Za mnoge stvari u našem društvu koje nam se nisu sviđale i zagorčavale nam svakodnevni život, a bogami i život čitavog društva, slušali smo jedno apsurdno objašnjenje: nema političke volje. Tada smo se pitali: šta će nam toliki političari i stranke ako nemaju političku volju; nije bilo jasno kakva je to politika i da li je uopšte ima, ako nema volje. Nedostatak političke volje tumačili smo kao postojanje negativne volje – odbijanja da se primeni zakon, ili donese zakon kako bi se određeni odnosi uredili i problemi rešili. Nepostojanje političke volje da se nešto učini je takođe nečija volja.Bez volje prosto ništa u društvu ne postiji, ni ono samo, jer je volja nužan i nesvodiv pokretač ljudskog delovanja. Naravno, s pravom se postavlja pitanje kako se neka volja uobličava, šta je rukovodi. Odgovori na ovo pitanje razlikuju se u zavisnosti od teorijskog stanovišta. Glavna podela je između gledišta koja uzimaju pojedinca i njegovu subjektivnost (namere, ciljevi, interesi) kao izvor volje i društvene akcije, pri čemu društvo nije ništa drugo do zbir tih pojedinačnih volja, namera i interesa. Za njih ne postoji nikakav kolektiv, odnosno društvo, već se taj fenomen razlaže do individue koja jedino postoji. Nasuprot ovom nominalističkom gledištu, stoji ono koje smatra da je volja pojedinca uobličena određenim činiocima, kao što su norme koje usvajamo socijalizacijom, zakonima, moralom i pravilima, a taj normativni život postoji nezavisno od pojedinca, jer mu prethodi i predstavlja uslov njegovog društvenog delovanja. Dualizam između kolektivističkih i individualističkih teorija u razumevanju onog društvenog, prevaziđen je sintetičkom teorijom koja volju uzima kao suštinski element akcije, ali je akcija uobličena situacijom (okolnostima), normama, verovanjima i vrednostima – svim onim što predstavlja okolinu, društvo i kulturu u najširem značenju i što prethodi individualnoj volji, sa kojom se najčešće poklapa. Reč je o selekcionisanom, sedimentiranom i poopštenom iskustvu niza pojedinačnih povezanih akcija pojedinaca, kojih ne bi bilo bez voluntarizma, odnosno volje kao takve. Ako je tačno da bez volje nema akcije, jer se bez nje ne može izaći ni u šetnju, isto važi i za volju uobličenu u famoznim institucijama sistema, jer ni one ne rade bez volje, tj. bez službene volje koja je normativno definisana.

Naime, zakon ne može da deluje sam po sebi, a da nije posredovan voljom, baš kao što se voljom i suspenduje. Ovo je važno pitanje, jer brojni analitičari danas sve češće suprotstavljaju političku volju i zakon, pa kažu kako sada, sa novom vlašću, imamo političku volju umesto zakona, iz čega se izvlači zaključak da nema stvarne borbe protiv korupcije. Meni se čini da se radi o političkoj volji koja nalaže da se zakon primeni, jer on neće početi da se primenjuje pukim uspostavljanjem službene volje koja je nekom prethodnom političkom voljom bila obustavljana. Kada se zakoni ne primenjuju, što znači da nema službene volje, u tom slučaju se moramo pitati ko je i zašto koči, ometa i ne dozvoljava, ili direktno stavlja pod neku ne-službenu volju, na primer – partijsku, tajkunsku, crkvenu, ličnu, porodičnu itd. Danas se gotovo jednoglasno traži da “sistem deluje” protiv korupcije i da “institucije sistema rade”, umesto što imamo političku volju, u ovom slučaju Aleksandra Vučića, koji je zadužen za korupciju.

Ali otkud nam sad odjednom taj sistem i te institucije? Pa do juče smo govorili da toga nema, da nam je propala reforma pravosuđa, da nezavisne institucije ne rade, da se zakoni ne poštuju i ne primenjuje, ili se donose po narudžbini privatnih interesa. Tvrdili smo da je takvo stanje posledica upravo volje vlasti koja je u maju prošle godine izgubila izbore, jer da nije tako bilo, možda izbore ne bi izgubila. A sad se očekuje da sistem koga nema sam od sebe radi! Da bismo se u društvenim stvarima približili nekakvom automatskom funkcionisanju sistema, kao kada upalimo motor, to bi u društvu značilo da od 100 zaustavljanja kola koja krše saobraćajna pravila, 99 puta vozač bude kažnjen. To bi značilo da je volja postala sistemska, gotovo automatska i gotovo savršeno uobličena zakonom i efikasnom primenom. Ali ni to nije sasvim tačno. Kada se odmaknemo od slučaja zaustavljanja kola koja krše saobraćajna pravila, zapazićemo da je normativno-vrednosni sistem uvek naštelovan prema nekim vrhovnim vrednostima, pa imamo sud republike u ustavnim demokratijama, klasni sud, sud crkve, sud partije, sud njenog ili njegovog veličanstva, a to su sve različiti “mehanizmi”, od kojih je većina po definiciji diskriminatorna.

