Ova ekstremna neprirodna nepogoda sa trenutnom vlašću u Srbiji daje dobru osnovu za dubinsko istraživanje politike koje je kod nas praktično u začecima. Kako je moguće da najviši nosioci vlasti kod nas praktično stalno lažu? Kako je moguće da se zakoni ne poštuju? Kako je moguće da se raširena korupcija ne vidi u medijima?
Neko svetlo na ove pojave mogao bi da baci pojmovni aparat koji bi razlikovao tri sloja politike. Nazvaćemo ih propagandni, normativni i realni sloj. Oni se drastično razlikuju i u pogledu značaja u očima vlasti i u pogledu transparentnosti. Mi znamo šta političari govore, ali je to što govore u toliko jadnom i zapuštenom stanju da praktično nema vrednosti. Zakoni su nam takođe poznati, ali su mahom tu samo formalno, za vladajući sloj ne postoje, za građanstvo se primenjuju samo u određenoj meri. Najmanje transparentni sloj je realni sloj, sloj odlučivanja o novcu, istragama i sudskim presudama.
Označimo ove slojeve bojama:
Propagandni sloj: izjave političara
Normativni sloj: zakoni koji se donose, primena zakona i sudske presude
Realni sloj: odlučivanje o novcu, rupe u zakonima, uticaj na sud i tužilaštvo
Propagandni sloj
Propagandni sloj politike je ono što nam je svima poznato, ono čime se mediji i komentatori politike skoro isključivo bave. Kod nas je zvanična propaganda ustrojena dosta jednostavno. Sve je usmereno na jednu ličnost koja preuzima na sebe sve odluke i sve zasluge. Ova ličnost najavljuje značajan boljitak na svim poljima. Ovaj boljitak se upoređuje sa raketom („polećemo kao raketa“) ili „zlatnim dobom“ u svim područjima. Do sada je, međutim, dokazano da su sve ove najave manipulacija. Realnost je skoro potpuno drugačija: umesto najveći, imamo najmanji rast BDP u regionu, 2 nezavršene zgrade u Beogradu na vodi umesto miliona kvadrata, gubitak Železare od 145 miliona umesto profita, gubici Er Srbije od 200 miliona evra, ništa umesto najavljene pruge Beograd-Budimpešta itd. Ova drastična razlika se jednostavno ne primećuje u provladinim medijima (tj. praktično svim medijima osim kablovske televizije N1, nedeljnika i jednih dnevnih novina malog tiraža). U provladinim medijima postoje samo ove najave boljitka, koje se stalno obnavljaju bez ikakve reference na njihovo ostvarivanje. S obzirom na mogućnost da se realnost poništi, a da fokus bude samo na rečima u kojima se za „dve, tri godine“ najavljuju sprektakularni boljici, vlast u ovoj oblasti oseća praktično potpunu slobodu. Mogu da kažu bukvalno bilo šta, bilo kada. Drugi deo propagande je ekstremno difamiranje političkih konkurenata.
Slične propagande ima skoro svuda. Naša specifičnost je u tome što ne postoji dovoljno velika i sposobna kritička javnost koja bi podržavala značajan medij (ili grupu medija), koji bi bio nezavisan od vladajuće propagande. Kod nas je zahvatima u realnoj, crvenoj sferi moguće postići da svi tiražni mediji igraju tačno onako kako vladajuća propaganda želi. To se obično dobro vidi kada se pogleda koji mediji učestvuju u po svoj prilici potpuno izmišljenim aferama, kakva je bila nedavna sa Makedonijom.
Ova sfera javnosti, koja se pretvorila u propagandnu sferu, u idealnoj podeli vlasti (u kojoj bi ona odgovarala zakonodavnoj vlasti – skupštini, agori) bi trebalo da je jednako važna i snažna kao i sudska i izvršna vlast. Kod nas je to sasvim drugačije i u pogledu dometa ona postoji samo u malom procentu koji čine čitaoci nekoliko nedeljnih novina (Vreme, NIN, Nedeljnik, Novi magazin), jedne dnevne novine (Danas) i jedne kablovske televizije (N1). Sve ostalo je napustilo javnost u korist učešća u propagandi vlasti.
