Kao što svedočimo već skoro deceniju, opozicija u diktaturi spina uočava se sa mnogim teškoćama. Sam termin „diktatura spina“ predložili su Sergej Gurijev i Danijel Trajsman u knjizi „Spin diktatori“ (Arhipelag, 2023.) ne bi li pronašli okvir za tumačenje novijeg tipa diktatura koje se ne koriste strahom u toj meri kao što to čine diktature straha, već se služe suptilnijom kontrolom, potkupljivanjem i propagandom kao osnovnim polugama vlasti.
Pored toga, diktature spina žele da spolja izgledaju kao demokratije i zbog toga u njima postoji legalna opozicija. Ono što je tu ipak specifično jeste da je u ovom poretku propagande, kao i u prećutnoj suspenziji vladavine zakona i jednakosti među strankama, ta opozicija praktično stavljena van (simboličkog) zakona. Javni servis (kod nas RTS) ne sme pozivati tu opoziciju u goste, kao ni predstavnike njoj naklonjene javnosti. Pravni sistem ne sme dovoditi u pitanje one aspekte i postupke vlasti koji iznutra menjaju demokratski poredak u autoritarni. Sve nacionalne frekvencije i svi tabloidi moraju tretirati tu opoziciju kao petu kolonu protiv koje je sve dozvoljeno.
Voditi opozicione stranke, smišljati njihov program, odlučivati o praktičnim koracima u tekućoj politici i u okviru kampanja, nije nimalo lako, zbog svega što smo gore naveli. Faktički nadmoćna propagandna mašinerija, kao i potpuna nemogućnost pozivanja na važenje pravila i zakona (koji za opoziciju ne važe) daje ogromnu prednost vlastima u svakoj političkoj utakmici.
U ovom članku, baviću se nekim od aspekata politike opozicije u periodu kampanje za protekle izbore održane 17.12.2023, posebno sa aspekta izbora linija komunikacije koje je izabrala lista Srbija protiv nasilja, tzv. leva opozicija.
Pre izbora, činilo se da bi linije njihove kampanje mogle da napadaju vlast prevashodno preko ovih 5 tema:
1) fijaska politike na Kosovu
2) promocije nasilja u komunikaciji i provladinim medijima
3) sveopšte korupcije i kriminala
4) pada standarda
5) ukidanja institucija i demokratskih pravila, neravnopravnosti u izbornom procesu
Fijasko politike na Kosovu
Odluka da će se vanredni izbori održati u decembru saopštena je na RTS-u, neposredno nakon akcije u Banjskoj. Njen tok i rezultat ocenjeni su u javnosti kao katastrofa za interese Srbije, a sama vlast pokazala je koliko je to „ne-dobra“ akcija time što se odmah ogradila od nje. Ovo ograđivanje zahtevala je i tada aktuelna pretnja sankcijama Srbiji ukoliko bi se pokazalo da je akcija povezana sa vlašću.
U prvim reakcijama opozicije, još dok su trajala okupljanja pod sloganom „Srbija protiv nasilja“, vlast je označena kao odgovorna za neuspelu i nepromišljenu akciju, bilo na način da ju je vlast organizovala, bilo da bezbednosne službe nisu primetile da se akcija sprema. Argument je bio da vlast ili vodi štetnu politiku – politiku koja ugrožava interese Srba – ili je nesposobna da spreči akcije koje vode takvoj katastrofi.
Pre nego što je počela kampanja, okupljanja i šetnje Srbije protiv nasilja su prestali i sada je bilo pitanje na koji će se način ova kritika vlasti zbog razvoja događaja na Severu Kosova nastaviti, odnosno, da li će to biti korišćeno u kampanji i na koji način.
Uzećemo twitter (odnosno, X) naloge opozicionih političara kao indikator tog načina na koji su tretirane teme u kampanji. To nema veze sa uticajem ove mreže na biračko telo, koji nije mali, već samo sa argumentom da bi se usvojena propagandna strategija opozicije morala videti i na Twitteru.
Vlast se u kampanji najviše vezivala za svakodnevne teme koje muče tzv. običnog čoveka: Da li će mu se deca odseliti iz Srbije, odnosno, vratiti u nju? Koliko imamo dece? i slične teme. Tema Kosova nije bila u fokusu njihove kampanje.
