Novi Pokret slobodnih građana počeo je da prikuplja članove, a njegov predsednik Saša Janković dao je okvire buduće politike. Jedan od ključnih stavova u njegovom objašnjenju politike pokreta je da je Srbija „pretpolitičko društvo“ i da će se pokret zalagati za „civilizacijske vrednosti“ u odnosu na „mrak“ koji postoji na drugoj strani.

Janković je dodao:

Mi smo sad pretpolitičko  društvo i zato moramo prvo da stavimo rampu tom buldožeru i skrenemo ga sa našeg puta. Prema rečima Jankovića, predstavnici opozicije koji su bili na Trgu Republike saglasni su oko dve stvari: prva je da neće raditi kao sadašnja vlast, niti voditi politiku „sa batinašima, lažima, ucenama prevarama i krađama“, a druga je demokratski dogovor sa građanima ko će dobiti mandat da povede Srbiju.

Dogovor o tome ko od nas ima taj mandat da politički povede Srbiju ka levici, desnici, ka centru, konzervatizmu il liberalizmu, objasnio je Janković.  Ali prvi naš zadatak jeste da smo demokratski na istoj ravni, nismo za krađu, nasilje, laži, istakao je Janković.

I to je civilizacijska stvar, ne politička.

Ok, pa to je super, moglo bi se reći. Zaista bi bio veliki napredak da neko ne ruši noću ulice ili da malo više daje do znanja šta radi ili da nema ovakve tabloide. Samo da se okupimo oko „civilizacijskih vrednosti“ i preokrenemo stvar.

Ovo je inače dosta raširen način gledanja na ulogu opozicije. Na sličan način DJB predlaže „dogovor oko 20 tačaka“ oko kojih bi se trebala okupiti „nova desnica, novi centar i nova levica“. I tu se radi o nekim pret-političkim vrednostima, transparentnosti itd, tzv. „crvenim linijama“, s tim da su u DJB malo ambiciozniji pa bi voleli da stare partije „nestanu“ a da se oko novih civilizacijskih vrednosti okupe samo nove partije.

I jedni i drugi, pak, pitanja koja su politička ili ideološka ostavljaju za kasnije: najpre da se levi, desni i centralni okupe oko nekih osnovnih civilizacijskih vrednosti, a onda ćemo kasnije na nekim novim izborima, posle pobede nad Vučićevom anticivilizacijskom vlašću, odrediti da li ćemo ići više levo, desno ili pravo, bez skretanja.

Ovaj način gledanja na politiku, posebno opozicionu politiku u Srbiji, implicitno se reklamira da ima vrlinu inkluzivnosti, koja je potrebna da bi se okupio dovoljno širok front za poraz sadašnje vlasti, a osim toga, tu je tolerancija i otvorenost za saradnju i razgovor sa svim ideološkim strujama. Civilizacijske vrednosti, fleksibilnost, ideološka neisključivost su vrline koje su aduti ove politike.

Mada je to sve „civilizacijska stvar, a ne politika“.

No, stvar izgleda malo drugačije ako se pogleda iz perspektive šireg ideološkog konteksta karakterističnog za naše vreme. Zar nije ovo sužavanje politike na „civilizacijske vrednosti“ upravo karakteristika današnje „post-politike“? Već duže vreme su iz politike ispala pitanja koja spadaju u oblast u kojoj „ne postoje alternative“. Tu su posebno ekonomska pitanja opšteg smera reformi. Ni sadašnja vlast ne pretenduje da u tom polju radi bilo šta originalno. Iz politike su ispala i sva pitanja za koje je potrebno posebno „stručno znanje“. „Treba slušati stručnjake“ je opšta preporuka. Drugim rečima, ako u društvu postoji samo jedna ideologija i ako je njen deo prepuštanje stručnjacima, a ne građanima, da odlučuju o većini politikih tema, ako je pitanje levice već rešeno na negativan način: nije li onda govor o pret-političkoj Srbiji samo maska za prihvatanje post-političke Srbije? Možemo li da sebe gledamo, umesto kao deo pret-političkog zaostalo-balkanskog društva, kao deo post-političkog savremenog društva?

Hoće li ta druga faza – politička – koja ide posle pobede nad vladajućim strankama – ikada doći?

Bojim se da je odgovor dosta prost – neće. Odluka da se politika suzi dominantna je u današnjim društvima i naša poslovična zaostalost i nedemokratičnost samo se zgodno namestila kao izgovor da se priključimo savremenim tokovima.

Evo jedne ilustracije. Kao jedno od osnovnih programskih opredeljenja Pokret slobodnih građana, odnosno, Saša Janković, naveo je opredeljenje za veći stepen direktne demokratije – dakle za, uopšte, veći stepen konsultovanja građana u političkim stvarima. Eto jednog savremenog opredeljenja za pohvalu.

Međutim, kada se to opredeljenje uporedi sa onim što pokret nudi u ovoj prvoj pretpolitičkoj fazi – a to su „civilizacijske vrednosti“ – oko čega bi se zapravo građani izjašnjavali na nekom trenutnom virtuelnom referendumu – da li su za krađu ili nisu? Taj referendum je naravno besmislen, pa se o tome neće ni izjašnjavati. A kada se naviknu da se ne izjašnjavaju neće se izjašnjavati ni posle.

Bottom line je: dajte ljudima odmah da se o nečemu izjašnjavaju tako što ćete odmah početi da govorite o političkim, a ne samo o pret-političkim stvarima.