Ne znam kako vi, ali ja imam osećaj da smo višekratno izvozani. Nama je to već normalno stanje. Kvaka je u tome da mi vozanje uopšte ne primećujemo, čak i kad nam se ukaže u vidu polomljene kvake. Po meni, to nije krivica „nas“ generalno, već onih kojima je dužnost, poziv i profesija da vozanje primete, svim onim društvenjacima i inim koji su u našem vrlom novom sistemu izgubili smisao postojanja. Ili se samo ponašaju u skladu sa svojim kapacitetima koji nikada nisu ni bili veliki.

Ako ne računamo period pre „tranzicije“, najpre smo izvozani tako što smo zbogom socijalizmu rekli preko nacionalizma. Obećanje ratne pobede i širenja teritorija, ostavilo nas je sa opljačkanom privredom ili sa postavljenim temeljima za temeljno pljačkanje, sa otuđenim i isfrustriranim ljudima opterećenim bremenom neprijateljstva i zločina. Ovo vozanje danas smo prigrlili oberučke. „Kominuzam“ je još uvek pogrdna reč, evo sada će se upotrebljavati malo više u sledećoj kampanji pošto su navodno „ekonomske“ i „socijalne“ teme došle na dnevni red. S tim da nam se „socijalno“ nekako najčešće javlja u kombinaciji „socijalno-populističko“. Ratovi su nam u očiglednoj nastavi pokazali da „društvo ne postoji“, a da niko nije ni primetio da je to bila glavna tema, a ne spas iz tamnice Jugoslavije.

Onda smo se na trenutak trgli iz ovog bunila. Barem u Srbiji, 5. oktobra se pojavio neki drugi diskurs koji je zapretio da ovo razvaljeno društvo počne da okuplja. Ali samo za kratko. Već od 2004. godine počinje intenzivna nova faza vozanja, koja se svima najpre učinila kao napredak. Zemlja se otvorila za kredite i sve je odjedanput izgledalo bolje. Kupovali su se automobili, plate su rasle, cene nekretnina takođe. Svi su mislili da smo krenuli napred. Kvaka je bila u tome da krize i nastaju zbog ovakvog boljitka. Gomila kredita koji se daju u meri koja se ne može vraćati, potrošnja i cene koje skaču nerealno, dok neko uzima poveliki kajmak, u našem slučaju za samo 5 godina od 2004. do 2008. dovodi do propasti. Plate počinju da se realno smanjuju, nezaposlenost se drastično povećava, a dug vrtoglavo raste. Opet debelo izvozani, a da nam nijedan ekonomista nije ukazao da je ovaj mehanizam jedna, samo malo usavršena i obezbeđena PR strategijama, piramidalna šema.

Nismo se mi previše uzbudili. U krizi smo videli svoju šansu, i krenuli dalje. Ono što je nekada rađeno da bi nam svima bilo bolje i da bi bili kao sav uspešni svet, sada radimo zato što „moramo“ jer ćemo u suprotnom  bankrotirati. Ako ne sprovedemo reforme „ sledi nam grčki scenario“. Privatizacije, „smanjivanje javnog sektora“ i slično, sad nisu tu zato što je to proveren funkcionalni sistem koji „postoji svuda u svetu“, nego su deo „mera štednje“, koja je neophodna u krizi. Danas je potrebno samo da uklonimo sva demokratska i socijalna obezbeđenja i hrabro iskoračimo na tržište. Novi Zakon o radu, treba da nam najzad omogući da bude više radnih mesta, samo ako pristanemo na manje naknade i manje troškove poslodavaca. Nema šanse da ćemo ovde biti izvozani, iako ove reforme „moraju da se dogode“, a protive im se samo „demogozi“, „populisti“ i „prevaranti“. Ovi koji sprovode reforme, nema šanse da bi da nas izvozaju.

Ima tu i dnevno-političkih stvari. Nedavno je potpredsednica najpopularnije stranke objasnila funkciju borbe protiv korupcije ovako: „Ona (Zorana Mihajlović) je rekla i da niko ne bi verovao u ekonomsku reformu ako se ne bi vodila borba protiv kriminala i korupcije, naglasivši da to nije populizam.“ Zanimljivo, „borba protiv kriminala i korupcije“ ima svoj razlog u želji da se stav javnog mnjenja od „niko ne veruje“ dovede do „najpopularnije stranke“ a da se onda ta „popularnost žrtvuje za sprovođenje nepopularnih mera“. Iako u startu nešto ne bi verovali, a na kraju verujemo, zbog stvari koja nije u logičkoj vezi sa ovim prvim predmetom verovanja, mi ne smatramo da nas vozaju. Mi smo iskusni u toj stvari, već znamo da to procenimo.

Izbori su, naravno, vreme u kome smo najmanje vozani. Tu se daju obećanja koja se kasnije ispunjavaju. Taj predah od vozanja toliko nam je potreban da se svako malo organizuju prevremeni izbori. Ovi naredni raspisuju se pod motom da su nam potrebni da bi moglo da se brže i snažnije krene u reforme. Podrška pljušti sa svih strana. LDP zaključuje da su nam izbori neophodni, URS takođe. Ishod izbora se već zna, Dačića i drugih „kočničara reformi“ (istih onih u koje niko ne bi verovao da nema borbe protiv korupcije) ćemo se rešiti, spašćemo se bankrota i talasa novih otpuštanja. Na ovim izborima nema šanse da ćemo biti izvozani.

Gorčinu ove ironije umanjuje, međutim, činjenica da nećemo biti izvozani samo mi. LDP i URS, perjanice reformi, zalegle su da podrže celu agendu glavne neoliberalne stranke SNS i već su se namestile za buduću koaliciju. SNS će dobiti puno glasova sa tolikom podrškom. Međutim, ako LDP i URS ne pređu cenzus, vozanje sa podrškom reformama će biti zaokruženo. Ali, mu neće doći kraj. Na kraju će verovatno i SNS kao dobitnik prethodnog kruga vozanja biti izvozan, kada se balon virtuelne podrške izduva. Onda će na vlast doći neko drugi.

A mi, mi sigurno nećemo biti izvozani ni tada.

ps.

Ovako stvari izgledaju, naravno, samo kada se gleda kroz Dvogled. Srećna Nova 2014. svim posetiocima sajta.