Mlaka reakcija nacionalističke javnosti i činjenica da skupovi protivljenja sporazumu oko Kosova nisu bili posećeni još jednom je pokazala da je nacionalizam izgubio privlačnost koju je nekada imao. To je jasno još od nastanka SNS, a sasvim se otvoreno pokazalo u politici koju je vlada vodila u pregovorima u Briselu. Kako se zaključivanje sporazuma bližilo činilo se da je nacionalizam ponovo jak, međutim, izgleda da se radilo samo o pritisku da se izvuče maksimum, a ne o pokretu koji je usredsređen na bitno drugačiji cilj od cilja vlade koji je bio autonomija na Kosovu. Napuštanje nacionalizma kao dominantne političke i ideološke matrice prestavlja najveću šansu za Srbiju. Sada je problem samo to da li ćemo tu šansu uočiti i nacionalizam zameniti nečim jednako privlačnim i konzistentnim ili ćemo leš nacionalizma oživljavati radi nostalgije za starim podelama i ratovima.
Nacionalizam nije splasnuo samo zato što više „nema resursa“ ili zato što je vlast u pregovorima o Kosovu „morala“ da se ponaša na novi način, već se dogodila suštinska promena. Posle ovog sporazuma, SNS i SPS ne mogu da dalje vode nacionalističku politiku, jer je to politika sukoba oko „vlasništva“ nad teritorijama, dok mi više niti možemo niti želimo da ulazimo u taj sukob. Jasno naglašavanje „razuma“ i „mudrosti“ koji bi od sada trebalo da krase Srbiju, pokazuje da je trenutnoj vlasti jasno da njihove poteze zbog kojih su prozivani za „predaju“, „izdaju“ i „prodaju“, mora da prati adekvatna promena mišljenja i osnova politike. Potpuno je besmisleno da bi se oni posle ovih promena mogli vratiti na stare staze.
Zanimljivo je da nostalgiju za starim vremenima sada nalazimo u opoziciji i javnosti. Na sto različitih načina tvrdi se da je sve „isto“ kao u devedesetim, podseća se na prošlost i izražavaju se sumnje i rezerve da do promene nije došlo i da smo još uvek u opasnosti da se stara nacionalistička politika vrati. Preuveličava se značaj mišljenja crkve, ukazuje da je biračko telo SNS i SPS zbunjeno i da se ne zna kako će reagovati, podseća na moć Srba sa Kosova. U stvari se u ovim reakcijama radi o prostom strahu da bi „normalizacijom“ stanja i statusa novih vlasti, sadašnja opozicija bila izložena političkoj utakmici u kojoj bi morala da pokaže stvarne kvalitete, odnosno, nešto više od toga da ona nema ništa sa devedesetim. Oni se jednostavno plaše situacije u kojoj se ispucaju svi argumenti o „zločinačkoj“ politici devedesetih, a ništa se ne promeni, niko ne bude diskvalifikovan. I zato se diskurs devedesetih obnavlja, budući da su u njemu „uloge“ pravilno podeljene, tako da su loši momci loši, a naši dobri.
U stvarnosti, taj diskurs više nema utemeljenje i čak su ove uloge zaista zamenjene na način da više nacionalizma sada ima na staroj „demokratskoj“ strani. Kada Đilas kaže da ovim sporazumom „niko u Srbiji nije zadovoljan“ on na celu Srbiju projektuje staru nacionalističku svest, pokušavajući da u njoj nađe neko svoje mesto. Međutim, niti ova jednodušnost postoji, niti Demokratska stranka može da se pretvori u nacionalističku stranku, ma koliko se trudili da ističu kako je moglo da se „dobije više“ i kako oni to nikad ne bi potpisali, ali eto moraju zbog „bezbednosti Srba na Kosovu“ (kao što su se nekada platani na Bulevaru sekli zbog bezbednosti građana). Slanje ovakve protivrečne poruke: glasamo za sporazum, čak iako u njemu vidimo de facto priznanje Kosova, ali koketiramo za propagandom da su sada na vlasti izdajnici – neće dobro doneti DS-u, ma koliko neko ko se stvarno ne razume u politiku smišljao ove propagandne poruke.
Čak ni stavovi crkve i nacionalističkih stranaka i organizacija, za koje se činilo da su uticajne u javnom mnjenju, ne mogu da budu osnov za tvrdnje o snazi nacionalizma. Nacionalizam je naprosto iracionalna doktrina koja svoj uticaj vuče iz nerešenih kolektivnih prava. U situaciji kada se ona rešena, nacionalizam više nema čime da se bavi. Sada se već može tvrditi da je većina građana svesno pogubnosti takve politike, o čemu svedoči i podrška koju ove stranke dobijaju i njihova istorija. Život ovim, najčešće besmislenim, zalaganjima mogu dati samo oni koji ih i dalje uzimaju za ozbiljno, kao ranije kada je njihova snaga bila veća.
Naše nevolje sa nacionalizmom više nisu ozbiljne kao što su nekada bile. To su sada nevolje oko pitanja šta raditi sa zabludama i doktrinom kojoj je rok istekao i koju danas srećom ne podržava ni većina građana ni većina stranaka. Međutim, ako je nacionalizam bio neka vrsta zavisnosti, da bi je sasvim ostavili iza sebe moramo se okrenuti nečem drugom i skoro da je svim zainteresovanim jasno šta bi to bilo. Država koja štiti prava svojih građana, koja je okrenuta kvalitetu života, koja povezuje sve građane zajedničkim pravilima i solidarnošću, moćnija je od male frustrirane državice koja je u sukobu sa okolinom.
Nacionalizam nema više ni snagu ni privlačnost koju je imao ranije. Zbog toga mu se više ne treba ni udvarati ni strahovati od njega. Dovoljno je strpljivo raditi na nečem drugačijem.