To primećuje i Zdravko Ponoš u tvitu 19.11.: „Vučić više i ne pominje Kosovo. Čak je i majica otpala iz spleta porodičnih pesama i igara.“ U istom tvitu pominje se i da Brisel konstatuje da preregistracija tablica na Kosovu na tzv. RKS tablice napreduje dobrim tempom: „Preregistracija sa KM na RKS tablice među kosovskim Srbima brzo napreduje sa ciljem da se završi do krajnjeg roka 01.12.“
Međutim, ni taj tvit ili neki njegov nastavak, ne elaborira šta opozicija želi sa tom temom. Drugi lider opozicije Dragan Đilas nije pominjao temu Kosova na svom X nalogu (inače, u toku kampanje, njegov nalog je imao 8 originalnih tvitova koji nisu repost tuđih tvitova, a ni odgovor na tuđe tvitove; ovi tvitovi, čini se, nisu imali neki određeni cilj uzeti kao celina). Zoran Lutovac, se na primer, dotakao teme Banjske, tek kada je BIA izdavala sopštenja o drugim temama: „Ne znaju ništa o Banjskoj, a znaju…“
Sve ovo pokazuje da lista Srbija protiv nasilja nije smatrala da je pitanje fijaska koji je doživela politika vlasti na Kosovu tačka na kojoj treba napadati vlast u kampanji. Možemo da razmišljamo zašto je to tako. Moguće je da su istraživanja pokazivala da i pored svih novijih događaja, birači još percipiraju vlast kao većeg zaštitinika interesa Srba na Kosovu od opozicije, posebno liste Srbija protiv nasilja. Po mom mišljenju, osnova te podrške je u percepciji da je upravo vlast spremna na nasilje u rešavanju pitanja Severa Kosova, a da je baš nasilje (vojna intervencija, akcija neke grupe ili vojske) shvaćeno kao put ka rešenju. Na te stavke nije uticalo ni to što je akcija u Banjskoj bila očigledno neuspešna, jer se te bazične percepcije ne menjaju zbog činjenica. Ipak, mislim da je opozicija trebalo da kandiduje celovitu politiku prema kosovskim pitanjima, čak iako procenjuje da su njena rešenja takva da bi ih podržala manjina birača. Ovako je ceo prostor ostavljen vlastima.
Promocija nasilja u komunikaciji i provladinim medijima
Vlast je započela kapmanju tako što je sama nabacila jednu temu, a onda benigni tekst u Danasu pretvorila u dokaz napada na porodicu, čak na sve porodice, sve očeve i majke. To je klasična primer propagandne tehnike prekrivanja, u okviru koje se kritike koje su upućene vama, veštački okreću prema kritičarima. Opozicija se ovde prikazivala kao nasilnička jer navodno „vređa“ sve očeve i majke, što je vrsta verbalnog nasilja.
Opozicija je, inače, temu nasilja na ovim izborima smestila u sam naziv liste „Srbija protiv nasilja“, naziv koji je preuzet od istoimenih protesta koji su trajali skoro 6 meseci posle tragedija početkom maja 2023. Na tim protestima, građani su tražili odgovornost vlasti za faktičke propuste da se nešto uradi protiv mogućeg nasilja, kao i za promociju nasilja u medijima, posebno u tzv. rijaliti programima. Vlast nije ni na jedan način reagovala na ove zahteve – rijaliti programi su nastavljeni, propusti neispitani i nekažnjeni.
Posebno je važno da se korišćenje verbalnog nasilja od strane vlasti nastavilo. Svako vređanje, blaćenje i satanizacija je verbalno nasilje. U to spadaju nazivi „hijene“ i „lešinari“ za građane koji su protestovali protiv nasilja, kao i pomenute etikete „mrzitelja svih porodica, očeva i majki“ sa kojima je počela kampanja.
Iako je sam naziv liste upućivao na otpor nasilju, opozicija je propustila da ovu temu pretvori u razrađenu temu kampanje. Bilo je tvitova o nasilju: Lutovac: „Prema podacima Eurostata, u Srbiji je 2021. godine živelo 28,4% stanovnika, odnosno 1,9 miliona ljudi u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti. To je posledica života u privatizovanoj državi koja počiva na nasilju, pljački i lažima“, Aleksić: „Još jedan dokaz da živimo u društvu u kom se podstiče mržnja, nasilje i agresija.“ i verujem da je lični odnos lideraq opozicije prema nasilju ispravan.