Kako treba da gledamo na sadašnju situaciju u kojoj se pojavila politička volja da se korupciji stane na put? Već smo pokazali da ne vredi out of the blue prizivati pravo, zakone, institucije i sistem, ako toga nema jer je službena volja suspendovana, i ako je sve do skoro vladala selektivna nekažnjivost. Ideal je da institucije sistema funkcionišu i sprečavaju državne službenike da svoju funkciju koriste za miniranje javnog interesa zarad onih ličnih. Da bi se stiglo blizu tog ideala, prvo je potrebno pokrenuti delovanje ljudi u tom pravcu. Politička volja koja je kočila rad institucija se suspenduje, čime se daje dozvola institucijama koje ne rade – da počnu da rade. Nije zamislivo da bi ikakve institucije u Srbiji mogle uhapsiti Miroslava Miškovića bez političke volje, tj. da neko nije pritisnuo dugme i rekao “kreni”. Suštinsko je pitanje da li će se politička volja sedimentirati u permanentnoj i samostalnoj službenoj volji, čime počinje rad sistema, što je samo po sebi složen i dugotrajan put, ili će službena volja raditi na pritisak dugmeta, na mig političke volje koja zapoveda: čas radi – čas ne radi, čas goni – čas stavljaj u fijoku.

Za sada postoje dve hipoteze. Jedna je da Aleksandar Vučić hoće da razvlasti nelegalnu vlast nekolicine tajkuna koji su upravljali i državnim institucijama, kao što su Mišković i Beko (verovatno ih ima još, ali su ova dvojica najmoćnija), što jeste jedan važan uzrok korupcije u našoj zemlji, naročito vidljiv u procesu privatizacije, donošenja i primene zakona, finansiranja političkih stranaka i miniranja sudske reforme i nezavisnih regulatornih tela. I tu bi se stalo. Napao bi se samo taj jedan uzrok, ma koliko bio značajan. Ali tek treba proveriti na delu da li će svi takvi slučajevi biti eliminisani. Međutim, kod nas postoji i drugi krupan uzrok korupcije. Reč je o fenomenu zarobljene države koji karakteriše brojne nove demokratije. Radi se o fenomenu partijske države u višepartijskom sistemu, kada državu privatizuju partijski funkcioneri i članstvo, za šta su potrebne sasvim druge mere i drugačija “politička volja” kako bi se država oslobodila partijske vladavine i njene privatizacije za lične interese. Ovo drugo, kao uzrok korupcije, neće biti otklonjeno za vreme ove vlade, jer su, sem razvlašćivanja tajkuna kao paradržavne vlasti, za to potrebni i drugi uslovi. Potrebna je ekonomska samostalnost građana, da mogu da rade, zarade, troše i ulažu svoja sredstva, i od toga žive, umesto što se tuku oko odborničkih mesta, ili bilo kog mesta u državnom i javnom sektoru da bi preživeli. Otuda je ovde preterano jak državni sektor, iako pravi gubitke; on je neefikasan zbog slabog, pretežno partijskog i nekontrolisanog upravljanja. Privreda već dve decenije nazaduje, uništava se u ratovima, u nelegalnim i neuspešnim privatizacijama, partokratijom i nacionalizmom kao ideologijom, pa ne treba da čudi da je gotovo izdahnula. Obećanja tzv. departizacije neće uspeti zbog velikog pritiska odozdo na zapošljavanje po svaku cenu, pa je fenomen kronizma i nepotizma posledica ne političkih faktora, već onih koji dolaze iz ekonomske sfere i koji preopterećuju političku sferu poslovima koji nisu njeni, kao što je na primer zapošljavanje.

Dakle, sada nešto može efikasno da se uradi, ali ne može sve što bismo hteli. Zato ne treba sprečavati ono što može da se uradi zastarelom ili opsesivnom kritikom, ali pri tom treba upozoravati da neka sledeća vlast mora na prvom mestu da rešava pitanje ekonomskog razvoja u kontekstu eliminisanja partokratije koja negativno utiče na privredu. A do toga se može stići ako sačuvamo demokratiju i pravo da biramo i smenjujemo vlast, jer svaka vlast ima svoje limite, i treba da bude promenjena onom koja može da pogura druge važne stvari koje prethodna nije bila u stanju. Valjda se tako napreduje, a to je za Srbiju i njene građane pitanje života ili smrti.
Peščanik.net, 08.01.2013.