piše: Miloš Dojčinović

Pošto kao i svaki normalni građanin ne želim da gledam političke debate niti da u njima učestvujem, niti da slušam predizborne kampanje jednih te istih ljudi koji nude ‘različite političke programe’ a u suštini misle na samo jedno a to je profit, osvrnuću se na samu suštinu problema našeg sistema koji je iz korena  truo, a to je samo državno uređenje i pre svega na jedan njegov bitan segment koji u potpunosti nije regulisan. Naime reč je o socijalnoj politici.

Socijalna politika je u državama Evropske Unije utemeljena u zakonu, što znači da pomoć ne proističe iz ‘hrišćanskih obaveza’ već da je ona lično pravo svakog pojedinca koje je zasnovano na zakonu i odluci parlamenta. Prema programu ‘Opšte socijalne podrške’ usmerena je pre svega na one pojedince koji se trenutno suočavaju sa ozbiljnim finansijskim i zdravstvenim problemima. Njima se pružaju socijalna pomoć, adekvatan smeštaj, određeni rehabilitacioni centri i ostalo. U okviru ‘Opšte socijalne podrške’ zastupljena je i ‘socijalna podrška deci’ koja jedan od načina svog funkcionisanja vidi u ‘prevenciji i tretmanu zloupotrebe i zanemarivanja dece’. Inače, u našoj zemlji u Krivičnom zakonu stoji kao jedno iz grupe ‘Krivičnih dela protiv braka i porodice’ a to je ‘zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica’ čija je radnja izvršenja ‘grubo zanemarivanje dužnosti zbrinjavanja i vaspitanja maloletnog lica’.

Na prvi pogled sasvim solidno, za ovo delo predviđena je kazna u trajanju od 1 do 3 godine, ali šta vredi državi Srbiji koja temeljito ne sprovodi zakone i ne poštuje svoj najopštiji pravni akt, odnosno, ustav? Loša efikasnost postupanja u prvom stepenu, zastarelost postupaka i politički pritisak na sudije je i značajan problem i za normalno sprovođenje socijalne politike. Nije isto, recimo, kada je izvršilac narodni poslanik u odnosu kada je izvršilac običan radnik. Postoji hijerarhija i strah od pretpostavljenog pa se odluke (za razliku od Norveške) ne donose konsenzusom. Nordijska socijalna politika je državni uticaj namenila na pokrivanje socijalne sigurnosti, zdravstva, zapošljavanja i obrazovanja. Prema njemu svi građani imaju pravo na socijalnu sigurnost bez obzira na svoju poziciju na tržištu radne snage. Obezbeđenje dohotka je zasnovano na osiguranju koje ne zavisi od visine dohotka i transferu koji je povezan sa visinom dohotka onog lica koje se pojavljuje na tržištu radne snage. Sve u svemu, ono najbitinije, raspodela dohotka je ujednačena što dovodi do toga da siromaštvo bude smanjeno. U Danskoj, na primer, lokalne vlasti su odgovorne za obezbeđenje socijalne sigurnosti građana i prevenciju zloupotrebe dece. Između ostalog, što je veća socijalna briga o nezaposlenim mladim licima (kojih je u Srbiji napretek) veće je i suzbijanje kriminaliteta i uticaj na mlade ljude da ne vrše kolektivna krivična dela kako bi sebi obezbedili izvore prihoda.

Kakav paradoks za Srbiju! U zemlji u kojoj su ljudi (zdravi i sposobni pre svega) primorani da mesec dana rade za 7,270 dinara što je 242,3 dinara dnevno od kojih mogu kupiti malo bolju kutiju cigareta ili pola kile roštiljskog mesa. Odluka države da ‘sposobni korisnici socijalne pomoći’ treba da rade za tu pomoć i da svojim radom doprinesu društvu jeste izgovor za očiglednu nesposobnost države da otvori nova radna mesta ljudima i njenu očiglednu nezainteresovanost da investira u bilo čiji projekat, pre svega u projekte mladih i obrazovanih ljudi.