Međutim, ako je nešto tema kampanje, ono mora opet da se zasniva na izboru argumenata, relacija (odgovornost vlasti za nasilje) i predloženih mera, koje se ističu i ponavljaju u dovoljnoj meri i to od strane svih lidera opozicije istovremeno. Ovo je važno jer se kampanja opozicije nije zasnivala na jednom lideru (kao kampanja vlasti), pa je poželjno jedinstvo i odlučnost moguće pokazati samo zajedničkim, istovremenim delovanjem više lidera opozicije.
Posebno u ovoj oblasti borbe u medijima, opozicija je trebalo da jasnije prikaže navodne argumente koje je vlast iznosila na njihov račun, kao u potpunosti propagandne, i da ih na taj način lakše i brže odbacuje, umanjujući štetu koju takve kampanje, po prirodi stvari, nanose.
Povezanost sa kriminalom i korupcijom
Pri samom potpisivanju koalicionog sporazuma za ove izbore, predstavnici liste „Srbija protiv nasilja“ naveli su da su „borba protiv kriminala i korupcije, zaustavljanje inflacije i osiromašenja građana njeni najviši prioriteti.“ I ranije je u izjavama lidera opozicije ta povezanost bila jasno istaknuta. Na primer, objave na tviter nalozima DS redovno su za vlast koristili termine „kartel“ ili „mafija“. Lider NPS Miroslav Aleksić jasno je povezivao vlast sa slučajem Jovanjica i drugim slučajevima.
I u kampanji je Aleksić imao tvit koji ukazuje na ovu povezanost povodom slučaja iz Bavaništa u kome su članovi SNS automobilima blokirali kuću čoveka koji je učestvovao u protestima poljoprivrednika: „Zato će pravda biti nemilosrdna kad oslobodimo Srbiju od naprednjačke mafije.“ Isto se nalazi i u tvitu Zorana Lutovca: „To je ta pozitivna kampanja političkog krila organizovanog kriminala„. U jednom tvitu posle izbora, Aleksić kaže: „Srbijom upravlja organizovana kriminalna grupa!“
Dakle, ocena povezanosti vlasti sa kriminalom je jasna. Međutim, ona nije dovoljno razrađena i ponavljana na način koji bi stigao do glasača. Jedno je ponekad izraziti opšte uverenje da je vlast povezana sa kriminalom, a drugo imati plan da se to uverenje stvori kod birača preko bloka argumenata i činjenica koji to dokazuju. Ti argumenti i činjenice moraju biti ponavljani u kampanji u meri koja obezbeđuje da poruka stigne do ljudi koji prate veoma različite medije ili ih ne prate uopšte i do čije pažnje nije jednostavno doći.
U kampanji je dokaze o korupciji povezanoj sa trošenjem novca namenjenog borbi protiv vršnjačkog nasilja obezbedila nevladina organizacija BIRN. Opozicija je reagovala na ove podatke:
Lutovac: „Hvala BIRN-u na ovome. Ovako je i u drugim ministarstvima. Žalosno je što se ovim bave samo novinari, a ne i tužilaštvo, policija i sudstvo. Lopovluk neće zastariti, sve ćete da vratite u zajedničku kasu kada se uvede odgovornost i vladavina prava.“ Opisivan je način na koji korupcija funkcioniše: Aleksić: „Jedan kum vozi Mercedes Meclaren, drugi kum vozi Lamborghini, a „Milenijim tim“ jahtu od 30 metara. Nema tendera, samo daju vašim ministrima, deo za njih, deo za partiju.“ Predlagane su i konkretne mere da se korupcija spreči: Aleksić: „Formiraćemo specijalno tužilaštvo za korupciju i tužilačku policiju“.
Ipak, opet je utisak da tema nije pripremljena sistematski na način da se znaju činjenice koje će se iznositi, iznose razrađene ocene i opšti stavovi, odgovornost vlasti za korupciju i kriminal, kao i mere koje se predlažu. Tema korupcije kao da je došla sa strane, dok je opozicija samo reagovala na podatke koje su izneli drugi.
Pad standarda
Pad standarda, uslovljen jednom od najvećih stopa inflacije u Evropi, jedan je od aduta za koji se mislilo da mora ostaviti veće posledice u biračkom telu. Kao i kod ostalih tema, ovaj problem za vlast, prekriven je masivnom propagandom o neslućenim uspesima i zlatnom dobu, koje je već nastupilo ili nas tek čeka.
