Postoji kod Žižeka ta priča o nedeljnoj poseti dedi i babi u koju se deci ne ide. I sada postoje dve vrste roditelja. Prvi, „liberalni“, kažu detetu da razmisli, ali da treba da zna koliko ga baba i deda vole i koliko im znači to što če ga videti, pa kako hoće, dok drugi, „pragmatično autoritarni“ roditelj naprosto kaže da mora da se ide i tačka. Na prvi pogled čini se da je jasno ko daje veću slobodu deci, ali kad se bolje pogleda vidi se da u prvom slučaju deca takođe idu, ali zbog toga što žele da izbegnu osećanje krivice i pod pretpostavkom da su se složili sa roditeljima, dok u drugom slučaju ne moraju ni da osećaju ni da misle ništa od toga, samo moraju da idu. U stvari je drugi roditelj liberalniji,  jer se nije mešao u mišljenja i osećanja dece, samo je iskoristio svoje pravo koje do njihove 17. godine, recimo, ionako ima.

Na ovu situaciju podseća i atmosfera koju već godinama imamo u javnosti. Kada je posle 5. oktobra došla demokratija, uspostavljena su i formalna pravila o političkoj konkurenciji. Sada su pristup medijima imali svi podjednako i nije više bilo grubih prevara na izborima. Ali, još uvek su ostali živi moralistički zahtevi. Nekadašnju diskvalifikaciju „izdajnik“, zamenila je diskvalifikacija učešća u vlasti u devedesetim. I dosta vremena je ova podela imala smisla. Tada je donesen i nikad sprovedeni zakon o lustraciji. Međutim, već u početku, mnogima je postalo jasno da striktna podela na „dobre“ i „loše“ ne odgovara realnosti. Već prvi period do 2000. do 2003. pratio je bagaž kadrova koji su sebi dopuštali sve, ali se posle 12. marta 2003. sve još jednom preokrenulo i postalo je potpuno jasno da i na „demokratskoj“ strani ima jednako loših stvari kao i na strani „devedesetih“. Kohabitacija i kasnija vladavina DS uz podršku malih stranaka na scenu je pored greha „povezanosti sa zločinima“, uvela i greh korupcije, dok se snaga zahteva za lustracijom sve više topila. Ako Dačić ili Vučić nisu bili lustrirani za vreme skoro 12-godišnje vladavine DS-a, da li je bilo logično da budu lustrirani onda kada su se grehovi druge strane toliko nagomilali?

Pa ipak, prećutni ili otvoreni zahtev za lustracijom i distancom od starih kadrova preživeo je sve ove događaje. Situacija u Srbiji se i dalje prikazivala kao „stanje posle zločina“, u kome nema pravog „suočavanja sa prošlošću“. Kao i u Žižekovoj priči, smisao ovih zahteva je bio da se publika-glasači privedu „demokratskim“ babi i dedi, zbog osećanja krivice zbog koje nije moguć nijedan drugi izbor. Ovaj zadatak stalnog osnaživanja moralističke distance u odnosu na političke protivnike preuzela je na sebe „javnost“. Niko nije obratio pažnju da u demokratiji postoji jednostavna relacija: ako su konkurenti diskvalifikovani, onaj koji je ostao ne mora uopšte da se trudi. Za njega nema nikakvog razloga da trči tu trku. Poput crkve, ova javnost je prepustila političarima da se bave pragmatičnim stvarima, dok se ona samo brinula ko ima moralnu legitimaciju, a ko nema.

To je tako išlo sve do pojave belih listića koji su konsekventno odbili da dalje igraju ovu igru. Sada nijedna od strana nije bila posebno diskvalifikovana, odnosno, to su bile obe: glasači nisu glasali ni za jednu od njih. Umesto da nastave da igraju igru diskvalifikacije, koja je samo jednima donosila vlast bez muke, a druge izbacivala iz konkurencije, oni su odlučili da budu pragmatični. I to u dva smisla. Ne samo da su otišli i precrtali listić, nego su promovisali ideju da više nije bitno KO nešto radi, nego je samo bitno ŠTA radi. Tako će danas bivši nacionalisti koji vode nenacionalističku politiku dobiti podršku, dok je bivše demokrate koji se okreću nacionalizmu neće dobiti. A svi zajedno imaju priliku da najzad slušaju javnost umesto da zamišljaju da javnost treba da se okreće za njima. Pravilo da nije bitno ko nešto radi, nego šta radi, važno je i zbog toga što bilo koji političar više ne treba da ima tu moć u odnosu na javnost koju je imao ranije.

Treba se nadati da je na ovaj način pokrenuta jedna nova vrsta javnosti koja ne želi da igra ulogu dežurnog moraliste za ovu ili onu stranu u politici, već želi da praktično doprinese da glas javnosti utiče da se prilike u zemlji popravljaju. Na to sam mislio sa naslovom „Pragmatična Srbija“. Bilo bi dobro da se okrenemo toj pragmatičnosti, pri čemu se treba setiti da je, još od Aristotela, mišljenje vrhunska pragmatičnost. „Teorija“ i „praksa“ nisu suprotnosti – kako se može činiti iz autoritarne vizure – već su dve strane u međuzavisnosti, koje ne mogu jedna bez druge.

A kome je do morala, u smislu krajnjeg suda o tome ko je „dobar“ a ko „zao“ i bavljenja time, on „neka ide u crkvu“, kako, još uvek neshvaćeno, reče Đinđić.