Međutim, zanimljivo je da ni opozicija ne poklanja previše pažnje žutoj sferi. Marketinški potezi vlasti mahom prolaze bez aktivnog i sistematskog osporavanja. Na primer, vlast je sredinom 2016. godine najavljivala „radosnu vest“ da ćemo sledeće 2017. godine imati „možda i najveći rast u Evropi“. Sada se na sredini 2017. ispostavlja da je naš rast najmanji u regionu (1.25%) i duplo manji od proseka EU. Zahvaljujući Danas-u koji je ovo objavio na naslovnoj strani, vlast je reagovala, a lideri opozicije su se na twitteru osvrnuli na ovo neostvareno predviđanje. Međutim, ni ti mediji nisu razjasnili da li je trenutni nizak rast incident ili pravilo poslednjih 3 ili 5 godina. Ja sam se vec time bavio, a onda sam postavio pitanje o rastu Istinomeru koji je došao do istih podataka (donja infografika je sa sajta Istinomera):
Rast BDP od 2014. do 2016. godine nije najveći, nego najmanji u regionu. Dakle, jedna od osnovnih propagandnih tvrdnji vlasti, da je ekonomski uspešna i „lider u regionu“, neistinita je na frapantan način. Političari opozicije su prihvatili ove podatke i šerovali ih na mrežama, ali nisu smatrali za potrebno da sami dođu do njih pre drugih. Tako su propustili da prvi demantuju jednu od ključih tvrdnji vlasti i pokažu da sav taj autoritarizam i avanturizam nije čak ni nagrađen nekim rezultatima. U opoziciji su uvereni da ova vlast nije osvojena u žutoj sferi, nego da je za dolazak naprednjaka na vlast ključna bila podrška EU. Ovo uverenje prati zaključak da je, dok ta podrška traje, nemoguće nešto uraditi, čak iako se sve tvrdnje vlasti pokažu kao netačne.
Samostalna javnost koja može da pobedi propagandu vlasti je jedan od ključnih faktora demokratije.
Sloj normi
Vršenje vlasti uključuje i donošenje propisa, zakona i uredbi. Idealno bi bilo da su zakoni doneseni u mirnoj atmosferi posle opširnih javnih rasprava i da se primenjuju. Kod nas je nešto drugačije. Najpre, već dugo vremena se zakoni donose u sklopu širih „strukturnih reformi“ čija agenda nije donešena u Srbiji. To je razlog zašto praktično cela politička scena radi na istim zakonima ili najavljuje njihovo donošenje ako osvoje vlast. Sadašnja vlast donela je novi Zakon o radu, koji su pohvalili MMF, Svetska banka i EU, nedavno je donela novi zakon o zemljištu, stalno radi na privatizacijama i smanjenju broja zaposlenih u javnom sektoru. Sve ove politike dogovorene su na višem nivou od samih ovdašnjih vlasti, a podržane su od političkog i ekonomskog mejnstrima: veoma je malo verovatno da bi i neka druga vlast donosila suštinski drugačije zakone.
