„Jedini program opozicije je mržnja prema meni“ – Aleksandar Vučić u kampanji 2016.

“One pokazuju da ljudi koji ne prate promene i koji imaju najoštriji antivladin stav i ličnu mržnju prema predsedniku Vlade treba da imaju svoj prostor da nesmetano rade u buduće, kao što su do sada radili”, piše u odgovoru kabineta premijera Insajderu.

„Svi koji žele da mrze, neka nastave da mrze, a mi ćemo da gledamo argumentima da im odgovaramo“ – Aleksandar Vučić u skupštini, 27.10.2016.

Iako je optužba da opozicija gaji „ličnu mržnju“ prema njemu postala konstanta obraćanja Aleksandra Vučića, mislim da struktura ove kvalifikacije nije potpuno prepoznata. Naime, to nije prosto tvrdnja o nekoj osobini kritičara vlade, nego je ona objašnjenje za već prethodno zadatu tvrdnju da su sve kritike neopravdane i bez argumenata. Problem je jedino u tome što se odgovor na pitanje da li ima argumenata ili nema mora utvrditi u raspravi, a ne uzeti kao činjenica koju će proglasiti neko, bilo ko. Kada optužuje opoziciju da gaji ličnu mržnju prema njemu, Vučić zapravo hoće da kaže ovo:

„Sve vaše tvrdnje su netačne, vaše primedbe su neopravdane, vaše kritike bespredmetne – u mojoj politici nema ni grešaka, ni prekršaja.

Ja imam i objašnjenje zašto je to tako (kao da je to već utvrđena činjenica): vi mene mrzite, pa zbog toga, umesto da priznate da sam savršen, pošten, radan i sposoban, tvrdite razne neistine i laži (pošto znate šta je istina): kao, recimo, da dajem nerealna obećanja ili da govorim nešto što je netačno ili da mi je politika loša.“

Vučić, a za njim mnogi drugi, zapravo kaže 3 tvrdnje:

• Vlada je savršena, nema opravdanih bitnijih primedbi na njen rad. To je utvrđena činjenica.
• Ja znam nešto o vama (vašem unutrašnjem stanju), što objašnjava to da imate primedbe, ne vidite tu činjenicu.
• To što znam o vama diskvalifikuje vas kao iracionalne osobe (mrzitelje).

Postoji i veoma često korišćena alternativa za tačke 2. i 3: Vi niste iracionalne osobe već veoma racionalne: kritikujete vladu jer ste plaćenici koji rade to za novac, hoćete da izazovete haos da biste došli na vlast, vi ste pijunčići kojima volju određuje neko drugi, „lažete“ u medijima (i to „necenzurisano“), iako dobro znate da je vlada idealna, itd.

Da li u nekoj drugoj zemlji Evrope, da ne idemo po celom svetu pošto bi se verovatno mogli iznenaditi, premijer neke zemlje koristi ovakvu retoriku? Zašto nije moguće zamisliti da, recimo, Angela Merkel kaže o opoziciji svojoj vladi u nemačkom Bundestagu: „Samo vi nastavite da me mrzite, mi ćemo nastaviti da iznosimo argumente za svou politiku!“. Ili da se stavi u zaštitu karikaturiste koji je dobio otkaz u Špiglu jer „i oni koji gaje ličnu mržnju prema meni kao predsednici vlade“ treba da imaju pravo da crtaju i pišu?

U stvari, Angela Merkel to ne radi zato što su moderna demokratska društva osnovana na potpuno suprotnim tačkama:

• Da li vlada vodi dobru politiku, nije činjenica koju proglašava vlada, već se to utvrđuje se u stalnoj, slobodnoj raspravi.
• O unutrašnjim stanjima ljudi se izbegava da se govori jer o tome ne možemo ništa znati, zato govorimo o onome što oni govore i rade javno.
• Oponenti se moraju poštovati, a ne smeju se diskvalifikovati na osnovu neproverivih stvari, jer to trajno razbija političku zajednicu.

Ukratko, u političkoj zajednici ljudi se međusobno poštuju, ne dovode u pitanje dobre namere drugih, spore se oko istine i politike, ali se ne diskvalifikuju. Pa ipak, neki su na vlasti, neki u opoziciji. Oni koji su na vlasti ne trude se da tu vlast učine apsolutnom (nekontrolisanom i nesmenjivom) tako što diskvalifikuju opoziciju kao „glupane“, „kukavice“, „pijunčiće“, „slučajeve za psihijatre“ da  navedemo samo kvalifikacije koje je Vučić koristio prošle nedelje.

Kada bi u nekom razvijenom društvu neko potegao ovaj argument o ličnoj mržnji, verovatno bi dobio pitanje:

• Zašto mislite da vas opozicija mrzi?
• Pa argumetni su im uvek loši, nemaju program, nemaju pojma ni o čemu, a stalno kritikuju.
• Pa šta kažu?
• Recimo da je Železara napravila gubitak od 144 miliona evra samo u prošloj godini, a da sam ja najavio profitabilnost u roku od 6 meseci.
• Pa da li je Železara napravila taj gubitak i jeste li najavili da će imati profit?
• Jeste i jesam.
• Pa vidite da vas ne mrze, samo iznose argumente.

Zato što znaju da bi na ovaj način izgubili u sličnoj raspravi, a da bi pokušaj da se demokratska prava ukinu prepoznali svi mediji, političari u razvijenim društvima ne posezaju za tvrdnjom da ih neko „lično mrzi“. Ali, kod nas, političar na vlasti zna da se nikad neće naći u ovoj razmeni pitanja. Čim bi čuo prvo pitanje naš političar bi počeo da se migolji, da odgovara dugo, da menja teze, da uvodi nove argumente, diskvalifikuje oponente, diskvalifikuje novinara – sve, samo da izbegne da se njegova tvrdnja da ga neko „lično mrzi“ zaista proceni.

Zrela društva u strategiji diskvalifikovanja opozicije skoro automatski prepoznaju želju za uzurpacijom vlasti i ukidanjem demokratskog poretka i odmah počinju da  se brane. Naša je tragedija u tome što još uvek u Srbiji ima dovoljno ljudi koji će u strategije difamiranja i blaćenja prepoznati ne kao ukidanje demokratije, nego kao, recimo, „odlučnost“ ili „odbranu suvereniteta“ ili „kažnjavanje krimininalaca“.

Umesto da vide kako njihova prava nestaju, oni koji podržavaju ovakvu politiku misle da je bez opozicije ostvareno „jedinstvo“, da će sada država biti efikasnija. Kada jedan čovek, uz to i „težak čovek“ odlučuje o svemu sve se čini mnogo jednostavnije.

Kako li se baš niko drugi nije toga setio?