U autobusu sam pre koji dan naleteo na poslednju u nizu nalepnica čiji su autori iz ekstremno-desničarske organizacije SNP Naši. Na njoj su nacrtane tri devojke, svaka u odeći na kojoj je prikazana određena zastava: levo – Velike Britanije, desno – SAD-a, a između njih – Srbije, naravno. Prve dve devojke prikazane su karikaturnim stilom, sa izbečenim očima i nezgrapnim telima, dok je u sredini lepa i zgodna brineta puštene kose u uskoj beloj haljini. Natpis iznad crteža glasi: „Iste su boje, zašto sve ne bi bile tvoje?“

Da li je sad ovo tradicionalno opasno ili naprosto već presmešno? Izgleda da nešto i desničarima počinje da se događa kada lansiraju ilustracije koje više ne mogu da dobace do poruka do kojih im je toliko stalo. Poruka se, doduše, nazire, ali negde na tom putu realizovanja nameri se pridružio učinak koji ju je totalno obesmislio i sada sve što vidimo postaje dominantno komično. Komično zato što je pre svega retardirano. Ali ne samo to, ovaj primer povlači da smešni postajemo i mi koji od ovoga pokušavamo da naduvamo nešto veliko, kad, umesto da im se smejemo u lice, nabacujemo ozbiljnu facu građanističkog analitičara. Tad sve počinje da liči na jedan privatni, i sada već po svim odlikama konzervativni rat, gde je poslednja adresa koja se okrivljuje obavezno vladajuća politička garnitura.

Međutim, ono što tu zanemarujemo jeste da je očigledna rastrojenost u bizarnoj komici ovog crteža i wanna-be fašističke agende uzrokovana upravo novim političkim prilikama od izbora na ovamo. Ove prilike su za vrlo kratko vreme učinile da svi politički simboli, na koje se inače oslanjamo i koji su određenom akteru na političkoj sceni obezbeđivali stabilno ideološko mesto, postanu potpuno relativni i neupotrebivi. Koncept tradicionalnog neprijatelja, sa koje god strane da kreće, više uopšte ne prolazi.

Ta neverovatna potreba da verujemo

Na sličan način se i gotovo sve reakcije na lakmus-papir Vesne Pešić u krajnjoj liniji uvek zasnivaju na tome da se „novima“ naprosto ne može verovati zbog njihove prošlosti i simbola koje nose. No, kako smo došli do toga da je u političare neophodno smeštati tu veru u simbol i vršiti nekakvo pojednačavanje između naših i tzv. njihovih uverenja?

Tek se sa ovom vlašću osećamo prozvanima da spominjemo potrebu za verovanjem. Šta nam to govori? Govori nam koliko je zapravo velika naša slabost prema onima u kojima smo pripisali te simbole verovanja i cenili ih kao jedina lica ili stranke koje su dostojne da im se tako nešto pokloni. Koliko beznadežno činimo sve da ih još uvek na neki način zadržimo, kako se mi sami ne bi totalno obrukali. Samo da naša uverenja ne dožive potpuni kolaps što smo uopšte dozvolili sebi da nekom tamo u politici treba verovati. Ali da li u političkom prostoru uopšte ima mesta verovanjima?

Ne govorim ovde o problemu verovanja da bih istakao da u politici nikome ne treba verovati. To nikada i nije potpuno moguće, jer nam malo-malo uvek sklizne neka vera, neka dopadljivost i prijemčivost. Drugim rečima, ljudi smo, zato i verujemo. O tome je pisala i Julia Kristeva u knjizi „Neverovatna potreba da verujemo“. Govorim o problemu verovanja da bih pokazao da ne postoji nijedan razlog zbog čega bismo od jednih pravili stalne pozitivne simbole naših uverenja, a od drugih automatski naše večite neprijatelje.

Ta naša verovanja, uverenja, ili bilo kakve druge identifikacione projekcije okreću se danas protiv nas, stežu nam omču oko vrata i u jednom bitnom delu nas sprečavaju da mislimo trezveno. One čine da polako ali sigurno posustajemo u realnom sagledavanju toga šta se oko nas dešava, one ometaju naša politička istraživanja, jer nas kao neko teško breme lupaju po glavi svaki put kad pokušamo da zaključimo nešto novo. Psihoanalitičari bi nam verovatno rekli da imamo problem sa sopstvenim superegom, preciznije ego-idealom.