Mislim da je opozicija verovala da je ovo nešto što pogađa sve i za šta nisu potrebna velika objašnjenja: svima bi trebalo da sve bude jasno „kad pogledaju u svoj novčanik“. Rečima Zorana Lutovca: „Ispred RTS-a i Pink-a građani se osećaju moćno i bogato, a kad odu u prodavnicu osećaju se siromašno„
Međutim, ćak i tako očigledne stvari moraju se smestiti u kontekst koji pruža više objašnjenja i nade od alternativnog modela u koji ove činjenice smešta vlast. Vlast je tvrdila da plate rastu brže od inflacije, opozicija ukazivala da rastu sporije. Vlast je pravila poznata iskrivljena poređenja plata i penzija iz 2012. i današnjih (iskrivljena jer u njima nije uračunata velika desetogodišnja inflacija), a opozicija ukazivala da je realan rast minimalan. Na to je ukazivao Dušan Nikezić iz SSP u jednom tvitu iz kampanje:
Ministarstvo finansija:
Realni rast plata:
2001-2010: 181%
2013-2022: 28%
Realni rast penzija:
2001-2010: 100%
2013-2022: -6%
Što Vučić reče večeras:“Pogledajte semafor“!
(Zanimljivo je da je NIkezić imao samo 5 originalnih tvitova tokom kampanje, iako su svi sadržavali važne podatke koji su opovrgavali tvrdnje vlasti.)
Opozicija je ukazivala na sada već vidno akumulirano bogatstvo na strani vlasti: Aleksić: „Deca se smrzavaju u školama, ali nam predsednik uživa u skupim vinima, dobio i etiketu…“, i na to da je siromaštvo povezano sa korupcijom: Lutovac: „Siromaštvo i nejednakost su direktna posledica bolesti zvane korupcija“. Od mera za ublažavanje siromaštva i nejednakosti, lider SSP Dragan Đilas je kampanju otvorio obećanjem o vraćanju oduzetih (delova) penzija, što su pratili i drugi: Lutovac: „Ako hoćemo vladavinu prava onda moramo da poštujemo Ustav Srbije i vratimo ono što je protivustavno oteto penzionerima.“
Sve u svemu, ipak se ne može reći da je opozicija posebnu važnost dala ekonomiji u ovoj kampanji i da je izašla sa razrađenim programom. Vlast je evidentnu krizu uspela da zatrpava dvosatnim obraćanjima sa navodnim uspesima ispisanim na tablama u predsedništvu ili u studijima televizija sa nacionalnom frekvencijom. Opozicija, naravno, nije imala medijskog prostora da tome parira, ali bi jači intenzitet kampanje, sa dogovorenim tačkama kampanje, morao napraviti veći balans u ovom domenu.
Ukidanje institucija i demokratskih pravila, neravnopravnost u izbornom procesu
Možda najveće iskušenje za opoziciju predstavlja okvir u kome ona deluje. To je okvir u kome znate da institucije neće reagovati ako je neko vaše pravo ugroženo. Moguća je svaka zloupotreba, opkoljavanje štandova opozicije, plaćanje za glas, zahtevanje da se slika glasački listić, manipulacije sa biračkim spiskom.
Budući da je okruženje takvo, opozicija je u stalnoj dilemi da li treba da učestvuje na takvim izborima, da li treba da uopšte traži nešto od takvih institucija, da li da zahteva profesionalnost od medija itd, iako je izvesno da će svi ti zahtevi biti odbijeni. Za opoziciju bi bilo korisno da ove dileme jednom razreši i da ih više ne postavlja, ali to nije lako zbog prirodnog razilaženja u mišljenjima koje imaju birači opozicije, gde stalno postoji mogućnost da neko ostane nezadovoljan i razočaran.
Kao i u drugim slučajevima, trebalo bi imati plan borbe sa ovim okruženjem i to na način da se uzurpacija i privatizovanje institucija, po mogućnost okrene protiv vlasti. Ako se na te institucije ne može uticati, može se učiniti skupim za vlast da ih privatizuje, ako to predstavlja snažan argument u prilog opoziciji (koja bi otete institucije mogla da vrati građanima).
U opoziciji su, naravno, svesni stanja u kome se nalaze institucije: Lutovac: „Ovde ni plagijati nisu kažnjivi, ni kriminal, ni korupcija, ni ubistva… ako imaš “vezu”, „RTS nije javni servis, RTS je simbol zarobljene države, zarobljene misli i hipnotisanih građana“.
