Sadašnji ekonomski program srpske vlade znači nastavak liberalne politike ‘golog tržišta’, što se pogrešnim pokazalo i u samoj Evropskoj uniji proteklih godina, izjavio je u Briselu predsednik DS-a Dragan Đilas.

Ko prati našu mršavu javnost, zna da u njoj postoji veliki problem sa „neoliberalizmom“. Ne prima se taj pojam nikako, ja mislim iz jednostavnog razloga što u sebi ima dozu kritike, koju kritikovani odbijaju tako što se stalno žale da neoliberalizam ne postoji, ili ne znaju šta je to, krste ga „ultraliberalizmom“ ili „golim tržištem“ koje ne „brine za ljude“. Kao da sad već svi znaju šta je to, ali nekako izlaze s tim na kraj, insistirajući na brizi za ljude.

Međutim, golo tržište kao bauk čiju su opasnost navodno neki shvatili, kao predsednik DS u gornjoj izjavi, tipična je zamena teza i u stvari je deo neoliberalne politike. Jer, neoliberali ne traže da sve bude na tržištu. Sasvim obrnuto, zaštitni znak neoliberalizma je privatni monopol, a ne tržište. Još preciznije, suština neoliberalizma je uveriti ljude da ni o čemu ne treba da odlučuju građani, da ništa ne treba da bude javno, jer je to izvor političke zloupotrebe, razbacivanja para itd. Ali to ne znači da je sve na tržištu. Privatno može imati i monopol i najviše voli monopol, a ne tržište.

Tako, kada se Đilas zalaže da sve ne bude „golo tržište“, on se zalaže da se i javni novac negde iskoristi, ulaže, investira, ali ne kaže kako će se taj javni novac investirati i da li će otići u privatne ruke. Drugim rečima, neoliberali podržavaju da sve ne bude „golo tržište“. Tačnije, ništa ne bi trebalo da bude na tržištu, najbolje bi bilo da se javni novac – onih oko 45% BDP koji prosečno ode u javnu potrošnju – direktno prebacuje privatnim monopolskim firmama (BusPlus, recimo).

Kada se neko zalaže protiv „golog tržišta“ time se u stvari otkriva kao neoliberal, a ne kao neko ko je protiv nekog fantomskog ultraliberalizma, koji je kao strašilo zgodno zamenio pravi neoliberalizam i ostavio mogućnost da se ovaj lažni neoliberalizam popravlja tako što će se „brinuti za ljude“.

Ili još preciznije: „golo tržište“ ne samo da nije ideal, nego ne postoji. Da bi „tržište“ postojalo, mora postojati javno dobro „ravnopravni uslovi na tržištu“. Onaj ko iz tržišta izostavlja ovaj ne-tržišni deo koji je njegov uslov, a nije subvencija, solidarnost ili bilo kakva pomoć, „briga za ljude“ itd, taj uopšte nije izašao iz neoliberalne šeme.

Đilasova stranka je i posle njegove navodne promene politike ostala neoliberalna stranka, kao što je otvoreno bila u vreme Mirka Cvetkovića. Ona je od alternative neoliberalnoj politici, daleko koliko i od upotrebe pojma „neoliberalno“ u pravom značenju, ili koliko je Dragan Đilas, dugogodišnji vlasnik dominantnih agencija na tržištu i verovatni bivši ili sadašnji prikriveni vlasnik dnevnih listova, daleko od toga da verodostojno govori o tome kako je „teško ugrožena i sloboda i nezavisno delovanje medija“.

Dok god DS, pored onakvih medija u njihovo vreme, bez pokazivanja bilo kakve svesti ili volje da se to stanje prizna ili o tom stanju priča i predlože mere za njegovu promenu, bude kritikovala sadašnju neslobodu medija, kao da je sama u tome nevina, dotle će i ta kritika i njena falš kritika „golog tržišta“ ostajati prazna i u suštini neće nailaziti ni na kakav odjek.