piše: Vladimir Milutinović

Kulin ban (1163-1204) bio je srednjovekovni vladar Bosne, pomenut u poslovici “Od Kulina bana i dobrijeh dana”. Kao i o drugim srednjovekovnim vladarima, o njemu se malo zna, ali ima pozitivnih stvari: Bosna je osim jednog pohoda na Vizantiju u njegovo vreme živela u miru, a sam Kulin primio je Patarene (bogumile) proterane iz Splita i Trogira, zbog čega je zaradio optužbu za jeres.

Bilo kako bilo, budući da je Kulin živeo u srednjem veku možemo sa velikom verovatnoćom uzeti da je Kulin verovao u Boga i da je verovao da je Bog nepogrešiv. Ne znamo da li je to isto mislio i za Crkvu, međutim, sigurno je da je za Kulina Bog bio glavni izvor istine.

Oko 800 godina kasnije u Srbiji je jedan političar izrazio sličnu veru u Boga i njegovu nepogrešivost, s tim da Vulin (to je ime tog političara) rekao i nešto više, što nije bilo uobičajeno u srednjem veku:

“Narod u demokratiji ne može da pogreši. Kakva god da je odluka naroda to je odluka Boga.”

Povod za Vulinovu izjavu bila je činjenica da je bivši predsednik Milošević dva puta biran na izborima.

Vulin je dakle staru srednjovekovnu matricu: postoji X i X je nepogrešivo, nešto malo korigovao, pa je Narod postao nepogrešiv. A budući da je narod izabrao Miloševića i njega, to onda znači da je i on nepogrešiv. Zašto Vulin misli da su njegovi stavovi istiniti (nepogrešivi) – na to pitanje je možda najbolje odgovoriti da je to zato što voli da je tako.

Kod Vulina, dakle, ne postoji neka istina (I) u odnosu na koju bi se moglo meriti ono što on kaže (K). Ono što on kaže je samim tim istinito i nepogrešivo.

Za njega je I=K.

Sad je mnogo lakše znati kako Vulin može da izjavljuje da je stopa nezaposlenosti pala na 16.8% ili da jednog dana kaže da su Miloševićevi neprijatelji svi bili izdajnici, a da drugog dana odaje počast Zoranu Đinđiću.

Jednostavno, za Vulina, sve što Vulin kaže je istinito, čak i kad je protivrečno.

Ali, nije Vulin sam u tome. Dobar deo naše političke scene deli Vulinov stav o vlastitoj nepogrešivosti i istini vlastitih stavova.
Kada šef poslaniče grupe SNS u skupštini zamera opoziciji da je zaslepljena „mržnjom“, njegov tok misli mogao bi se rekonstruisati ovako:

„I vi znate da su SNS i naš šef Vučić nepogrešivi, i znate da smo u pravu, ali vam MRŽNJA ne da da se složite sa nama i priznate da ne grešimo“

Ista logika je i u osnovi saopštenja vladajuće stranke koja redovno optužuju opoziciju i posebno DS da „sve rade protiv Srbije“, jer da ne rade, složili bi se da su rešenja SNS najbolja, budući da SNS ne može da pogreši.

Ima tu, doduše, jedan detalj. Od pre nekog vremena naprednjaci ne govore da je neki stav neistinit, samo zato što ga je izrekao neko iz opozicije (kao što su radikali redovno činili), međutim, to još ne znači da je Vučić pogrešiv, pošto bi neki stav opozicije mogao biti istinit ukoliko se slaže sa Vučićevim stavom.

Ima tu nekog napretka. Ali je taj napredak slabašan. Ako misliš da si uvek u pravu, onda ti čitava ona menažerija racionalnosti – logika, činjenice, uvažavanje drugoga – ne treba. Dovoljan si ti.

Koliko je sve to daleko od Maksa Vebera i principa racionalnosti i odgovornosti, ne treba ni objašnjavati. Ali, iako bliže Kulinu banu po pripisivanju nepogrešivosti, nekako je udaljeno i od njega: on je primio jeretike u svoju banovinu, pa se možda i sam usudio da ih sasluša i razmišlja svojom glavom.

Nepogrešivi Bog je na nebu pa se u njegove izaslanike na zemlji može sumnjati. Vulinov pak „narod“ je tu na zemlji i izabrao je nepogrešivo vođu.

Mi smo u većem problemu.