Naše vlasti od samih zakona više interesuju rupe u zakonima. Dve glavne „rupe“ su izvan zakona: mogućnost da zakon niko ne poštuje i mogućnost da se zakon ne primenjuje na onoga ko je na vlasti ili blizak vlasti. Međutim, i sam zakon mora biti takav da u njemu postoji rupa koja se na prvi pogled ne vidi, a omogućava da se u praksi smisao zakona potpuno izokrene. Dobar primer su medijski zakoni koji su omogućili „projektno finansiranje“. Smisao zakona bio je u tome da se najpre „država povuče iz medija“, a da se onda sredstva raspoređuju privatnim medijima u skladu sa javnim interesom. U komisije su birani „ugledni medijski poslanici“, a novac se može opredeliti samo u skladu sa predloženim projektom, nezavisno od toga o kakvom se inače mediju radi. Sada je bilo dovoljno videti da je kvalitet „ugladan“ relativan, da u Srbiji ne postoji instanca koja bi osporila odluke komisija i može početi dodela javnih sredstava medijima koji se aktivno i bezrezervno ulaguju vlastima, a da se time praktično ne krši zakon, navodno zamišljen da omogući zaštitu javnog interesa. Slično je i sa drugim zakonima. Postoji Agencija za borbu protiv korupcije, ali imovinu prijavljuju sami političari i to niko ne proverava. Postoji zakon koji propisuje proceduru na tenderima, ali je moguće unapred izabrati ponuđača i staviti njegove proizvode u uslove tendera (rasveta u Beogradu), a da niko to ne može da ospori. Zanimljivo je da ove rupe koje prevashodno interesuju naše političare, EU ne interesuju, iako Srbiji dozvoljava otvaranje raznih poglavlja u procesu pridruživanja.
Sve promene u zakonima svode se na: 1) usluge poslodavcima 2) povećanje moći centralne izvršne vlasti, 3) omogućavanje specijalnih projekata i „rupa“ u zakonima kakav je lex specijalis za Beograd na vodi.
U ovom kontekstu, onoga ko je na vlasti najviše interesuje treći segment: šta on može konkretno da uradi kada je na vlasti: koga može da postavi na koje mesto, koji javni novac može da opredeli po svom nahođenju, koga može da zaposli, kako može da osigura svoju vlast u budućnosti.
Realni sloj ili sloj ovlašćenja
Praktično jedina stvar koja je zaista u domenu političara je ovaj sloj ovlašćenja. Izabrani političari, u krajnjoj liniji, donose odluke i niko ih ne može zameniti u tome. Oni bi u demokratskom društvu trebalo da to čine u okruženju slobodnih medija i aktivnih drugih društvenih faktora, ali ipak odluka ostaje na njima, uz ograničenje sudstva, ako je i ono slobodno da ih ograničava.
Sve je to kod nas praktično pometeno. Nijedan društveni faktor ne dovodi u pitanje odluke političara. A ove odluke su praktično jedina stvar koja njih zaista interesuje, pošto se u ovim odlukama kriju moguće milionske dobiti. Praktično se svaka odluka koja donosi opipljivu korist nekoj strani, a koja je u nadležnosti nekoga na vlasti, može prodati ili usmeriti ka povezanim licima. Ova korupcija, sistemska i endemska, verovatno je suština vlasti u Srbiji decenijama, ako ne i vekovima, pa se to neće promeniti ni sa promenom ove vlasti. Ipak, neke nijanse su ipak moguće.
Kada razmišljamo o vlasti najtransparentniji je propagandni sloj koji je zainteresovanoj javnosti poznat (mada ne i njene strategije), o zakonima se čuje ovo ili ono (osim o efektima rupa u zakonima), dok se o konkretnim odlukama o novcu najmanje zna. Ipak, o razmerama korupcije može se znati posredno. Ukoliko vlast uspeva da kontroliše sfere koji bi trebalo da budu slobodne: sferu javnosti koja odgovara propagandnom sloju i političku i sudsku sferu koja odgovara sferi normi, ona to uvek čini zbog toga što na taj način uspeva da sakrije šta se zaista dešava u realnoj sferi.
