prethodno objavljeno na filozofijainfo.com, 24.10.2012.

U ovom tekstu želim da, što jasnije mogu, objasnim nezadovoljstvo koje sam, poput Dubravke Stojanović u vezi sa ovom poslednjom presudom iz Haga, osećao kada sam slušao deo argumenata tzv. Druge Srbije svih ovih godina.  Šta to nije bilo u redu, iako sam se i ja protivio ratu, bio protiv nacionalizma a za pomirenje posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije?

Kada sada promislim o tome, čini mi se da je mnogo jasnije da je čitav pogled, koji sam nedavno bio nazvao lustracijski, dakle, čitav lustracijski um, kako bi ga još mogli nazvati, u stvari bio jedna apstraktna struktura čiji je glavni cilj bio zamena ukupne realnosti jednom redukovanom realnošću. Ta operacija se naravno preduzimala zbog viših ciljeva koje sam i gore pomenuo i koje i ja delim, ali je problem bio u tome što se sredstvo za njih kosilo sa univerzalnim vrednostima, prvenstveno univerzalnom vrednošću istine. I čini mi se da je to uzrok onog nezadovoljstva.

Lustracijski um se sada može precizno opisati. On uključuje:

1)      odnos samo prema zločinima na “srpskoj strani”

ili tzv. “suočavanje sa prošlošću”. Pominjanje zločina drugih strana se odbacuje jer je to odlika nacionalista i, navodno, loše utiče na pomirenje sa onim drugima.

2)       prihvatanje kolektivne krivice,

• odnosno, prihvatanje da smo i mi sami, samom činjenicom da smo bili na ovoj strani rata, krivi za zločine.

3)       Prihvatanje kolektivne kazne, i sudske i van-sudske, odnosno političke i moralne

• odnosno, prihvatanje svih umanjenja kolektivnih prava (Kosovo, Hrvatska, R. Srpska, Crna Gora), prihvatanje trajne moralne nekompetencije ,odnosno, odbacivanje puteva za pomirenje koji ne uključuju tutorstvo EU i samopotiskivanje iz rasprava kao subjekta koji je delegitimizovan nacionalizmom.

Za sve ove tačke ima milion primera u toku ovih godina, a i danas posle presude, ali oni nam sada nisu važni. Ovde je bitno da je lustracijski um tražio snažno preoblikovanje viđenja stvarnosti i normalnog moralnog poretka.

Umesto sagledavanja svih aspekata rata, tražilo se fokusiranje na krivicu samo jedne strane (formule za to su protivljenje “izjednačavanju strana u ratu”, odnosno, agresora i žrtve,  protivljenje “relativizaciji”, ), a umesto ponovnog uspostavljanja moralnog integriteta, tražilo se trajno uspostavljanje asimetrije između “zajednice zločinaca”, koji se posipaju pepelom i kaju, i “zajednice žrtava”, gde su zločinci i žrtve bili izjednačeni sa narodima.

Da bi se ovako krupno odustajanje od univerzalnih vrednosti nečim kompenzovalo morala se izmisliti i promovisati neka šargarepa i tu ulogu je odigralo zalaganje za ulazak u EU. Smatralo se da od samostalnog moralnog integriteta (većine) pojedinaca nema ništa, ali da bi njihovo stavljanje pod paternalistički uticaj EU, stvari, barem spolja, dovelo u normalu. Na ovaj način – po mom mišljenju, to je osobito izraženo u Srbiji – desila se jedna promena javnog uma: odjedanput se pretpostavljalo da naš javni um nije sposoban da se opredeljuje prema mogućnostima univerzalizacije, odnosno, prema pitanjima “Da li je ispravno?” (Na primer, da li je ispravno “čistiti samo u svom dvorištu”), nego je kao  jedino nama primereno pitanje ponuđeno “Da li je korisno, da li će doneti neke koristi?”. Ulazak u EU (fondovi, mogućnost putovanja), godinama je služilo kao adut u odlučivanju po ovoj matrici, a tzv. “demokratske” vlasti, ne računajući period Z. Đinđića, su prednjačile u promovisanju ove logike.

