje kao aktera koji radi za strane isnterese, protiv interesa Srbije, imajući svesnu nameru da radi „protiv Srbije“.
Ako ukupan univezum podelimo na „stvarnost“ (ono što se može proveriti, kao što je, recimo rast BDP) i “ maglu“ (ono što se ne može proveriti ali se o tome može govoriti, kao što su nečije namere, planovi, međusobne ne-javne relacije itd), onda je važno primetiti da se „laganje“ u našoj javnosti u mnogo većoj meri odnosi na ono što se ne može proveriti – bilo zbog toga što je u pitanju budućnost, bilo zato što se radi o privatnoj sferi aktera (misli, namere, planovi).
Ovu maglu niko ne može da demantuje, osim prostom tvrdnjom da nije tako, ali je njeno prisustvo siguran znak političkog uređenja i političke kulture u kojoj se magla javlja.
Diktatura se može definisati kao poredak u kome je opozicija difamirana optužbama za izdaju, loše namere, planove protiv zemlje, saradnju i rad za strance itd – sve to u okviru izjava koje se ne mogu proveriti ni na koji način, koje su magla ili propaganda koja zamenjuje lažima normalnu demokratsku javnost.
Ako jednog dana bude postojala u Srbiji stabilna javnost otporna na ovakvu propagandu, prisustvo ove magle, koje se lako može dokazati, biće siguran kriterijum kvaliteta političkog uređenja koje je Srbija imala u ovim godinama.
Za mnogo šta će se tada pokazati da nije bilo tačno u izjavama vlasti, ali ako ne naučimo da prepoznajemo maglu i da tražimo da ona bude zamenjena nečim drugim, onda ćemo se ponovo obresti u sličnom sistemu.
Jer, urednici današnjih medija spremno čekaju novu vlast.
