U određenom smislu, sve ideološke stvari su nevidljive. Ali, zbog toga, ne manje prisutne i odlučujuće po samu stvarnost. U Srbiji u političkoj kulturi imamo dve različite ideologije – mogli bismo ih nazvati radikalna i demokratska. Sada živimo u radikalnoj. Lakše ju je opisati nego predvideti sve njene posledice.

O čemu se radi? U realnosti postoji jedna nevidljiva norma koja deli dozvoljeno od nedozvoljenog – ono što se radi od onoga što se ne radi. Zakoni nisu dovoljni da ovo regulišu. Na primer, uvrede, diskvalifikacije su regularan deo – radikalne – političke javnosti, a retko su predmet sudskih odluka. Kazne u tim slučajevima su male i retke, tako da se posao diskvalifikovanja nastavlja kao da ih nema.

Ali zašto da u jednom društvu ne bude diskvalifikacija?

Ovo pitanje nije lako i možda možemo baciti svetlo na njega preko grubljeg pitanja ubistva. Ubistvo je zabranjeno u svim pravnim sistemima. Pravo na život ima svako, nezavisno od njegovih karakteristika. Ali, tako je samo u demokratskoj političkoj kulturi. U radikalnoj je nešto drugačije. Tu neko može zasluživati smrt zbog individualnih karakteristika. Recimo, parole „Ubi Srbina“, „Srbe na vrbe“ koje se mogu čuti u ne-srpskim nacionalističkim radikalnim strukturama, su javna objava kršenja demokratskog ili prosto moralnog pravila da svako ima pravo na život.

Kada bi u okviru radikalne kulture, bila osvešćena (i tako „vidljiva“) neformalna pravila vezana za ubistvo ona bi ovako glasila: „Nije tačno da svako ima pravo na život. Neki (Srbi, Hrvati, Albanci, Muslimani, „pederi“, „izdajnici“ itd) se mogu nekažnjeno ubiti i treba da budu ubijeni“. Ovaj stav je naravno mnogo češće izrečen, nego što se ubistvo, prebijanje ili zlostavljanje stvarno i dogodi. Međutim, ovaj stav je priprema, okvir koji je takvom zlostavljanju potreban da bi se opravdalo i po pravilu ga prati.

Zbog svega toga, demokratska kultura se bori ne samo protiv zlostavljanja, nego i protiv radikalnih stavova koji opravdavaju zlostavljanje. I to radi i na nivou reči, ne samo na nivou dela. „Govor mržnje“ je krivično delo jer prati i priprema zlostavljanje. Ako smo gore rekli da su stavovi koji opravdavaju ubistvo češći od samog zlostavljanja, to se ne može reći za verbalno zlostavljanje, etiketiranje i diskvalifikovanje.

Verbalnih diskvalifikacija ne bi trebalo da bude iz istog strukturnog razloga iz koga ubistava ne bi trebalo da bude. Ubistvo eliminiše iz grupe koja je živa, a diskvalifikacija iz grupe koja ima moralna prava. Kada nekome u javnom prostoru kažete da je „izdajnik“ ili „kreten“ (van privatnog odnosa i specifičnog konteksta) onda ste pred sličnim moralnim izborom kao u slučaju ubistva: ili je u principu zabranjeno ili nepoželjno bilo kome reći da je kreten ili izdajnik, ili se nekome to može reći (naime, onima koji su po vašem mišljenju „kreteni“ ili „izdajnici“) a nekome ne može (jer nije kreten).

U okviru radikalne političke kulture se očigledno i jasno bira opcija 2: može se reći da je neko izdajnik ili kreten, kako bi radikali rekli „zato što je to istina“. Nevolja je što radikali smatraju da je istina subjektivna, što se dobro vidi po tome što često na primedbe u vezi etiketa koje koriste ili „činjenica“ koje iznose odgovaraju sa „imam pravo na svoje mišljenje„, umesto nekih jasnih i univerzalnih kriterijuma pomoću kojih bi se moglo objektivno utvrditi šta je istina i ko je zaista „kreten“ ili „izdajnik“.

Drugim rečima, u okviru radikalne kulture, svako ko se radikalima učini kao izdajnik, lopov, ološ ili kreten tako biva i nazivan. Nepotrebno je ulaziti u pitanje istine, a pogotovo u pitanje pravila demokratske kulture u kojoj niko ne zaslužuje etikete. Radikali na to samo odgovaraju da svako ima svoje mišljenje i da vi slobodno možete o njima govoriti slične etikete.

Jedini problem je u tome što bi ta razmena etiketa i uvreda bila kretanje isključivo u okvirima radikalske kulture. U suprotnoj, demokratskoj kulturi važe sasvim suprotna pravila i sve te etikete se izbegavaju. Demokratska kultura se kreće u okviru pravila uzajamnog poštovanja (odsustva diskvalifikacija) i „svetosti“ istine koja, umesto diskvalifikacija, odlučuje o tome ko će imati prednost. U okviru radikalske kulture, pošto u njoj postoji apsolutna sloboda etiketiranja i subjektivne istine, stvara se virtuelna realnost u kojoj su uloge podeljene prema potrebama radikala (etikete se kreću po pravilu po prostoru namera, skrivenih naloga, zlih želja itd. – pogledajte samo tabloide), a realnost se slika u skladu sa potrebama propagande bez ikakve zadrške.

Naš problem, nisu samo sami radikali, nego radikalna kultura u kojoj je na primer, moguće reći da je Nataša Jeremić „šef narko klana“, a da pitanje ne bude da li je to nepoželjno i kažnjivo, nego da li je to istina, a pošto je istina subjektivna i do kraja nepoznata, čak ni to. Nema sumnje da smo mi trenutno u potpunoj prevlasti radikalne kulture. Na to praktično nimalo ne utiče to što „idemo ka EU“. Protesti koji se dešavaju, i sami ispunjeni mešavinom kultura, barem svojim, nadam se većim delom, kao glavni zahtev imaju povratak demokratske kulture – konkretnije, povratak istine i prestanak tabloidinih difamacija.

„Sloboda medija“, o kojoj se stalno govori, praktično ne znači ništa bez ove razlike između kultura. Sadašnja vlast će recimo reći da su mediji sada slobodni, iako apsolutno navijaju za vlast kreirajući pomenutu virtuelnu realnost u okvirima radikalne kulture, a kao dokaz ponudiće „činjenicu“ da oni ne zovu urednike medija, nego da urednici sami biraju da učestvuju u propagandi vlasti. Na protestima #1od5miliona, po mom shvatanju, ne traži se takva sloboda – već sloboda u okviru demokratske kulture, praktično sloboda od diskvalifikacija i virtuelne, izmišljene, lažne realnosti.

No, iako su ove dve kulture u logičkom pogledu kao ulje i voda, u realnosti su više kao so i voda.

Sa dovoljno soli (pameti) trebalo bi da izaberemo demokratsku kulturu, ali možemo da nastavimo i sa radikalnom.

Daleko ćemo dogurati.

ps.

U 2019. Feedom House je promenio status Srbije u „delimično slobodna zemlja“, a štampa je bila delimično slobodna još od 2016. Sa nama u društvu su iste one zemlje koje će sa nama biti i u društvu najsiromašnijih (vidi dole).

Svi Evropljani, osim građana BiH, Albanije, Moldavije i Ukrajine, bogatiji su od građana Srbije.

Srbija je u periodu od 2012, 2013, 2014, 2015, 2016, 2017, imala kumulativno najmanji rast BDP-a u širem regionu Balkana, od Slovenije do Bugarske.

Ima u istom periodu i najmanji rast dohotka u regionu.