Postoji jedan holivudski kliše sa razbijenim ili napuklim ogledalom (shattered mirror). Scena se sastoji u tome da se protagonista najpre ogleda kako bi pogledao u oči nevoljama u koje se uvukao. Kada taj protiv-pogled, oči koje dolaze iz ogledala postanu nepodnošljive, protagonista u besu razbija ogledalo. Obavezna kliše-stvar koja sledi posle toga je ta da on opet prinosi uništeno ogledalo kako bismo tobože videli kako izgleda ospoljeno njegovo unutrašnje stanje. Međutim, u tom drugom pogledu kao da ima i nečeg od one znatiželje, da li me onaj iz ogledala još uvek gleda na isti način ili sam mu zadao dovoljan udarac? U toj distanci kao da se i dalje rasterećujemo i dobijamo šansu da ponovo zaboravimo da smo to sve vreme samo mi, da su naša uverenja ili verovanja zapravo postali naši sopstveni neprijatelji.

Apsurd, dakle, nije u predmetu, u novoj vlasti, nego u nama i tu je samo zbog nas i načina na koji smo navikli da tretiramo političku scenu; da se narcisistički unosimo u nju, da imamo svoje miljenike i da se, najvažnije, vrlo teško rastajemo od njih. Njima, sa druge strane, nije nimalo teško da menjaju svoje boje, da prelaze iz jedne stranke u drugu, da pričaju jedno, pa drugo. Šta nam to govori? Ne samo to da ne treba da im verujemo, nego da oni sami uopšte ne funkcionišu u koordinatnom sistemu nekakvih verovanja ili uverenja. Ona im samo služe da se na osnovu njih prikažu i izgrade simbol koji bi trebalo da podržavamo.

Tako funkcionišu stvari tamo sa one strane, a mi izgleda imamo veliki problem da to prihvatimo za normalnu stvar. I to je naša velika greška, naša dekadencija, jer ne možemo da odemo dalje od razočarenja i od uglavnom apsolutističkih ad hominem obrušavanja na novu vlast. Ništa manje praznih i promašenih obrušavanja koliko je to i ona nalepnica Naših iz autobusa. Navodno smo sve to shvatili sa prethodnom vlašću, a onda kao da smo opet sa „novima“ dobili šansu da zaboravimo šta smo naučili, pa su prethodni opet postali miljenici. To je taj naš drugi pogled u razbijeno ogledalo.

Credo kog se ne odričemo
Za razliku od takvog koncepta, tekst Vesne Pešić ne brani ni Dačića, ni Vučića, ni njihove stranke, niti bilo koja druga imena i stranke, nego upućuje na ovo što radimo mi, „građanisti“, i to sami sebi. To je oštra, namerno prenaglašena i hiperbolizovana kritika, šamar u lice svima onima kojima je hiperbola, preuveličavanje i generalizacija postala osnovni modus kritike nove vlasti. Njen pristup ne abolira ljude od njihove prošlosti, nego sasvim suprotno, prošlost demitologizuje i formalizuje do sudske vlasti, da bi na taj način konačno prestala nama omiljena, večita tema nerešenih ratnih zločina i lustracije. Tu večitu svetu temu održavamo kao nacionalisti svoju „nedovršenu državu“. I mi, „građanisti“ smo od poslednjih izbora, na veliku žalost, počeli da je upotrebljavamo kao nekakvu fundamentalno ontološku manipulaciju protiv formalnog organa aktuelne državne vlasti.

Šta, dakle, konkretno radimo? Sumnjamo u sve što radi nova vlast, i to unapred i kategorički. „Ništa to ne valja“, to je naša genijalna mantra. Mi unapred govorimo da borba protiv korupcije neće rešiti korupciju i da je kosovsko pitanje odavno rešeno, pa valjda time više ne treba da se bavimo. Kakve veze ima to što ovde još uvek niko neće ni da čuje da se odričemo Kosova, kad su ga najvažnije države Zapada priznale? Naše teorijsko ubeđenje glasi da pošto ništa ne valja, sve treba srušiti i graditi kuću od temelja, počev od novog ustava, pa novih zakona. A onda? Onda će sve ići kao po loju, svuda će cvetati ruže, a mrtvo slovo zakona i ustava odagnaće korupciju, kako to obično biva. Institucije ne čine nikakvi ljudi koji rade u njima, ljudski faktor je potpuno nebitan jer će nastati pravi perpetuum mobile, sve će raditi samo od sebe, pošto je ono što je nemoguće u fizici, smatramo mi „građanisti“, svakako moguće u politici.

