piše: Vladimir Milutinović   –

Ovih dana su aktuelne ostavke. Direktor Kulturnog centra Novog Sada Andrej Fajgelj zabranio je jednu sliku sa izložbe zato jer “vređa verska osećanja građana” i odmah je stigao zahtev sa mnogih strana da Fajgelj da ostavku i da se bojkotuje rad Kulturnog centra. Zahtevu se pridružio i Teofil Pančić na Peščaniku. Možda ne bi ni bilo loše da Fajgelj da ostavku, a bilo bi još bolje kad bi shvatio da “vređanje verskih osećanja” ne može biti razlog za cenzuru nekog umetničkog dela, jer bi onda vređanje osećanja moglo poslužiti i za zabranu mnogih drugih stvari. Na primer, rada direktora Kulturnog centra NS, čiji postupci vređaju građanska osećanja raznih ljudi.

Ali, meni se čini da bi svi trebalo da razmisle o još jednoj ostavci, o ostavci novog pomoćnika ministra za kulturu zaduženog za medije Saše Mirkovića, koji je, po meni, kod Danice Vučenić u “Jedan na jedan” izneo jednako problematične stavove kao one Fajgeljeve, ali se na njih nije osvrnuo skoro niko. Nije problem sa Mirkovićem to što je u sukobu interesa (ma koliko “preneo” svoje akcije u B92 na drugu osobu), nego zato što on izgleda ni ne shvata zašto je u sukobu interesa, ako iko kod nas uopšte i shvata taj pojam.

Naime, kad imate vlasništvo u medijima, a vršite javnu funkciju vezanu za medije, vi ste po definiciji u sukobu interesa iz prostog razloga što ste tada u prilici da brinete o dva interesa vezana za medije – o svom privatnom i o javnom interesu. Ako zakon ne zabranjuje taj sukob, to ne znači da niste u njemu. Vi onda treba na neki drugi način da uverite javnost da možete taj sukob da hendlujete, odnosno da ćete moći da se posvetite javnom interesu. A evo kako novi pomoćnik misli da može uveriti javnost da će se ipak brinuti o javnom, a ne o privatnom interesu. Na uporna pitanja voditeljke da objasni zašto bi trebalo da verujemo da će raditi u javnom interesu i zašto se pridružio Dačićevoj vladi (što je za nju neprihvatljivo) Mirković kaže:

“Mi smo još uvek u situaciji da u našoj zemlji postoje mediji koji su u 100% vlasništvu države i koji su faktor koji apsolutno destabilizuje bilo kakve fer uslove za aktere na tržištu. … Ja vidim i svedok sam da je krajnji rok za privatizaciju medija bio još 2007. godine, da je bilo sreće tada privatizovati medije, bilo bi mnogo bolje nego da se to mora raditi sada. A mora se raditi zato što nema para da se daju medijima koji razaraju tržišne postulate i sprečavaju novinare koji žele da rade profesionalno i da žive od svoga rada i kvaliteta na tržištu. Mi to moramo da menjamo…”

Dakle, Mirković u stvari kaže: “dosta sa tim dosadnim primedbama, javni interes, pa javni interes, medije treba privatizovati, pa da vidim onda kako ćete da pričate javni interes, javni interes. Vi kao javni servis nemate pravo da postojite jer “narušavate tržišnu utakmicu”, a kada se privatizujete, svako ko bude postavljao slična pitanja leteće na tržište gde mu je i mesto”. Ono što je ovde važno, jeste da su ovi stavovi prošli sve selekcije, poznati su javnosti odavno, stranke nam ih znaju, čovek je sa B92, koja nije poznata po navijanju za naprednjake ili socijaliste. Ovi stavovi su main streem, niko nema ništa protiv toga.

Pa ipak, ono što Mirković kaže moglo bi se još otvorenije ovako protumačiti: “Aaaa, nećete mi vi više slobodno komunicirati i pričati, odsad će ovo gde ste pričali biti privatno i pričaće samo onaj kome privatni kapital dozvoli, nema više kanala za komunikaciju koji bi eventualno mogli da služe “javnom interesu”, kao da takvo nešto postoji. Samo tržište postoji, a na njemu imaju pravo da budu samo privatnici, država tu uvek narušava tržišnu utakmicu”.

Verujem da mnogi još uvek sumnjaju da u ovoj logici privatizacije ima išta sporno, pa da stvari još malo zaoštrimo i da celu Mirkovićevu logiku primenimo na ulice. Ulice su takođe kanali za komunikaciju, poput medija, a uz to su u javnom vlasništvu. Mirković zapravo kaže: “a ne, ulice moraju biti privatne, šta će vam “zajednički” kanali za kretanje?” Ovde se može pozvati na bilo koji od standardnih argumenata za privatizaciju: “privatno vlasništo je efikasnije”, “država narušava tržišnu utakmicu”, “državni monopol sprečava privatno preduzetništvo”. Ulice tu nisu puno različite od medija. Zamislite ovu situaciju: neko uspe da na bilo koji način napravi samo jednu ulicu (ukoliko država to zabrani, može se pozvati na to da država sprečava privatnu inicijativu). Kad je već napravio ulicu, on onda ima puno pravo da kaže da država gradeći i popravljajući druge ulice stavlja njegovu ulicu u neravnopravan položaj na tržištu, što bi tada bilo tačno, a konsekvenca svega bi bila obavezna privatizacija svih ulica. Čini vam se aspurdno?