Na primer, premijerka Srbije je ovih dana primetila kako mnogi mediji „očigledno misle da ova vlada radi dobro svoj posao“. To su praktično sve tiražne dnevne novine (svi tabloidi osim odmetnutog Kurira, i Politika) i sve televizije sa nacionalnom frekfencijom (pri čemu je RTS ipak na višem nivou od privatnih televizija). Privatne televizije, srećom, dopuštaju kritiku vlade u obliku humora, ali se i vreme za satiru skraćuje – na pola skraćeno vreme „24 minuta“ i ukinuta emisija „4 i po muškarca“. Doduše, „negativan kliping“ dolazi od nedeljnika, još manje tiražnih, ali po premijerki to je dokaz da „svako ko je protiv vlade sme to da kaže“. U ovakvim izjavama, poput ove premijerkine, jasno se vidi u čemu je problem. Praktično 95% medijske sfere NIJE slobodna javnost, odnosno u tom procentu NE POSTOJI mogućnost kritike. Premijerka smatra da ona nema ništa s njim, jer su po njenom mišljenju ovo privatni mediji koji su sami odlučili da će potpuno podržavati vladu. Ali, tu nije poenta kontrole. Poenta je da je 95% naše žute sfere, sfere javnosti utopljeno u propagandi. Uzged budi rečeno, nepodnošljivoj propagandi, koja se ne može gledati. Tu činjenicu nimalo ne menja odgovor na pitanje da li su oni takvi iz slobodne volje ili pod pritiskom. Činjenica je da oni ne predstavljaju slobodnu javnost, odnosno, da je 95% javnosti kontrolisano bilo od nekoliko vlasnika privatnih medija, bilo od vlasti. Da nema interneta, ličnih kontakata i razgovora, kablovskih televizija, kontrola bi bila i efektivnija.
Slično je i ovoj oker sferi normi. Po ustavu su sudovi i tužilaštva nezavisni. Međutim, na primerima Savamale ili najnovijeg slučaja Vulin, vidi se da su oni potpuno ograničeni i usmeravani od strane izvršne vlasti. Vlast se čak ne usteže da javno i glasno izražava želje o mogućim ishodima istraga i suđenja: „I ja bih rušio samo danju“ „U pitanju su nelegalni objekti“, „Vulin nije ništa ukrao“ itd, sasvim su javna i svima poznata usmeravanja tužilaštva i sudova. Kao što se vidi iz danas objavljenog članka na sajtu Krik-a, policija čak može da godinu i po dana ne vrši istragu poznatog kriminalnog dela, a da ne bude bilo kakvih posledica.
Kontrola žute i oker sfere od strane crvene je definicija autokratije. Ili diktature, ako se koncentrišete na fokusne tačke u kojima se kontrola najviše vidi. Mora se, međutim, reći da ova vlast nije izmislila pretpostavke autokratije. Na ovaj način vlast se već vršila u devedesetim, vrši se opet, a ni u vremenu između, iako nije bilo ovoliko otvorene kontrole medija, sudova i tužilaštva, i jednog i drugog je bilo, čak u tolikoj meri, da se otvorila druga šansa za današnje vladajuće strukture. Da nema javnosti koja veruje propagandi i ljudi koji su spremni da rade za autokratiju, ne bi bilo ni nje.
U budućnosti, na žalost, neće biti puno drugačije. Ne samo zbog toga što se ovi odnosi sporo menjaju. Već i zbog toga što je i trenutna opozicija daleko od toga da uverljivo dovodi u pitanje osnove ovog sistema. „Strukturne reforme“ u pitanje praktično ne dovodi niko. Radikalno čišćenje realne sfere od korupcije (transparentnost svih ugovora, konkursi za stručna mesta) najavljuje Dosta je bilo, ali je u pitanju neoliberalna stranka koja bi još radikalnije dovela u pitanje balans javnog i privatnog od trenutnih vlasti. DS nije uverljivo izašla iz perioda „svoje vladavine“. Na primer, njihovu kontrolu medija bi trebalo da zaboravimo (to se dobro vidi u ponovnom kandidovanju Dragana Djilasa), a da nije ni raspravljena. PSG obećava, preko ličnih primera, raskid sa korupcijom, ali od ličnih kvaliteta, mnogo su bolje neke sistemske promene, ali one se ne pominju itd.
Jedino čemu se možemo nadati je zapravo promena stila, nešto manji nivo autokratije, isti pravac „strukturnih reformi“ i verovatno puno jednako iritantnih stvari, samo malo drugačijih.
To, doduše, ne menja poentu da je ova vlast odavno trebalo da ode.