Međutim, opet nema jasne strukture poruka koja je potrebna za efikasnu kampanju:
1) argumenti koji se ponavljaju
2) odgovornost vlasti – opšte ocene stanja
3) mere koje se predlažu da se stanje promeni, odlučnost da se to uradi, ubedljivost da će tako i biti
Posebno je lider DS Zoran Lutovac naglašavao da samo savez stranaka i javnosti može da bude izlaz iz ovokvog stanja: „Neophodno je da napravimo društveni front u kojem će učestvovati svi koji su za suštinske promene.“
Kriza koja je nastala posle izbora, kada je opozicija izbore jasno označila kao pokradene, odnosno, neregularne u neprihvatljivoj meri, najavljena je primedbama na količinu kršenja pravila fer izbora još u toku kampanje.
Ovaj tvit Zorana Lutovca, postovan 15 dana pre izbora, je očigledan primer da su neregularnosti bile očigledne još u toku kampanje:
„Hoće li neko u tužilaštvu da reaguje?
Pritisci
Ucene
Korupcija
Kupovina glasova
Prijavljivanje na adrese sa znanjem i bez znanja vlasnika
prijavljivanje na zgradu bez stana
Mediji u otvorenoj kampanji za SnS
Državne institucije u stranačkoj službi
Srbija je okupirana.“ (02.12. 2023.)
Zaključak
Iz svega što smo rekli, očigledno je da je opozicija ušla u ovu kampanju bez ambicija da ona bude vođena na način koji prikazuje snagu i maksimalnu angažovanost, kao i dovoljnu određenost poruka koje su želeli da pošalju biračkom telu.
Lista Srbija protiv nasilja nije imala objavljeni izborni program, a i iz tvitova lidera opozicije vidi se da nije bilo internog dokumenta koji bi određivao glavne poruke kampanje, dok razrade tih poruka na dnevnom nivou svakako nije bilo. Nije bilo figure menadžera kampanje (čega kod nas nije bilo još od kampanje DOS-a za izbore u septembru 2000, kada je zvanični menadžer kampanje bio Zoran Đinđić; vlast očigledno ima nezvaničnog menadžera kampanja), a priroda koalicije sastavljene od više partnera dovela je do toga da kampanja ne bude personalizovana. Bilbordi i flajeri nisu sadržavali prepoznatljiva ili istaknuta lica.
Kao što je to bilo vidljivo i u ranijim kampanjama, kampanja se shvatala kao vreme u kojem se posećuju birači na pijacama i tribinama, ali u kojoj je obim konflikta sa vlastima čak smanjen u odnosu na onaj koji je prisutan u regularnoj dnevnoj politici. Lideri opozicije su zapravo čekali da dobiju broj glasova koji im je stepen neodobravanja poteza vlasti već odredio pre kampanje. Od same kampanje se očekivalo da tome doda malo glasova ili ništa. Ipak, rezultat opozicije nije bio loš sam po sebi: 902.450 birača na parlamentarnim izborima (23.66%), od toga u Beogradskom regionu 325.121 glas (34.38%), što je pristojan rezultat za jednu levu opciju u današnjem vremenu. Međutim, čini se da to nije maksimalan rezultat koji ta opcija može da ima.
U sledećem periodu, opozicija bi trebalo da bude pragmatičnija. Trebalo bi:
1) da bolje kontrolišu sam proces izbora (na ovim su ispod radara prošli tzv. fantomski birači koji su sve vreme tu, verovatno još od izbora 2014. i 2016. godine)
2) da bolje koriste činjenice koje se pojavljuju u toku kampanje kao argument protiv vlasti (afere, izjave koje su kontroverzne)
3) da imaju javni izborni program i interni plan poruka kampanje, koji bi se razrađivao u realnom vremenu i bio praćen od strane svih lidera opozicije na svim kanalima komunikacije
4) da, makar kao grupa i makar na društvenim mrežama, postignu paritet u intenzitetu kampanje, broju poruka i živog govora koji proizvodi vlast
5) da slobodno govore o konfliktnim temama, kao što je Kosovo, pošto odsustvo tih poruka, prećutno govori u prilog vlastima.
S obzirom da se bori za politički prostor u diktaturi spina, opozicija se zaista suočava sa ozbiljnim i realnim teškoćama, kakvih u demokratijama nema.
Ali, stanje je naprosto takvo, mora se uraditi najviše što se može u tim okvirima.