Ne samo što sumnjamo, mi se i plašimo. Čega se to plaši nepokolebljiva „građanska opcija“? Plašimo se pretnji da će svakog dana neko biti uhapšen. Znamo mi vrlo dobro da je to sve laž i da iza svakog hapšenja uvek stoji namera da se sklone politički neprijatelji, i to nam smeta. Ali zapravo, nije ni bitno da li je taj što se hapsi kriminalac, nego zašto se to radi i šta se time postiže. Ko još veruje ovoj vladi… Mi, „građanisti“ ne damo se prevariti, znamo mi šta se iza brda valja. Sve smo unapred spremili: ako Vučić ne uhapsi Dačića, onda to znači da ne vodi beskompromisnu borbu, ali ako ga uhapsi, to znači da samo pravi sebi teren za apsolutnu vlast! Ako nije on kriminalac, onda je onaj drugi, ali su u stvari svi. Eto, vala, sve opcije smo pokrili, sve puteve zatvorili, baš kao što se nekada radilo u vreme pre atentata na Đinđića. Ali nije to nikakva medijska hajka, mi samo želimo da se provere činjenice.

Naš najveći strah, strah nad strahovima, jeste ipak, priznajemo, da će nas nekada retrogradne snage devedesetih uvesti u Evropsku uniju. Plašimo se i da se samo pretvaraju i da će doći dan kada će skinuti svoju odeću i tako goli zabiti i razviti barjak nacionalizma ili fašizma. Zato smo mi unapred izmislili nekakvu f-lestvicu i stalno motrimo, kao na živu u toplomeru, kako se koji potez pripadnika ove vlasti ocrtava na njoj. A to što nam treba još barem deset godina da uđemo u tu Evropsku uniju, to nema nikakve veze, taj barjak će se svakako sačuvati. Ako treba, prenosiće se i s kolena na koleno. I potpuno smo sigurni: svih tih godina živa u f-lestvici će se dizati dok ne probije toplomer. A onda će nas primiti u EU. Potpuno je nebitno što se danas zovu naprednjaci; ako su se juče zvali radikali, mogu i sutra da se zovu radikali! Iste su to boje (zašto sve ne bi bile tvoje?).

Kada smo pali u sunovrat simbola?

Dva su politička događaja ključna u novijoj istoriji za to što smo danas kontaminirani ovakvim, očigledno komičnim, načinom rezonovanja, koje je samo posledica, simptom toga što ne možemo da se otrgnemo od favorizovanja simbola. Prvi je borba protiv autoritarnog režima Slobodana Miloševića koja je zaokružena događajem poznatijim kao Peti oktobar, a drugi je atentat na premijera Zorana Đinđića. Ono što je zajedničko ovim događajima je da su i jedan i drugi odjeknuli kao veliki prasak u smislu proizvođenja određenih naših uverenja dijametralno udaljenih od toga kako uistinu funkcioniše politički teren. I jedan i drugi događaj su mamci za naša verovanja tako primamljivi da se teško odbijaju. Svako među nama ko to nije razumeo, zaklinje se na ovaj ili onaj način na jedan ili oba događaja, i vuče za sobom credo koji sam opisao.

Borba za smenu Miloševića sa vlasti postala je nešto mnogo više od toga, a u stvari to nije, a ubijeni Đinđić postao je nešto mnogo više nego dok je bio živ, a u stvari to nije. Verovanja u prvi događaj prikrivaju fakticitet političke borbe da se samo smeni jedan čovek sa vlasti, dok verovanja u drugi prikrivaju prave razloge naše opšte učestvujuće mržnje prema patosu Đinđićevog političkog delovanja – pragmatizmu koji po definiciji teži da bude potpuno indiferentan prema svakom ideološkom percipiranju stvarnosti, svakom simbolu, totemizaciji i svemu što mu je posle nakalemljeno.

Zbog toga našem credu, koji svoje jezgro ima u simbolima koje tretira kao bogom-dane, ne odgovara ni najmanja indicija pragmatizma u današnjoj vlasti – jer on raspolućuje sve ideološko oko sebe kao lažno i stavlja na površinu to kako stvarno funkcioniše politički teren, pa svidelo se to nekom ili ne. Teren na kome više nije bitno ko je ko, nego ko šta radi i kakve rezultate stvara. Zato čak ni ekstremni desničari ne ostaju imuni na potrese pragmatizma. Zbog toga ni naša građanistička crkva to ne može da kanonizuje, a da ne oseća da će izgubiti sav identitet i sve što ju je činilo „građanskom“.

Ali naravno, mi ne možemo uvek potpuno da se izuzmemo od verovanja i delujemo pragmatistički, kako to potvrđuje i Kristeva. To je naša neminovnost da se povremeno povodimo za nečim, pa makar i na političkoj sceni. Ali u tom smislu bih svoja verovanja uvek pre uputio nekome ko se uči na svojim greškama i trpi posledice svojih nekadašnjih postupaka, nego onome koji se uči isključivo na greškama drugih i parazitira na njima, nikada ništa ne priznajući i pozivajući se licemerno na simbolička uverenja koja smo mu baš mi jednom bili poklonili.

prethodno objavljeno na peščanik.net, 15.02.2013.