A zašto se onda ne čini apsurdna obavezna privatizacija medija? Hoće li privatizovani mediji bolje služiti javnom interesu od javnih medija? Zašto to iko misli? Ja volim ova hjumovska pitanja, pa da preciziramo: zašto neko misli da, ako uporedimo Sašu Mirkovića, privatnog vlasnika medija i Petra Petrovića koji predstavlja državu u nekom mediju, šta nas tačno navodi na pomisao da Petar Petrović tretira medije samo kao “partijski plen” i sigurno ne brine o javnom interesu, dok Saša Mirković uopšte ne brine o privatnom ili partikularnom interesu, već je sav posvećen javnom interesu?

Ili, da bude još jasnije, šta tako radikalno razlikuje ova dva čoveka: Sašu Mirkovića, privatnog vlasnika medija koji je preneo svoje akcije na drugo lice i Sašu Mirkovića, koji u ime države predlaže zakone o medijima? Šta ih toliko razlikuje da se jednom može dati puno poverenje i privatizaciju medija predstaviti kao imperativ, dok je ostanak medija u državnom vlasništvu toliko bljak, da je osnovni moto medijske strategije da “država mora izaći iz medija”?

Doduše, Mirković bi mogao da ima jednostavan argument: on ni ne misli da zastupa bilo kakve javne interese, već sasvim otvoreno privatne, kao što i čini, ali će se za javni interes pobrinuti “nevidljiva ruka”. Uzgred budi rečeno, nije li malo čudno da je u neoliberalnom sistemu, koji se diči apodiktičkom izvesnošću i logičkom konsekventnošću, osnovni platonovski kvalitet koji se traži od društvenog uređenja da uređenje mora biti u interesu svih, a ne samo dela društva,  ostavljen da ga ostvari nešto tako iskustveno i zdravorazumsko kao što je “nevidljiva (božja) ruka”? Verovati da će “nevidljiva ruka” ispeglati privatne interese tako da od njih nastane javni interes, jednako je verovanju da bi, ako bi svi naučnici počeli da objavljuju samo neproverene fantazije koje bi voleli da su istinite asvoje vreme provodili na pecanju, “nevidljiva ruka” od te supe, napravila kvalitetnu nauku.

Nauka je, kao i društveno uređenje, metodski usmeren poduhvat, koji zahteva istraživanje, promišljanje i nepristrasnost. Tu se javni interes postiže strogim promišljanjem o tome šta je u javnom interesu, kao što su takvi zdravlje, škole ili kvalitetni mediji. Ništa se od toga se ne postiže tako što se ove vrednosti učine “privatnim” i ostavi da slučajnost (nevidljiva ruka) od ove proizvoljnosti napravi uređeno društvo.  Zašto bi Fajgelj koji se rukovodi svojim osećanjem uvređenosti u javnim poslovima bio u drugačijem položaju nego Mirković koji se rukovodi svojim osećanjem zadovoljstva profitom u privatnom mediju? Zašto je Fajgelj koji je zabranio jednu sliku u drugačijoj poziciji od Mirkovića koji se zalaže da mali broj ljudi može zabraniti stotine tema, načina mišljenja, činjenica i ljudi?  

Zato bi bilo dobro da i Saša, koji, kao i Andrej, ne shvata gde je mesto privatnim osećanjima i interesima, podnese ostavku i povrati udeo u B92 od one osobe. Ako ste do juče zastupali samo privatne interese, da bi „prešli s druge strane stola“ i počeli da zastupate javne, nije dovoljno formalno „preneti akcije na drugo lice“, ma šta to značilo. Mora da se uradi više od toga, da se promeni vlastita logika. Privatni mediji treba da postoje, ali javni službenici treba da služe javnim interesima, a ne privatnim. Nadam se da će i ovaj zahtev naići na podršku javnosti, pa i Teofila Pančića. Pančić je, doduše, tradicionalno zadovoljan stanjem u medijima bilo da su oni Tadićevi, Đilasovi, Bekovi i Miškovićevi kao što su ranije bili ili da su Vučićevi, Đilasovi, Bekovi i Miškovićevi kao što su sada. Sa medijima nemamo problema, stanje u galerijama je zabrinjavajuće.

Možda je rešenje i da se galerije i kulturni centri privatizuju? I da se država ne meša čak ni u “povlačenje države iz medija”?