Piše: Vladimir Milutinović

Cilj ovog članka biće da uspostavi relacije između 4 načina regulisanja odnosa javnog i privatnog. A notari će biti primer koji ćemo koristiti, mada se ista šema može se primeniti i na bilo šta drugo iz ovog domena.

Dakle, notari. Najpre da vidimo da li usluga kojom se notari bave spada u javno dobro? Ja mislim da spada. Notari, uz sudove, obezbeđuju pravnu sigurnost ugovora i drugih akata, a pravna sigurnost je osnovno, zajedničko ili javno dobro. Drugim rečima, to je dobro bez koga se ne može.

Ako to uporedimo sa Trapist sirom, vidimo razliku: ukoliko se u Srbiji ne bi ni proizvodio ni prodavao trapist, ništa se zaista ne bi promenilo. Međutim, ukoliko ne bi bilo uopšte pravne sigurnosti, mnogo toga bi se promenilo.

Zbog toga se pravnom sigrunošću bavi država, do juče preko advokata i sudova, a sada preko advokata, notara i sudova. Međutim, iako je pravna sigurnost javno dobro, ona nije, osim u slučaju sudova, predmet strukturnog monopola. U načelu, ništa ne preči da u jednoj ulici ima 18 notara, koji svi nude overu ugovora. Zbog toga je moguće posao overe preneti i na notare, bez stvaranja privatnog monopola – što na primer nije slučaj sa vodovodom.

Kad podvučemo crtu ispod ovog zaključivanja, možemo nastaviti konstatacijom da postoji najmanje 4 načina da se overa ugovora reguliše u jednoj državi. Nazvaćemo ih: 1) Čisto levi način, 2) Realno neoliberalni, 3) Levo liberalni i 4) Idealno neoliberalni način. Evo ih na slici:

Ovi načini se jasno mogu podeliti na leve i desne (ili neoliberalne). Kriterijum je jednostavan. Desni načini koriste monopole da bi više sredstava usmerili ka maloj grupi notara i kod ovih načina je čitava overa prepuštena privatnim licima koji iz ovog posla izvlače profit. Realni neoliberalni način privatni monopol postiže zakonom, a idealni praksom pošto dopušta udruživanje privatnih notara i stvaranje kartela, a ne sadrži mehanizam kojim bi uticao na cene. Realni neoliberalni način omogućava visoke profite, a idealni nešto manje profite zbog kakve-takve konkurencije.

Levi načini su levi jer usluge overe čine jeftinijim i tako više sredstava ostavljaju kod korisnika usluga overe kojih je mnogo više od notara. To pokazuje da neka politika može biti leva, a da ne preraspodeljuje imovinu bogatijih prema siromašnijima, pošto notari u stvari nemaju visoke profite iz overe kao svoje vlasništvo. Oni samo u drugom modelu dobijaju manje profita. Za razliku od čisto levog modela, levo liberalni model uključuje privatne notare, ali udelom države u sistemu može da kontroliše cenu njihovih usluga. Izuzetno, u uređenim društvima, ukoliko postoji pravilo i svest o tome da se u privatnim poslovima koji se bave javnim dobrom cene drže tako da se ostvaruju niski profiti, može se i veći deo posla prepustiti notarima. Ali, bojim se da to kod nas nije slučaj.

Naš slučaj je, naravno, Realni neoliberalni slučaj sa najvećim profitima za privilegovana privatna lica. Ovaj model najčešće se kritikuje sa pozicija idealno (ili levo, pošto je ovaj model nešto povoljniji za građane od realnog) neoliberalnog modela. Mnogi bi takođe bili za čisto levi model koji je postojao ranije.

A najmanje zastupnika ima Levo liberalni model koji je očigledno najbolji, jer po niskoj ceni pruža kompleksniju uslugu od svih drugih modela.

Izbor između ova 4 modela postoji i u drugim granama. Ako bi javna preduzeća kao takva trebalo obavezno privatizovati onda smo u nekom od neoliberalnih modela. Ako imamo subvencije onda je to realni neoliberalni model, ako nemamo onda je to idealni ili levo-neoliberalni model.

Kod nas je trenutno stanje takvo da se vlast zalaže za realni neoliberalizam, a veći deo opozicije za idealni levi neoliberalizam (privatizacija uz ukidanje subvencija itd.).

Za najbolji, levo liberalni model, opet kažem, ne zalaže se, valjda, niko.

Ps.

Obećavam da ću sad pogledati kako je “public good” definisano na wikipediji.