Da li postoje savršene firme koje posluju bez ikakvih troškova?

Odmah će nam pasti na pamet plate, porezi, doprinosi, struja, voda…ali, da li postoji neki način da se svi ovi troškovi izbegnu? Ovo će biti priča o savršenoj firmi koja ima samo troškove za repromaterijal i opremu i dobija gotov proizvod bez daljih troškova.

Recimo da naša firma proizvodi bicikle u Srbiji. Naravno, da bi se napravio bicikl, mora se imati neki materijal, odnosno, delovi. Naša firma veći deo materijala uvozi u Srbiju, ali je oslobođena PDV i carina, jer je taj uvoz kasnije u orgomnom procentu namenjen izvozu.

U firmi radi 1000 radnika, međutim, firma ne plaća doprinose i poreze za njih jer je po ugovoru sa SIEPA sve to pokriveno iz budžeta. To je mera privlačenja stranih investitora, koja je neophodna jer je investitor uvek mogao da ode u neku drugu zemlju, Rumuniju, na primer.

Firmin posao u Srbiji u stvari je javno-privatno partnerstvo. Zbog toga što i naša država ima udela u poslu, ona je obezbedila neke beneficije, jeftiniju struju i gas, a po ugovoru su tu i određena ulaganja države. Slučajno se desilo da su ta ulaganja dovoljna da se pokriju minimalne plate za radnike i jeftinija struja, voda i gas.

Naravno, proizvodnje ne bi bilo bez mašina i opreme, ali ona je u isključivom vlasništvu naše savršene firme i može sutra biti zapakovana i odneta.

Rekli smo da se veći deo bicikala koje pravi firma izvozi, ali deo se prodaje i na našem tržištu, po nižim cenama. Na taj način firma ne gubi ništa od profita pošto je razlika u ceni obezbeđena iz subvencija države. Niska cena je omogućila i vodeći položaj na domaćem tržištu, pa i ta sitna para dobro dođe.

Naravno, ugovor o javno-privatnom partnerstu je tajna, poslovna tajna. Nema smisla da se detalji poslovanja firme znaju, jer su tu sakupljena znanja koja se prodaju na tržištu.

Firma je imala nešto troškova za pokrivanje korupcije, ali su i oni pokriveni benefitima. Po ugovoru je bilo potrebno u javno-privatno partnerstvo uneti određeni kapital u opremi, ali je firma to obezbedila preko uvoza opreme od same sebe po naduvanoj ceni. Za zaposlene koji vode firmu i imaju veće plate, firma je njihova primanja razdvojila na dva dela, minimalac primaju u Srbiji, a ostatak u matičnoj zemlji.

Firma izvozi bicikle, ali nema profit pa nema ni dividendi za drugog partnera u javno-privatnom partnerstvu. Firma bicikle prodaje svom prodajnom lancu tačno po ceni proizvodnje, tako da je dobit nula, porez na dobit takođe.

Jednom rečju, u disk svetu ekonomije naša firma posluje u Srbiji, ali u Srbiji ne ostaje bilo kakav novac od tog poslovanja. Čak i više od toga, naša firma je delimično u vlasništvu banke koja povremeno pozajmljuje novac Srbiji ukoliko joj zafali. U Srbiju ulaze delovi, a iz nje izlaze gotovi bicikli, a da se ne potroši nikakav novac. Kao u nekoj neoliberalnoj bajci.

Dobro, svi znamo da savršene firme ne postoje.

Ali, kakve postoje?