Kada se tome doda snažna želja da se ne bude sličan nacionalistima na srspkoj strani ni u čemu, što je želja koja je bila razumljiva, i političke koristi koje su proizilazile iz lustracije itd., zatvaranje lustracijskog uma je moglo da se smatra kompletnim. Ovo čemu prisustvujemo sada (na primer, u najnovijem tekstu Dubravke Stojanović) posle presude nakon koje je postalo jasno da je i sud u Hagu sledio istu ovu lustracijsku logiku, jeste dovođenje u pitanje cele ove matrice. Ako smo mi insistirali na određenm stvarima da bi suzbijali srpski nacionalizam i postigli koristi od učlanjenja u EU, očekivali smo da će neko drugi (pošto smo se mi samoisključili kao nekompetentni, zbog gubitka moralnog integriteta) odraditi posao oko pravde, da će neko drugi primetiti žrtve koje je nama zabranjeno da primećujemo. Ali, to se nije desilo, postalo je jasno, po svoj prilici definitivno što se tiče Haga, da je i taj sud sledio istu logiku po kojoj se može selektivno gledati na realnost, a moralni poredak podrediti političkim ciljevima.

Kada je tako postalo jasno da je moralni poredak prazan i nezaštićen, postale su jasne i posledice matrice koja ga nije štitila. Dok smo mi bili fokusirani samo na zločine na srpskoj strani i ostavljali drugima da se bave zločinima drugih i srpskim žrtvama, nacionalizam u okolnim društvima je bujao. Hrvatski primer je tu lakše analizirati. U Hrvatskoj je postalo samorazumljivo tvrditi da etniškog čišćenja nije bilo (da su Srbi sami “dobrovoljno” otišli) i da je većina zločina nedokazana. Za zločine posle i za vreme Oluje niko nije odgovarao. Tvrdi nacionalisti tvrdili su da “onaj ko se brani od agresije ne može počiniti ratni zločin”, odnosno, “da hrvatski vojnik ne može počiniti ratni zločin” i dok je to bilo samorazumljivo, društveno je bilo prihvatljivo da niko ne bude osuđen. Ljudi koji su se tome protivili u Hrvatskoj, rutinski su šikanirani kao izdajnici, “Jugosloveni” i šta im još spada.

Naš lustracijski um je sve to gledao sa strane. I dalje se insistiralo samo na “suočavanju sa vlastitom prošlošću” i mirenju sa “Hrvatskom” pri čemu su se sa Hrvatskom neprimetno počeli identifikovati hrvatski nacionalisti, jer bi samo oni mogli biti ti koji bi govor o žrtvama Oluje mogli smatrati uvredljivim, pošto to sigurno ne bi mogli biti antinacionalisti u Hrvatskoj koji su i sami govorili o tim zločinima.

Tako se lustracijski um u stvari slagao sa domaćim nacionalistima koji su, takođe, Hrvatsku izjednačavali sa hrvatskim nacionalistima. Pomirenje je srećom napredovalo zahvaljujući životu i, mora se reći, i ljudima koji su ovde naginjali lustracijskim stavovima, ali je na tom pomirenju uvek stajala senka tog “multikulturalizma” po kom nije dozvoljeno mešati se u tuđe poslove, poslove Hrvatske pogotovo, a u stvari u poslove hrvatskih nacionalista.

I danas, posle presude dvojici generala iz Hrvatske u Hagu, lustracijski um još uvek traži da ostane paradigma. Ljudi se pitaju “da li sam ja prešao na stranu nacionalizma”, ako smatram da je ova presuda nepravedna, da li ja smem da budem protiv neke presude, ako sam za EU, neki pominju emocije i dreku pledirajući da se vratimo u udobno okrilje moralne neodgovornosti u kojoj smo navikli da budemo.

Međutim, to nije dobar put. Moralnom neodgovornošću se ne stiže nikud, pogotovo ne u EU koja se percipira kao moralno izgrađen skup nacija.

Savršeno je normalno izaći iz nezrelosti lustracijskog uma. Kao što je savršeno normalno biti protiv nepravednih presuda.

I poslati lustracijski um u istoriju.