piše: Vladimir Milutinović     –        Jonizovano stanje je stanje u kome su se neki elektroni odvojili od jezgara atoma i sada se u oblaku haotično kreću, bez nekog očiglednog reda i pravila. Ipak, nuklearni fizičari se od nas smrtnika verovatno i razlikuju po tome što su shvatili da ovaj haos ima svoje pravilnosti i da se stanje plazme može analizirati i predviđati. Ne znam kako, ali ovo jonizovano stanje podsetilo me na našu javnost. I ona je nesposobna da gradi neke određenije strukture i posebno da gradi jedinjenja i neke artikulisanije sastave. Jedino što može su skoro beskrajna ponavljanja koja traju sve dotle dok se gorivo neke bazične emocije ne istroši. Ova javnost je u stanju stalne pobuđenosti, pobuđuje se tabloidima, kontrolisanim vestima, trajnim mitovima. Ali, kao što rekoh, ipak se može analizirati, baš zato što se sve stalno ponavlja.

Nekoliko nezavisnih vrsta gasova pomešano je u toj smeši. Tradicionalno najdominantniji i najaktivniji su elektroni u nacionalističkoj pobuđenosti. Oni uživaju u činjenici da su slobodni od jezgara atoma koji su ih nekada držali pod stegom i sprečavali ih da ispolje svoj identitet. Najozloglašeniji su u tom smislu atomi “Jugoslavije”, koja je kriva za 80 godina provedenih u normalnom stanju, u kome je najveća moguća samovolja elektrona bila sprečavana postojanjem drugih. Nacionalistička jonizovana javnost stalno se podseća ovih vremena kao vremena ropstva. Na primer, kada glavni urednik velikih dnevnih novina nedavno kaže kako “ono što je u tom smislu kod Srba ostavilo jugoslovenstvo i komunizam, dugoročno gledano predstavlja najuspešniji projekat poništavanja jedne nacije u savremenoj Evropi.”, to je još jedna rekapitulacija trenutka odvajanja koji se slavi kao rođenje “nacije” i traži se večno ponavljanje priče ovom odvajanju. Ova javnost gluva je na priču o štetnosti samovolje, snova o retorziji, samoveličanja. Jedno vreme su bili prisilno izvučeni iz stanja pobuđenosti, posle 5. oktobra, kada se nekoliko godina činilo da se javnost vraća u normalno stanje. Međutim, nacionalizam je danas ponovo aktuelan.

U to vreme, konačno su do vlasti došle snage koje su se na difuzan način suprotstavljale ratu tokom devedesetih. Postojala je i energija i mogućnost da se zemlja vrati u normalu, ali se pokazalo da su demokrate, nakon 2003. godine, ovu energiju potrošile u procesima korupcije. Pokazalo se da je ovim “česticama” bilo najvažnije da se odvoje od siromaštva i da je to bio mnogo jači motiv od želje da se izgradi stabilna zemlja. Danas je njihovo pogonsko gorivo, želja za demokratijom i povezivanjem sa svetom samog društva u Srbiji i privlačna snaga EU, skoro sasvim potrošeno.

Ideja Tadićevog DS-a uvek je bila da treba gledati od čega se živi i da, u to ime, tzv. moralna pitanja treba zaboraviti i gurnuti u stranu. Ipak, ulogu aktera koji obezbeđuje moralni legitimitet igrali su elektroni “Druge Srbije”, koji su sve vreme insistirali na zahtevu za lustracijom i na distanci od snaga devedesetih. DS- u je ta priča bila u osnovi strana, ali je bila dobrodošla jer je diskvalifikovala političke protivnike. Na toj osnovi nastajali su i nesporazumi između “demokratskih” stranaka i lustracijske javnosti. Prvi greh DS je bila koalicija sa SPS-om, a onda su se ti grehovi nizali. Danas je ova javnost spremna da odbaci i ideju pridruživanja EU u ime održavanja distance prema “Prvoj Srbiji”, koju, avaj, sada podržava i spomenuta EU. Iako se čini da se kod lustracijske javnosti radi o intelektualcima koji se ne bi rukovodili nekim “pobuđenim” stanjima, u stvari se radi o jednako jonizovanoj javnosti. Argumenti o problemima lustracije, o deficitu demokratije, o medijima ili neoliberalnoj politici, prolaze potpuno neprimećeni u ovom oblaku. Ovde je agenda uvek ista: ne dozvoliti povratak u orbitu “Srbije”. Čak se ne primeti ni kada se Evropska Unija, od institucije “koja će nas naterati da poštujemo evropske standarde”, pretvara u idealno okruženje za bujanje fašističkih pokreta.

I to je, ukratko, naša smeša. Ponekad neko masivno naelektrisano telo, poput popularnog PPV atoma, privuče mnoge skupove elektrona, poput skupova LDP ili URS, ali to u principu ne menja ništa u stanju pobuđenosti. Zanimljivo je da trenutno najveća stranka nema neko autonomno i originalno stanje pobuđenosti koje ujedinjuje njene čestice, nego se oslanja bilo na nacionalizam, bilo na želju za novcem, bilo na ideje “modernizacije” i “druge Srbije”. Osim puke želje za kontrolom vlasti, ove razlike su verovatno i u osnovi najnovijih sukoba unutar stranke PPV.

Ogromna većina građana, pak, uživa u navodnoj slobodi stava “ne interesuje me politika”, kao da ova sloboda nije samo racionalizovana nemoć da se kontroliše vlastiti život u širem obimu od privatnog života. Ovaj stav primena je opštijeg stava “ne postoji društvo”, postoje samo odvojeni elektroni od tog izmišljenog i nepotrebnog jezgra, uvereni da su slobodni i samodovoljni. Kao u nekoj uvrnutoj razmeni, mi biramo vlastito slobodno vreme u zamenu za prepuštanje javne sfere na milost i nemilost strankama. Ali, slobodno vreme nestaje. Ako se barem neka kritična masa društva ne vrati u normalno stanje iz ove četiri vrste pobuđenosti ništa se korisno i pametno u Srbiji neće dogoditi.

Neki posetilac, koji je u prilici da nas vidi ovakve, pa da se provoza po svemiru brzinom svetlosti i vrati se kroz  5, 10 ili 20 godina, zateći će nas na istom mestu na kom smo sada, samo starije.

dodatak: plazma Srbije 2013.