Gledajući tu vest, novinar je ovako govorio u sebi: “Nije moje da mislim o ovome. Moje je da napišem ono što je tražio urednik ili da potpišem ono što je stiglo iz agencije. Kod kuće imam porodicu, sitna sam ja riba za ove stvari“.

U agenciji su vest osmislili i razmišljali su ovako: „Mi smo samo privatna firma i trudimo se da zaradimo koji dinar. Novinari bi trebalo da se brinu o kodeksima novinarstva. Mi smo tu da zadovoljimo interese klijenata, ne neke interese javnosti“

Na kiosku je novine kupio neki čitalac sa ovim mislima: „Vidi ti šta se radi. A opet novine lažu, sve ovo možda nije istina. Ne mogu da razbijam glavu sa time. Sigurno u celom društvu ima neko pozvaniji od mene da o tome sudi.“

Pored njega je baš tada prolazio mladi političar, misleći: „Nerviraju me ovi ljudi koji gutaju ovu propagandu koja im se servira. Nikad mi nećemo biti demokratsko društvo. Ako budem u prilici, moram doći do neke love, samo ako imam lovu neću biti kao ovaj narod. Moram pozvati onog drugara“.

U PR agenciji, drugar je bio oduševljen: „Ovo je život! Za samo godinu dana, nekoliko miliona. Dobro je imati drugove među političarima. Moram ga nazvati da odemo na večeru. Stalno me pita da kupimo neke novine. Hajde više i to da završimo.“

Epilog: novinar više ne radi u novinama. Prebačen je u stranku mladog političara, tačnije, u PR agenciju njegovog drugara. Plata je bolja, a treba samo u tekst uobličiti materijal koji se dobije i poslati u novine.

Novine više ne kupuje. Sve što javljaju već zna.