Nakon što su novine objavile da je Vučić osvojio „apsolutnu vlast“ i nakon što su krenuli pritisci da vlasti na drugim nivoima daju ostavke zbog rezultata republičkih izbora, krenule su i spekulacije sa kim bi SNS mogao da pravi vladu. Da podsetim na ono što svi znaju: SNS je osvojila 159 mandata, 34 mandata više nego što joj treba za većinu.

Zbog kog bi POBOGU razloga ona sada pravila koaliciju sa nekim?

Koalicije se prave onda kada nemate većinu, pa morate da je napravite. SNS ima većinu koju je, uostalom, na izborima i tražila „kako bi mogli da ubrzaju reforme“.

Ako živimo u demokratskom sistemu, nijedna od ostalih stranaka sada ne bi trebalo da uđe u vlast, najmanje iz dva razloga:

1) što bi u vlasti mogli da ostvaruju samo program i volju SNS iz prostog razloga što nemaju čime da izdejstvuju ostvarivanje vlastitog programa, i

2) što u demokratskom sistemu postoji i opozicija koja ima svoju funkciju, a oni bi ovako pokazali da ne nameravaju da vrše tu funkciju.

Ako bi funkcioneri neke od stranaka ipak odlučili da uđu u vlast sa SNS, najpre bi trebalo da objave da ukidaju vlastitu stranku i priključuju se SNS, izvine se vlastitim biračima što su im nudili program do kojeg im nimalo nije stalo, izjave da ne razumeju demokratski sistem  i tek onda mogu da uđu u vlast.

S druge strane, SNS bi trebalo da se izvini biračima što ih je obmanjivala da ima program i kadrove i što je tražila od njih što veću podršku. Da zbog toga najavi formiranje prelazne vlade koja će vladati 6 meseci do raspisivanja novih prevremenih izbora.

Ili da se manemo ovih demokratskih trica, pošto nam očigledno ne idu od ruke, budući da nam je trebalo 4 dana od izbora da dovedemo u pitanje duh demokratije („apsolutna vlast“), podelu vlasti po nivoima, a sada i potrebu za opozicijom. Da mi lepo objavimo da je Vučić zaista osvojio apsolutnu vlast i da se zemlja vraća u pozni feudalizam. Da će odsad mediji objavljivati šta vladar želi, opozicija se ukida i sve autonomije.

Naravno, sve će to formalno postojati, ali stvarno neće.

Baš me interesuje da li bi se neoliberali bunili.

Možda je to idealno okruženje za „bolne reforme“?