Drugi čin rehabilitacione drame odvija se povodom zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića, premda se može reći da je vrhovni srpski kvisling već rehabilitovan, i to dvostruko, te je farsični pokušaj rehabilitacije kapitalizacija niza prethodnih rehabilitacija. Kao i u prethodnom slučaju, one se nisu ticale prošlosti, zato što se ona naprosto ne može promeniti, ali se shvatanje prošlosti, ono zašto, čemu i o čijoj se prošlosti radi, može, ali samo u kontekstu savremenosti. Rehabilitacija je već učinjena svrstavanjem Milana Nedića u top liste najznamenitijih Srba, stvaranjem kulta ličnosti u popularnoj kulturi, ličnosti koja je prihvatila svoju mučnu i mučeničku sudbinu, kao čin podnošenja najviše žrtve radi budućnosti Srbije i srpskog naroda. Dakle, danas postoji široko prihvaćeno uverenje da je Milan Nedić, predsednik kvislinške marionetske vlade, poznate kao „Vlada naradnog spasa“, zapravo „tragična ličnost, koja se žrtvovala zarad spasa srpskog naroda“.

Najzloćudniji su oni argumenti koji direktno ne podupiru tvrdnju da je Milan Nedić nevin, nego naprotiv, oni koji zasnivaju svoju snagu na isticanju krivice za kolaboraciju, učešće u pogromu nad Jevrejima i Romima, za zločinima nad pripadnicima partizanskog pokreta, asistiranju pri aktima odmazde okupatora, ali koji ističu u prvi plan tezu da su ta dela počinjena kao vid svesne žrtve radi budućnosti Srbije: „Nedićeva zadužbina je sam srpski narod“. Reč je o verovanju da je Milan Nedić „istorijski tragična ličnost koja je sprečila dalje stradanje građana Srbije”, zbrinuvši blizu pola miliona izbeglica („Srpska majka“). Svesno, avramovski položivši svoju porodicu i na kraju sebe, na „oltar otadžbine”, sačuvao je, kako je to sam formulisao, „srž srpskog naroda”. Uz žrtvu ide i zalog budućnosti. Nedićev projekat Svesrbije, praćen ideološkim miksom filozofije života, svetosavlja, antizapadnjaštva i antikomunizma, postaje pomodan ideološko-kartografski oslonac, uz karakterističnu podelu posla, na duhovnu i materijalnu.

Srž banalnosti rehabilitacione logike, koja subjekt politike vidi u činu radikalnog samožrtvovanja, sastoji se u pretpostavci da subjekt ne samo da ne može ništa učiniti protiv sudbine, nego je ispunjenje sudbine njegova najviša dužnost, koja je usmerena na spasenje postojanja naroda. Subjekt koji se (samo)žrtvuje i sebe svodi na prljavi instrument spasenja, obezbeđuje podršku rehabilitacione publike, kako u nekom distopijskom rijalitiju. U ovom trenutku je jasno da subjekt rehabilitacione logike ne može biti istorijska ličnost, nego društvo koje vrši rehabilitaciju. Rehabilitacioni život Milana Nedića ispusuje post mortem istoriju našeg sadašnjeg društva. Time smo u samom žarištu banalnosti zla. Reč je, dakako, o promovisanju logike logorskog čuvara: „Dužnost je neprijatna i svakako zla, ali time će biti veća i neupitnija naša žrtva”. Svaka podrška rehabilitacionoj logici, čini nas saučesnicima u još jednom zločinu (zločin je zločin uprkos tome što je rehabilitacioni subjekt subjekt volje drugoga, odnosno baš zbog toga), koji ne samo da se nije dogodio u prošlosti, nego se događa tu pred nama, ma kako da se inače gadili i ograđivali od konkretnih zločina, ili čak, protiv njih propovedali.